Za malo mesto u Bavarskoj ništa nije neobično da mladić vozi veliki traktor a da mu društvo u kabini pravi njegova devojka. Mladi ljudi ovde ne hrle ka gradu jer znaju za čuvenu izreku u Nemačkoj: Bogat seljak bogata Nemačka...

Niko ne pominje ljude sa kravatama, čak se u restoranima daje prednost onima koji nose radnu uniformu bez obzira da li su i kako uprljani od posla.

U svečanim prilikama Bavarci nose svoju nošnju sa ponosom. Konačno ceo „Oktobar fest” posvećen malim proizvođačima piva. Tradicionalna manifestacija koju dnevno poseti više od miliona ljudi iz celog sveta. Proda se oko sedam miliona „masova” (litarskih krigli piva).

Prvog dana otvaranja kroz ceo Minhen defiluju proizvođači piva sa zaprežnim kolima punim bačvi piva i veličanstvenim konjima.

Vratiću se mladom paru u traktoru. Na njihovu svadbu sam pozvan, preko, recimo osme linije. Nakon napornog dana istuširani i obučeni u tradicionalnu nošnju stižu na veselje. Celo selo se pobrine da obeleže ovaj čin. Grupa od dvadesetak starijih muškaraca u nošnji dođe i otpeva dve pesme za srećan život i dobar porod.

Na moje pitanje zašto, odgovorili su mi da je neke davne godine rat odneo gotovo svu mušku populaciju te da je zavladala bela kuga. Eto zato od 18. veka mi negujemo tu tradiciju.

Svako selo ima neku svoju priču kao i Peinting u kome sam bio. Između ostalog poznato i po replici pećine posvećene mladoj francuskinji Bernadet kojoj se davne 1886. ukazala Majka Marija osamnaest puta.

Šta je glavni utisak posetioca posle kratkog boravka u ovom malom bavarskom selu?  

Sve je čisto, sve blista, svi su raspoloženi, svi pozitivni i ponosni na svoje poreklo, rad i naravno primanja. Decu čuvaju od grada i daju im mogućnost da svu blagodat rada imaju tu gde su rođeni. Sve je tu, ceo univerzum. Uz veliku kuću obavezno i ona manja za mladence, krov nad glavom. Posao ih čeka, država koja podržava, stimuliše i neguje svog seljaka.

Srbija ništa manje nije lepa, darovitija, plodnija od Bavarske. Naprotiv, ali zašto nam onda selo odumire? Zašto se decenijama ignoriše taj potencijal?

Zašto se potcenjuje rad poštenih zemljoradnika ili stočara..? Zar je toliko Beograd bitan?

Nemačka sela, sve uređeno i čisto.

Zar su splavovi, klubovi, lažni glamur, stranačka pripadnost toliko bitni da se blago na kome Srbija leži zanemari?

Nikada, ali nikada nećemo napraviti korak dalje dok ne oživimo selo a trajaće isto onoliko koliko je trajalo i njegovo gašenje. Jako dugo.

Sada već davne 2003. godine podneo sam predlog predsednici Turističkog saveza Srbije da se dovode nemački penzioneri u naše banje. Ima ih 26 a ja sam investirao u ta putovanja i gotovo sve ih obišao.

Te godine ukinuta je privilegija nemačkim penzionerima za banjsko lečenje u Nemačkoj, i u tome sam video šansu. Međutim, ta moja tema nadležne je interesovala koliko i kralja svinja. Nas prvi lični kontakt mi je ličio na susret eskima i kamile.

Moj sledeći, bezuspešni pokušaj na oživljavanju sela, ubrzo je propao sa idejom da se naši penzioneri, koji jedva preživljavaju u Nemačkoj pozovu da zlatno doba provedu u ambijentu srpskog sela, sa dobrom medicinskom negom. Njihove male ali za Srbiju dovoljne penzije tamo bi se trošile, ali…

Ipak i dalje verujem da uz malo dobre volje i dosta rada može da se oživi selo u Srbiji a time i cela zemlja bi stala na čvrste noge.

 

Autor: Goran Tica

Izvor: Politika