Срби су у Првом свјетском рату, подносећи страшну голготу и страдања невиђених размјера, извојевали велику југословенску државу. То је превасходно била држава српског народа, коју је он дијелио и заједнички живио са другим јужнословенским народима. У тој држави Срби су били најбројнији и народ са најснажнијом државотворном традицијом. Српска војска је приликом њеног стварања досегла до крајњих сјеверозападних тачки југословенске територије, побједоносно умарширала у Сарајево и Бањалуку - на њеном челу се налазио српски монарх и династија.

У неким данашњим пројекцијама, заснованим на површним ставовима, влада мишљење да је стварање Југославијe била највећа грешка у историји српског народа. 

Такве пројекције намећу питање, да ли је грешка била стварање велике државе, са свим  политичким, економским и културним предностима, које као таква носи, или је пак грешка била у политичким елитама те државе, која није умјела да осмисли, усклади и организује тај велики југословенски простор и обезбједи му успјешну будућност?

Протагонисти таквих ставова сматрају да су Срби требали прихватити Велику Србију, коју су им као побједницима, након Првог свјетског рата, нудили савезници. Поједини научници сматрају да таква Србија, да је створена, са популацијом од око 8 милиона станивника и 4 милиона националних мањина, не би имала велике шансе да дуготрајно егзистира.

Међутим, легитимно је и можда кључно питање, да ли су Срби после присаједињења Војводине и Црне Горе Србији, могли обезбједити нешто ширу интеграцију унутар југословенског државног простора?

У Босни и Херцеговини, југословенској покрајини у којој је ван матице живио највећи број Срба, ситуација на терену била је слична као у Војводини и Црној Гори. Скоро 80% босанскохерцеговачких срезова прогласило је након Првог свјетског рата директно уједињење са Србијом, од којих неки са несрпском већином, попут Љубушког и Фоче. Међутим, српски политички представници из Босне и Херцеговине, предвођени Николом Стојановићем и Душаном Васиљевићем, због личних анимозитета према Николи Пашићу и српској влади, по овом питању остали су, у најмању руку индиферентни, не дајући Народној Влади Босне и Херцеговине инструкције да прогласи директно уједињење са Србијом.

Слична ситуација збила се и приликом конституисања социјалистичке Југославије.  Иако је унутар ЦК КПЈ постојала доста јака струја која је Босни и Херцеговини, у новом моделу државног уређења, предвиђала статус аутономне покрајине везане за југословенску федерацију, Родољуб Чолаковић, водећи српски комуниста из Босне и Херцеговине био је најгласнији заговорних њеног федералног статуса, са значајним утицајем да он постане историјска реалност. Тиме је успостављена граница на Дрини, која ће 90-тих година постати средство инжињеринга великих сила у Југославији, са познатим исходом.

Поједини српски политички представници, недорасли великим историјским тренутцима, због сујете, личних интереса и идеолошке заслијепљености, увелико су утицали на „отисак печата“ српске историје 20. вијека.

Југословенска држава  је несумњиво била велика идеја, историчари сматрају да је она представљала „прекорачење граница различитих цивилизација и различитих географских простора“. Српски народ је за изградњу те државе платио високу цијену, у два свјетска рата положио је у њене темеље милионске жртве свог најпродуктивнијег становништва.

Ипак, иако је историја Југославије пуна противријечности, мржње и злочина, Срби су у њој остварили значајне цивилизацијске искораке.

У јужнословенској заједници, српски народ се, добрим дијелом, ослободио многих предрасуда, сујевјерја и других негативних и руралних навика. У југословенском државном оквиру Срби су се описменили, модернизовали и индустријализовали. Као најбројнији народ, у социјалистичкој Југославији, кроз идеју несврстаности, добили су прилику да учествује у креирању свјетске политике, што је било у нескладу са величином и економским потенцијалом цјелокупне Југославије. Побројани бенефити, у ужој држави, били би теже и спорије достижни, неки и потпуно немогући.

Данас смо свједоци да нам наши „пријатељи“ из Европе и свијета често савјетују и сугеришу да треба да „заборавимо прошлост и окренемо се будућности“.

Будућност припада  само оним народима који познају и поштују прошлост.

Трагичне лекције које су се Србима у 20. вијеку више пута понављале, осликавају  једну континуирану небригу и немар према сопственој историји. Бројке жртава великих ратова прошлог вијека су заокружене – што значи да никада нису дефинитивно утврђене. У самој Босни и Херцеговини, нису чак ни побројана сва  масовна стратишта о којима никада није написана ни једна једина реченица. Истраживања су недовољно потицана и често се своде на ентузијазам појединаца.

Срби до данас у свом престоном Београду немају улицу која носи назив Јасеновац, немају централни споменик жртвама ратова 20. вијека, који би опомињао и подсјећао на трагичну прошлост. Да не говоримо о захтјевнијим пројектима као што су изградња меморијалног центра, играним филмовима или ТВ серијама о албанској голготи, Кајмакчалану и Солунском фронту, Јасеновцу...

Обавезни смо на поштовање и темељно изучавање прошлости, њених процеса дугог трајања, поготово југословенског искуства које је од изузетног значаја. 

Неуспјех југословенске државе не смије да замрачи поглед у како га велики историчар  Ерик Хобсбаум назива, „кратки“ 20. вијек, поглед на основу којег правилније можемо разумјети вијек у који смо закорачили.

Срби не би смјели одбацивати југословенско историјско искуство, насупрот томе, њиме поучени требали би да спремнији дочекају нова искушења и изазове који га у будућности очекују.

Аутор: Драженко Ђуровић, историчар