Није се крило да прави циљ није био истинска равноправност писама, која није ни могућа, него да временом латиница замену ћирилицу у српским земљама. Такав експеримент , односно увођење конкуренције свом писму туђим писмом, представља језичко насиље над једним језиком (српским) ) какво није забележено у целој светској историји ни пре ни после тога.

Седам деценија касније српска азбука је заступљена у јавном животу Србије и Републике Српске мање од 10% у односу на хрватску абецеду. У Црној Гори она је у још катастрофалнијем положају, а о српској ћирилици за Србе у њиховом језику у Хрватској да и не говоримо. То је у потпуном раскораку с написаним у Правопису српскога језика  да је ћирилица „по важности прво и основно српско писмо“, као и с уставном одредбом у Члану 10. Устава Србије која гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“

Како су и када из српскохрватског језичког заједништва изашли Хрвати и Срби

Хрвати су језичко заједништво са Србима напустили још 1967.г. на једини разуман начин : назвали су свој језик хрватским, уз кога иде хрватска латиница. Заправо они ни у хрватскосрпски језик нису уопште уводили ћирилицу.

Срби нису поступили симетрично називањем свог језика српским и везујући за њега само ћирилицу. Заправо, они језичко заједништво са Хрватима нису напустили до данашњег дана. Напротив, временом су у њега само још дубље улазили, а зауставили су се 2010.г. тако што су латиницу правописом прогласили српским писмом. Српски лингвисти су чак и 1992.г. имали своје Друштво за српскохрватски језик и поносили су се тиме да њима нико није наметнуо то име језика, него је оно резултат њиховог научног уверења ! Тек им је народ на референдуму за Устав 2006.г. избио из главе то име. Али народ није одлучивао о имену речника , па САНУ наставља да издаје Речник српскохрватског књижевног и народног језика , уместо српског језика!!! Универзитетски професор пише уџбеник за средње школе у чијем наслову је српско име језика, а унутра се изучава српскохрватски језик! 

Правопис с наведеним решењем питања писма изашао је 2010. г. , тј. пет година после оглашавања уставне обавезе о језику и писму. Плашећи се да правописна норма неће бити у складу с Уставом, односно да ће и латиница ући у правопис као друго стандардно српско писмо, удружења за одбрану ћирилице тражила су пријем код председника Матице српске. До разговора је дошло тек онда кад су удружења службеним дописом упозорила председника да ће доћи с транспарентима пред Матицу ако не буду примљена. На састанку је главни редактор Правописа проф. др Мато Пижурица рекао да ће латиница бити у Правопису само у мери да наша деца могу читати српску дубровачку књижевност. То је обична бесмислица јер су српска деца знала читати латиничке текстове на српском језику и пре уласка у језичко заједништво с Хрватима 1954. г. Он је одгађао излазак новог правописа чак 5 година и на крају је погазио дато обећање именујући и латиницу стандардним српским писмом. 

На једној од годишњих скупштина Матице српске то кашњење је правдао тиме да нико нема храбрости да промени концепцију академика Митра Пешикана, а она се тицала српскохрватског језика и његове латинице. Значи , један човек, Митар Пешикан,  учвршћивао је југословенство на рачун српства српскохрватским језиком и латиницом, трасиравши пут замењивања ћирилице латиницом и везивање Срба за туђе, окупаторско писмо за вјеки вјекова.          

Зато што је ћирилица „запостављена, маргинализована и запуштена“, српски лингвисти правописом унапредили хрватску латиницу

Пижурица  је написао у Правопису да је „ћирилица по важности прво и основно српско писмо“, те да је она „од седамдесетих година 20.столећа запостављена, маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употреби до уметничке стагнације“. Из наведеног би се дало закључити да су биле равноправне ћирилица и латиница, али да је ћирилица поклекла због неке своје мањкавости. Он је тиме сакрио истину да је Новосадским договором о српскохрватском/хрватскосрпском језику из 1954. г. (у организацији Матице српске) била планирана замена ћирилице латиницом, да је тај процес планиран и усмераван државним мерама, па и применом отвореног насиља над ћирилицом, које је ишло чак дотле да су из државне администрације повучене све ћириличке писаће машине, те да је престала њихова производња и увоз. 

На Телевизији Београд није било готово ни слова ћирилице чак и у школским емисијама. Академик Милка Ивић је говорила да се латиница „осладила“ Србима, али је, за сваки случај, фалсификован и Вуков Буквар да би се народу показало да је ова латиница српска и по томе што је Вук њен аутор, наравно лажни аутор. Наиме, у репринт издању његовог Буквара (саветник издања др Голуб Добрашиновић) додат је лист који није постојао у оригиналу, на коме су једна поред друге азбука и абецеда. 

Знало се да ће својевремено бити смењен председник Владе Србије др Благоје Нешковић јер је на неком састанку Александар Ранковић рекао да се он још увек потписује ћирилицом, што је још један од доказа да је комунистичка власт у Југославији била отписала српску азбуку у корист хрватске абецеде.Увођењем хрватске латинице у српски језик ћирилици је плански одузет карактер српског националног писма, без чега она не може и не треба да опстане

Писци Правописа имали су две могућности. Прва је да се врати стање које је било пре уласка Срба у језичко заједништво са Хрватима. То истовремено значи та да ће се у Правопису применити општесветски принцип  једно писмо за један језик, и то на овај начин: „Данас се српски језик пише ћирилицом. У српску културну баштину се убрајају и она дела српских аутора која су раније објављена на латиници.“ Друга могућност је она са два српска писма, која је и одабрана Правописом, а која је од 1954. г. до данас већ готово искоренила ћирилицу. 

Па ваљда зато што је процењено да је ћирилица толико онемоћала да јој нема спаса, аутори Правописа су јој нашли замену у хрватској латиници  препоруком да  „сигурно владање латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневна потреба“. Дакле, Пижурица је обећао је да ће Србима правописом бити препоручено да уче латиницу у мери да би знали читати текстове исписане српским језиком на латиници, а написао је да њоме треба писати српски језик. Оно да је „ћирилица по важности прво и основно српско писмо“ је само на папиру и служи за  замајавање народа.

Суштински недостатак правописног решења писма је у томе што је увођењем и латинице у српски правопис ћирилици одузет карактер српског националног симбола. Ако се српски народ помири с оним што му је понудила Матица српска својим правописом, а то је да је ћирилица само једно од два средства писане комуникације, онда она нити може нити треба да опстане

Лингвисти нису Правописом помогли „запостављеној, маргинализованој и запуштеној ћирилици“ на један једини могући начин – именујући је српским писмом уместо првим и основним српским писмом. Напротив, они су додатно оснажили латиницу које већ има више од 90% тако што су је унапредили у стандардно српско писмо. Значи, ако гори ћирилица (што је и било у Хрватској), треба досути бензина да  што пре изгори, да коначно престане да се батрга. Аналогно се поновило и на једном каснијем скупу у Бањој Луци 2011. на тему „Језик и писмо у Републици Српској“, када су поново дували у латиничко једро. Од седам радова о ћирилици само је рад Драгољуба Збиљића позивао на узбуну да се спашава ћирилица, а остали су били у смислу „село гори, а баба се чешља“. Закључком је предложено Влади Републике Српске да ћирилица буде примарно писмо у службеној употреби, што значи да у службену употребу треба да уђе и латиница, иако је по Уставу Србије само ћирилица у службеној употреби. После објављивања тих закључака огласио се у новинама један од учесника скупа академик Љубомир Зуковић речима да ћирилица замире, али нам треба и латиница јер наша деца уче енглески језик! 

Има да остане Србима хрватска латиница па макар и умрла српска ћирилица

Па како је могуће да лингвисти у Бањој Луци читају опело ћирилици гурањем и латинице у службену употребу кад је Републици Српској потребан сваки национални симбол као хлеб и ваздух, а истовремено им је жао што ћирилица замире? Могуће је зато што је на томе скупу главну реч водио редактор  антисрпског правописа проф. др Мато Пижурица, а жели се један буквар и један правопис у свим српским земљама. Могуће је зато што је лажна брига за ћирилицу српских лингвиста, и то од 1954.г. до данас. 

Уместо да се питање писма у Срба реши у складу с Уставом Србије, тј. да се српски језик пише ћирилицом, српски лингвисти су прописали два српска писма, с тим да се нуде властима да они предложе нови закон који ће бити на страни ћирилице. Тај закон, без правилног правописног решења, може повећати постотак ћирилице у јавном животу  са 7% на 8%, па можда и на читавих 10%, али не може осигурати да ћирилица поново суверено влада српским језиком. Међутим, лингвисти не разумеју да  њихов предлог закона неће бити изгласан, јер ће се посланици позвати управо на „српску језичку науку“ која тумачи да су српска оба писма, па ако је тако, они ће се одлучити за западну варијанту – за латиницу . Јер она иде уз крилатицу „ЕУ нема алтернативу“, уз НАТО, уз „другу Србију“, уз српски „аутошовинизам“ и сл.      

Раскорак између онога да је „ћирилица по важности прво и основно српско писмо“ и њеног понижавајућег једноцифреног постотка у јавној употреби толико је велики да „жуља“ лингвисте, па се све чешће јавно оглашавају. Заједничко им је да не спомињу пропало језичко заједништво са Хрватима, да не треба мењати накарадно правописно решење писма, те да треба штитити ћирилицу али не на рачун латинице (као да је неко друго писмо угрозило ћирилицу). Дакле, латиница је неприкосновена по цену и да потпуно буде истребљена ћирилица. Председник Матице српске Драган Станић је чак рекао да је нама историја дала и латиницу и има да тако остане. Пре стотину година историја је дала Србима окупатора, али Срби нису пристали да „тако остане“, него су истерали окупатора и с њим ову његову латиницу, али нам сада она треба да остане ваљда зато што су нас њоме окупирали српски лингвисти, а не окупаторска војска.

И хрватски лингвисти подржавају српске колеге у намери да се хрватској латиници призна за вјеки вјекова оно што је освојила у српским земљама

Исто мишљење да Србима треба да остане латиница имају и хрватски лингвисти, па би Срби морали три пута да размисле да ли је добро оно што им препоручују Хрвати.

Проф. др Анте Бежен изнео је „jezikoslovni pogled na vukovarski problem“ у тексту под насловом „Ćirilične ploče: Srpski pravopis kao srpska pisma navodi i ćirilicu i latinicu.“ Прва реченица тог текста гласи: „Latinica je neodvojiv dio srpske kulture pa se svako apsolutiziranje ćirilice kao jedinog srpskog pisma može smatrati jezičkim nasiljem.“ Из чињенице да „srpski pravopis dopušta da se srpski jezik u svom standardnom obliku piše i ćirilicom i latinicom te ekavicom i ijekavicom“ он правилно закључује за текст POLICIJSKA UPRAVA VUKOVARSKO-SRIJEMSKA/POLICIJSKA STANICA VUKOVAR да је „napisan također po srpskom pravopisu , tj. jednim od dva njegova standarda. Ćirilica po tome nije nužno manjinsko pismo Srba u Vukovaru, i to po – srpskom pravopisu. Zato je baš srpski pravopis izvrsna osnova i za političko raščišćavanje jezičkog pitanja Srba u Vukovaru, a i u cijeloj Hrvatskoj“.

По истој „изврсној основи“ за одузимање ћирилице Србима у Хрватској, она се одузима и Србима у српским земљама, јер проглашењем српским писмом и хрватске латинице одузима се ћирилици карактер српског националног симбола, без кога она не може да опстане. Тако , никоме у Републици Српској не смета то што не постоји ћириличка судска пресуда њених судова, осим ако се унапред то не затражи. Јер судије знају из српског правописа да су српски стандард и ијекавица и латиница.

Лекција из родољубља хрватских лингвиста српским колегама

Разумевање ћирилице као српског симбола могли би српски лингвисти научити из ових речи хрватског колеге: „Upravo tako, ćirilica je u okupirani Vukovar ušla ponajprije kao simbol agresora, a tek potom kao pismo , tj. sredstvo komunikacije.“

Нажалост, нема родољубља код српских лингвиста, него има само инерција југословенства. Да није тако, Република Српска би била обележена ћирилицом, кад су јој већ укинули војску па нема ко да чува гранично камење. Лингвисти, ушушкани у свом југословенству, не знају оно што знају странци, па и онај који је охрабривао владику Јефрема да Срби не треба да се плаше Сарајева (унитаризације), јер имају свој кинески зид – ћирилицу!

Када би српски лингвисти знали и хтели да раде у српском интересу, као што хрватски лингвисти раде у корист хрватског језика и хрватске државе, они би прво прописали правописом да се српски језик пише ћирилицом. Тада ниједна власт у Србији не би смела дозволити да уџбеници у њеном школству буду латинички, па се у њој не би могли одгајати латинички јањичари. Такође, зато што у правопису пише да српски језик има два писма, данашњи председник Србије је могао раније као председник Владе изговорити у Скупштини Србије да је ћирилица толико лепа да никога не треба нагонити да њоме пише. Тиме је он поручио да она није ни национално ни државно питање, него ствар избора сваког појединца.  Само кад би у правопису писало оно што већ пише у Уставу – да се српски језик пише ћирилицом, могле би бити плодотворне државне мере у враћању ћирилице у јавни живот, а тиме би и Срби у Републици Српској били охрабрени да се држе принципа реципроцитета – колико ћирилице у школству Федерације БиХ, толико латинице у школству Републике Српске. Колико ћирилице на улицама Сарајева и Мостара, толико латинице на улицама Бање Луке.

Да су лингвисти у српским земљама уистину српски, они би се сетили, па и могли одговорити хрватском колеги да је непријатељ 1916. г. у окупираном Београду својом латиницом заменио забрањену ћирилицу. Истина, председник Матице српске проф. др Драган Станић је недавно рекао оно што удружења за одбрану ћирилице од лингвиста говоре већ 20 година: да је окупатор увек прво ударао на ћирилицу. Али ни он, нити било ко други из језичке струке и књижевности, није ни једном речју обележио стотину година од прве окупације српских земаља латиницом. Нису то ни могли, јер су у српски правопис увели као српску управо ону окупациону латиницу којом је 1916. г. замењена српска ћирилица. Док се пре 100 година Србима догодила окупација латиницом, данас се догађа самоокупација у режији лингвиста, и то преко националних институција САНУ и Матице српске. 

Академик Павле Ивић био спреман да се одрекне и ћирилице и екавице ради слоге с Хрватима, и устоличио је академика Ивана Клајна да доврши тај посао

Приводи се крају спровођење старог, необјављеног, ватиканско-аустријског државног програма латиничења Срба да би се удаљили од православне и ћириличке Русије. Треба знати да је икона данашњих времешних лингвиста академик Павле Ивић, који је на трибини Коларчевог универзитета рекао да би се у име слоге с Хрватима одрекао и ћирилице и екавице. Кад су га лингвисти молили да буде први председник Одбора за стандардизацију српског језика пристао је под условом да његов заменик буде Иван Клајн. Њега је на тој функцији наследила  супруга Милка Ивић, а њу је заменио Иван Клајн иако је студирао италијански, а не српски језик. Он је и главни рецензент данашњег српског правописа и доживотни председник Одбора за стандардизацију српског језика.

Докази дилетантског вођења српске језичке политик

Да бисмо разумели како се неодговорно води српска језичка политика, обратимо пажњу на  изјаве главних актера:

Главни редактор Правописа проф. др Мато Пижурица јавно говори да су два писма српско богатство и да ћирилица још није угрожена.

Главни рецензент правописа академик Иван Клајн говори да два писма у српском језику нису никакво богатство него баласт, да је латиница већ победила а да је ћирилица остала још само као режимско писмо, да ће се и Србима поново догодити неминовно једноазбучје, али овога пута у латиници.

Академик Предраг Пипер пише на својој интернет страници: „Ћирилица је за Србе дио националног и личног достојанства. Као што нико нормалан неће гледати како му неко малтретира родитеље или му неко намеће друге људе за родитеље, тако је за Србе погубно одрицати се ћирилице.“ …“Треба писати ћирилицу увек када се пише на српском језику.“  Па шта ће онда латиница у српском правопису , и зашто је у њему написано да „сигурно владање латиницом и у писању српским језиком постане  наша свакодневна потреба“? Слажемо се да је ћирилица дио националног достојанства, али и питамо зашто је њој одузет карактер српског националног симбола управо увођењем у српски језик и хрватске латинице?  Све то зна академик Пипер, али уместо да покрене иницијативу да се у српски језик уведе једноазбучност путем правописа, што је општесветска пракса,  он препоручује да се не инсистира на томе да је само ћирилица српско писмо, јер ћемо тиме одбити од ње умерене Србе! То би било исто као када би неки Енглез рекао: „Пошто смо у свој правопис увели само нашпе латиничко писмо, ми смо одбили од ње умерене Енглезе!“

Секретар језичког одељења Матице српске проф. др Јован Делић назива „милитантним“  Србе који траже нешто што је најнормалније  у целом свету: једно писмо у свом једном  језику!

Проф. др Михаило Шћепановић рекао је за новине да треба да се жртвујемо за ћирилицу. Ми смо му отписали да није рекао главно – да ли да се жртвујемо борећи се за њу у двописму  или у једнописму. Ако је у питању прво, жртва је узалудна, а ако је у питању друго,  жртва је непотребна.

Треба се и упитати откуд толика храброст лингвистима да пркосе свом народу његовим превођењем из ћириличко-православног у латиничко-католички културни образац. Пре свега ту је равнодушност српске интелектуалне елите према свему што има српски предзнак. Даље, они раде управо оно за шта их плаћа власт, а она је за победу латинице. Ми смо једини ћирилички народ на свету у чијем школству држава поклања рачунаре с латиничким писмом. Такође смо једини којима држава није омогућила куповину мобилних телефона уз коришћење ћирилице. 

Удружени антићирилички подухват српских лингвиста и српске власти

Лингвисти и власт чине удружене подухвате на штету  ћирилице. Први пример је масовно кршење уставне норме о језику и писму од стране саме државе. Други пример је кампања НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК. У наслову се не спомиње ћирилица, а то је већ обесмишљавање уставне норме о језику и писму, по којој се уз српски језик помиње само ћирилица.Јер кад се спомене само српски језик, то значи да уз њега иде или ћирилица или латиница. Видимо на тим транспарентима и академика Душана Ковачевића , за кога је ћирилица такође неважна.

Трећи пример је ДЕКЛАРАЦИЈА О ОПСТАНКУ СРПСКОГ НАРОДА. Њоме се обећава осигурање права српском народу на писање ћирилицом. Видели смо из текста хрватског професора да је право на писање ћирилицом Србима  изван српских држава   одузето управо српским правописом. У српским државама није угрожено право на писање ћирилицом, него је угрожено право на читање ћирилицом написаног у јавном животу, јер таквог написаног нема. Дакле, у Србији и у Републици Српској не треба прописати право на писање ћирилицом, него обавезу писања њоме. Видимо да је на челу тима за спровођење Декларације управо председник Матице српске који је рекао да латиница мора остати Србима, а у екипи су управо они језички стручњаци који су ћирилицу учинили српском сиротицом.

Опстаће само они чије сећање најдаље досеже ( немачки филозоф)

Све напред наведено указује на чињеницу да су се лингвисти и власт определили за брисање ћирилице из народне свести и живота. Тиме се шаље порука околини да је српски народ изгубио национално самопоштовање и самопоуздање, да је спреман на компромисе на своју штету, те да свој индивидуалитет и територију не може да брани својом културом. Стигли смо дотле да нам се хрватски професори ругају подршком српској „елити“ да је добро да никад не одустанемо од ношења њиховог окупационог латиничког јарма. Али народно сећање је много дуже него што се чини лингвистима и властима. То су признали и сами писци правописа кад су написали да је ћирилица прво и основно српско писмо, иако је ње мање од 10% у јавном животу. Она данас јесте сиротица међу Србима , али чека и дочекаће родољубиве лингвисте који ће пробити дебелу српскохрватско-латиничку жабокречину у српским земљама.

Аутор текста: Немања Видић