Na Saobraćajnom fakultetu Univerziteta u Beogradu diplomirao sam u decembru 2009. godine, na smeru za Vodeni saobraćaj i transport. Pošto posla nije bilo, rešio sam da upišem master studije od sledećeg septembra, a da u međuvremenu malo odmorim. Bilo je dosta naporno završiti fakultet u roku.

Negde sredinom januara 2010. godine vozio sam brata negde i bili smo u kolima blizu Hrama Svetog Save. Zvonio mi je telefon. Bio je to moj asistent sa fakulteta (sada već profesor). Pitao me je da li želim da radim master studije na Floridi. Upoznao je jednog našeg profesora sa Florida Atlantik Univerziteta (Florida Atlantic University), kome je hitno trebao master student. I eto, kako kažu, jedan poziv menja sve.

Bilo je to kao grom iz vedra neba. Jednostavno nisam očekivao da takav poziv stigne od bilo koga, ponajmanje od nekoga sa mog univerziteta. Gledao sam neke opcije za postdiplomske studije u Evropi ali mi nije padalo na pamet da idem u SAD. Ta država mi je jednostavno bilo strana i predaleka.

Znao sam da ako propustim tu priliku žaliću za njom celog života. A ako mi ne uspe cela ta priča, uvek imam gde da se vratim. Posle tog poziva stupam u kontakt sa našim profesorom na Floridi, polažem test engleskog i matematike u Zagrebu i u avgustu stižem na Floridu, u grad Boka Raton.

Ki Vest na Floridi (Foto D.J)

Sve mi je bilo čudno. Drugi jezik, ogromna kola i ogromni putevi, razdaljine koje samo na karti izgledaju malo i pristupačno bez kola. Sve je bilo rasprostrto i moralo je da se mnogo pešači. Ubrzo sam kupio bicikl da bih mogao kako-tako da funkcionišem. Javni prevoz je bio jako loš.

Florida je lepa ali je vlaga veoma velika. Nisam neki obožavalac vlage i trebalo mi je vremena da se naviknem. Boka Raton je mali grad na obali, miran i naseljen starijom populacijom. Po mom mišljenju, najlepši deo Floride su ostrva Kiz (Florida Keys), sa najzapadnijim koje se zove Ki Vest (Key West), a gde je inače i Hemingvej živeo.

Sva ostrva su povezana magistralom i put do Ki Vesta je priča za sebe. To bi čovek trebalo da doživi. Posto imam dosta prijatelja na Floridi, svake godine odem sa suprugom na letovanje i uvek se dobro provedemo. Jedna zanimljivost - poslednji put kad sam bio, sreo sam na Ki Vestu drugara iz Beograda koga nisam video 7 godina. On je nekako preko francuske Legije Stranaca i Avganistana završio na Ki Vestu."

Negde pred kraj mojih studija hteo sam da se po završetku školovanja vratim u Srbiju i uložim sebe i ono što sam naučio. Međutim od toga me je odvratilo iskustvo mog kolege sa studija koji je završio master malo pre mene, otišao u Srbiju, i počeo da volontira u Gradskom sekretarijatu za Saobraćaj. I volontiranje je dobio preko veze.

Volontirao je četiri meseca, bez ikakvih naznaka da će mu ponuditi posao. Trošio je svoje vreme i resurse, i razočaran otišao na doktorat u Singapur. Sada radi na jednom univerzitetu na Floridi. To me je odvratilo od daljeg razmišljanja da se vratim i probam da nađem pristojan posao.

Sneg u Frisku u Teksasu (Foto Jutjub)

Tako da sam posle završenog mastera, otišao sam na doktorske studije, u drugu krajnost. Otišao sam u pustinju Novog Meksika, u grad Las Kruces, koji je udaljen oko 50 kilometara od granice sa Meksikom. Tu sam proveo četiri i po godine na studijama na Državnom Univerzitetu Novi Meksiko (New Mexico State University). Koliko je Novi Meksiko drugačiji, govori i podatak da mnogo Amerikanaca misli da je to deo Meksika. Jer kad se povede priča o tome gde sam studirao, Amerikanci pitaju, aha, i kako je u Meksiku, jel’ si naučio španski jezik?

Las Kruces je na 1300 metara nadmorske visine, u dolini okruženoj planinama. Uveče je sveže, a preko dana pravi pakao. Leti temperature prelaze 40 stepeni redovno. Zimi je suvo i hladno, temperatura se spušta do nule. Ali nema oblaka, zime su vedre i jako lepe. Pošto nema vlage, osećaj hladnoće nije toliko jak kao na primer u Beogradu. Grad ima oko 100 hiljada stanovnika i Univerzitet je najveći poslodavac.

Na 40-tak minuta vožnje je nacionalni park Beli Pesak (White Sands), i to je jedan od prirodnih fenomena. Pesak je u stvari izmrvljeni gips a ne kvarc, koji se tu skupljao milionima godina. Zbog toga je pesak uvek hladan, ne upija toplotu. Ako leti odete na piknik, a napolju je 40 stepeni, pesak će biti prijatan za hodanje bosim nogama. Sa istočne strane su planine, i ima odličnih staza za šetanje. Najzastupljenije životinje su zečevi, ptice trkačice, i kojoti. U Las Krucesu sam upoznao jako dobre ljude, sa kojima sam ostao prijatelj i danas.

Pustinja u Novom Meksiku (Foto Piksabej)

Po završetku studija dobio sam posao i preselio se u Frisko, grad u Teksasu. Frisko je predgrađe Dalasa, koje se u poslednjih 15-tak godina enormno razvilo. Od oko tridesetak hiljada ljudi 2000. godine, do 160 hiljada u 2016. godini. Velike kompanije su krenule da se sele ovde, na primer Tojota koja je svoje sedište prebacila iz Kalifornije u Frisko.

Trenutno se i dalje gradi i razvija i postoji mogućnost da drugo sedište kompanije Amazon, onlajn džina, koja je inače iz Sijetla bude u Frisku. To samo govori o ekonomskom bumu u ovom delu SAD. Teksas je trenutno jedna od top tri ekonomije u okviru SAD.

Promena i prija i ne prija. Las Kruces i Boka Raton su manji gradovi pa su i mogućnosti ograničene. Iako je Boka blizu velikih gradova kao što su Majami i Fort Loderdejl, tamo nisam imao kola, pa mi nije bilo lako da odem bilo gde. Ovde, u Frisku, konačno imam prevozno sredstvo (Frisko inače nema linije javnog prevoza, posledica automobilske kulture) pa mogu sa svojom suprugom da obilazim razne prirodne lepote, parkove, jezera, i druge zanimljivosti.

Ali mi ipak nedostaje i Las Kruces, jer sam upoznao dosta super ljudi, jer nebo ima čarobnu nijansu plave, jer su zalasci sunca magični, i jer sam tokom mog boravka u Novom Meksiku našao svoju srodnu dušu.

 

Autor: Dušan Jolović, Frisko, Teksas

Izvor: Politika