Други свјетски рат и побједа социјалистичке револуције у Југославији, изњедрили су политичку снагу која је обликовала статус Босне и Херцеговине у оквиру југословенске државе за наредних скоро педесет година. 

Југословенска социјалистичка федерација изграђена је на национналном принципу, колико нација толико федералних јединица. Изузетак у примјени овог принципа приликом  конституисања државе била је Босна и Херцеговина. Њен национална  комплекс довео је до супротстављених ставова унутар  руководству КПЈ, и узроковао да Босни и Херцеговини статус федералне јединице  коначно буде  признат пред само Друго засједање АВНОЈ-а у Јајцу.

Федерална Босна и Херцеговина је била дио концепта  југословенске „федерације равнотеже“. Ова замисао уређења државе требао је да обезбједи „равнотежу“ у којој ни један народ својом доминацијом неће моћи довести у питање обнову и живот нове Југославије. Због бројности, снажне државотворне традиције, тежњи за уједињење и хипотеком „хегемонистичке“ прошлости, конституисање југословенска „федерација равнотеже“ највише је ишло на штету српског народа. Србија је једина, са двије аутономне покрајине, обликована као сложена федерална јединица, а територијална измјешаност српског народа  разријешена је тако што је задржан у три федералне јединице, матичној, у Хрватској и Босни и Херцеговини. 

Неколико истакнутих чанова ЦК КПЈ који су уочи Другог засједања АВНОЈ-а радили на припреми одлуке о устројству нове државе, федеративну Југославију структурисали су као државно-правни израз националне равноправности. Сходно томе Босни и Херцеговини није био намјењен статус републике. Овакав став објашњавали су чињеницом да не постоји  босанскохерцеговачка нација а републике су биле стриктно  означене као националне категорија. По овом моделу државног устројства, Босну и Херцеговине је требало конституисати као аутономну покрајину везану за Југословенску федерацију.  

Српски комунисти занесени интернационалистичким идејама живјели су за „нови свијет“ и револуцију, док су уобличавање српског националног  простора сматрали мање важним, чак и штетним са становишта концепције револуције.  Један од водећих  комуниста из Босне и Херцеговине и заговорник федералног статуса  Босне и Херцеговине био је Родољуб Чолаковић. Он је током унутар партијских дискусија „увјеравао“ Тита у оправданост и исправност федералистичког приступа приликом рјешавања статуса Босне и Херцеговине, насупрот аутономистичког који је оцјенио као „механички приступ“. 

Приједлог  Владимира Дедијера  и Моша Пијаде да се од Босанске Kрајине и дијелова Хрватске са већинским српским становништвом, образује посебна федерална јединица, није наишао на одобравање Јосипа Броза. Дедијер је након састанка са Титом  правио шале како су њих двојица са нацртима граница  поменуте јединице  „пре излетели из Титове собе него су у њу ушли“.  Овај приједлог намеће питање, не би ли, да је остварен, могао донијети праведнији однос унутар „федерације равнотеже“ и бити  истински  темељ државне стабилности Југославије? Насупрот овоме српски народ је са демографским удјелом од преко  44%  од укупног броја становника, у оквиру федералне Босне и Херцеговине, иако конститутиван, остао непотпуно интегрисан и са неизвјесном будућношћу.

Међу појединим историчарима, већином бошњачким, доминира став да је Босна и Херцеговина одлукама Првог засједања ЗАВНОБиХ-а 25. новембра 1943. обновила своју државност, да је тог датума потврђен њен државно-правни, политички и територијални континуитет, који се може „пратити пуних хиљаду година“.  Међутим, поставља се питање ко је те одлуке потврдио, на ком уставотворном тијелу - да ли су те одлука воља једне партије и резултат политике свршеног чина? 

На Првом засједању ЗАВНОБиХ-а усвојена је Резолуција којом је Босна и Херцеговина формулисана као федерална јединица „која није ни српска ,ни хрватска, ни муслиманска, него и српска, и хрватска, и муслиманка“.   Као основ на којем је  темељен будићи суживот њених народа, промовисанао је братство и јединство Срба, Хрвата и Муслимана које се искива у „пламену народно-ослободилачке борбе.“

Резолуцијом је прокламовано да је у збратимљеној Босни и Херцеговини „осигурана пуна равноправност и једнакост свих Срба, Хрвата у Муслимана.“ 

Као један од „задатака“, на Првом засједању, пред ЗАВНОБиХ је постављено „увођење нових бораца“ у народно-ослободилачки покрет, „нарочито Муслимана и Хрвата“.  Поједини вијећници констатовали су да је активно учешће босанскохерцеговачких Муслимана и Хрвата у народно-ослободилачкој борби доста слабо.

Родољуб Чолаковић у свом реферату „О спољној и унутрашњој ситуацији истиче“: „Порази Хитлерови на бојном и политичком пољу, размах народно-ослободилачке борбе и успјеси наше Народно-ослободилачке војске, која је својим ставом према Муслиманима и Хрватима као цјелини већ одавно уживала њихове симпатије, омогућили су да се у ватри борбе кује борбено јединство народа Босне и Херцеговине. То је  најљепша и за будућност Босне и Херцеговине најзначајнија побједа нашег народно-ослободилачког покрета. Међутим то прилажење босанских Муслимана и Хрвата на позиције активне борбе против фашистичког окупатора развија се, с обзиром на бурни развитак ситуације у свијету и код нас, споро.“ 

Угледни сарајевски правник, др Хамдија Ђемерлић je у својој дискусији, критикујући муслиманске вође које су „отишле у Павелићеву владу“ и настојале да  Муслимане  „масовно  увуку у покољ српског народа“, оцјенио улогу муслимана у НОВ: „(...) Муслимани су се пасивно држали према народно-ослободилачкој борби. Изузетак чине они ријетки појединци који су одмах од почетка ступили у НОВ.“ 

Федерална Босна и Херцеговина, конституисана као заједница равноправних народа Срба, Хрвата и Муслимана  збратимљених у „заједничкој оружаној борби“, је  од самог настанка имала противријечан карактер. Она је била једнако „и српска и хрватска и муслиманска“, а „заједничка оружана борба“ - доминантно српска.   

Иако су одлуке ЗАВНОБиХ-а којим је утемељена федерална Босна и Херцеговина, злоупотријебљене у процесу дисолуције Југославије, опредјељење вијећника ЗАВНОБиХ-а било је југословенско. Већином Срби, они нису могли ни сањати да ће у новим историјским околностима, њихове одлуке бити  искоришћене за конституисање независне Босне и Херцеговине. У документима ЗАВНОБиХ-а и дискусијама вијећника, опредјељење за југословенски државни оквир је опште присутно.

Један од најгласнијих заговорника  федералне Босне и Херцеговине, Родољуб Чолаковић, завршавајући изношење реферата на Првом засједању ЗАВНОБиХ-а кличе:  Живјела  слободна и збратимљена Босна и Херцеговина у братској, равноправној, федеративној Југославији.  Предсједник ЗАВНОБиХ-а  Војислав Кецмановић закључио је Прво засједање ријечима:  Живјела слободна и федеративна Босна и Херцеговина у  слободној демократској федеративној Југославији!“.  У резолуцији Првог засједања ЗАВНОБиХ-а истакнуто је да: „Народи Босне и Херцеговине стварају у заједници са осталим народима Југославије нову демократску федеративну Југославију слободних и равноправних народа (...).  У поздравном телеграму Другог засједања ЗАВНОБиХ-а упућеном  „Врховном комаданту Маршалу Југославије Јосипу Брозу Титу“ наглашено је да: „(...)Босна и Херцеговина неће жалити никаквих жртава при изградњи наше државне заједнице – демократске федералне Југославије (...).  

Југословенски државни оквир представљао је основну премису при формирању федералне Босне и Херцеговине, а за босанскохерцеговачке Србе гаранцију сигурности. Стога је одступање од њега, одступање и од суштине ЗАВНОБиХ-а и  ЗАВНОБиХ-овске Босне и Херцеговине.

Упркос ЗАВНОБиХ-ом прокламованим вриједностима братства и јединства,  равноправности народа, збратимљене Босне и Херцеговине у оквиру федеративне Југославије, била је присутна забринутост српских маса у Босни и Херцеговини због успостављања новог правно-територијалног устројства државе. Након страдања и преживјелог геноцида, Срби су са подозрењем гледали на успостављање „административне“ границе на Дрини. Због тога је уочљива намјера водећих југословенски  комуниста да их умире и увјере у „сигурну будућност“ у новој Југославији.

На оснивачком Конгресу  КП Србије маја 1945. Јосип Броз се осврнуо на ставове српске емиграције о комадању српског државног простора. Он је том приликом одбацио  ставове српских грађанских снага, уз напомену да покрет на чијем је челу „не мисли да унутра Југославије ствара „државе које ће ратовати међусобно.“  Тито је по питању конституисања  федералне Босне и Херцеговине истакао:  „Ако је Босна и Херцеговина равноправна, ако има своју федералну јединицу, онда ми нисмо поцјепали Србију, него смо направили срећне Србе у Босни, исто тако Хрвате и Муслимане. Ради се само о административној подјели. Ја нећу да у Југославији буду границе која ће раздвајати, већ сам стотину пута рекао да хоћу да границе буду оне које ће спајати наше народе (...).“ 

У брошури „О лажном и правом српству“ ,  објављеној 1945. године, Родољуб Чолаковић увјерава босанскохерцеговачко српство да „иако живи у неколико федералних јединица наше велике отаџбине, српски народ никада није био јединственији“.  У поглављу насловљеном „Срби и федерација“, истиче да „нама Србима ван Србије нико и не мисли да оспорава право одржавања  најтјешњих веза с нашом браћом у Србији, које ће ићи за тим да омогуће најпунији и најбржи развитак српског народа.“  Он тврди да српски народ  у равноправној заједници братских народа „постаје господар своје судбине“ и има могућност да развије све своје материјалне и духовне снаге.  Чолаковић наглашава да српски народ  „тек сада“ може спокојно да гледа у будућност јер је својом борбом стекао „љубав и повјерење осталих братских народа Југославиј.“ 

Српски комунисти из Босне и Херцеговине усљед националне индиферентности, или дубоко увјерени у постојност и чврстину успоставњених односа у федеративној Југославији, проблем националне интеграције сматрали су споредним, заборављајући да је „форма сестра близнакиња слободе“. 

Историчар је чедо свога  доба, он не може посматрати прошлост одвојено од свог времена. Конституисање федералне Босне и Херцеговине дугорочно се  показало као штетно по српске националне интересе. Захваљујући нивоу „суверенитета“ које је баштинила одлукама ЗАВНОБиХ-а, у новонасталим историјским условима, довело је до тога да  се српски народ из Босне и Херцеговине након 74 године  поново нашао изван државног оквира уједињеног српства.

У ноћи између 14. и 15. октобра 1991. муслимански и хрватски посланици у Скупштини Босне и Херцеговине, служећи се преваром, кршећи Устав, без присуства српских посланика, изгласали су Меморандум о суверенитету Босне и Херцреговине, који је био предходница референдума о независности.  Ово кршење уставне основе на којој је функционисало босанскохерцеговачко друштво био је по некима узрок рата у Босни и Херцеговини.

Скупштинском преваром половином октобра 1991. и референдумом о независности 29. фебруара и 1. марта 1991. напуштене су све тековине на којима је темељена ЗАВНОБиХ-овска Босна и Херцеговина. Напуштено је братство и јединство (ако је и постојало), напуштена је равноправност њених народа, напуштен је југословенски државни оквир.

После свега, обиљежавање Првог засједања ЗАВНОБиХ-а као „дана државности“ Босне и Херцеговине представља само симбол њених вишеслојних подјела.

Аутор: Драженко Ђуровић, историчар