Samoća je posebna dimenzija. Inspiriše na stvaralaštvo i provocira mozak.

Propuštene prilike ili neuspeli pokušaji, kao tona mokrog lišća u nekom blatnjavom kanalu, u koji smo upali nakon oluje, pritišću nam obraze, razmazuju karmin, iritantno kvase čarape iveš,  razvijaju opsesije i ističu negativnost.

Zarobljeni u ruminiranju prošlosti, ostajemo bez sada.

Na toj deponiji prošlosti, pogubljeni u vlastitim ili češće tuđim očekivanjima, ostajemo bez odgovora na  pitanje kako dalje, iako smo tu dalje, već uveliko dospeli.

U pauzama između samodestrukcije i zavirivanja u tuđe živote, putem društvenih mreža, koje su za mnoge prozor u svet, uzimamo telefon i nameštamo se za savršen selfi. Sve što treba dodatno da se dotera, završićemo u fotošopu.Retuširaćemo i zamaskirati nepravilnosti.

Selfi bez događaja, iz svoja četiri zida, bez ljudi iemocija, bez suštine…jedno je veliko, prazno bure, bez vode, bez vina. Nije čak ni od drveta, već od plastike. Nema namenu. Bez ukusa i mirisa je.

Ljudi vole lepo, pa nam nije neobično kada fitnes instruktorka koja promoviše sport i zdravu ishranu i pored slika u teretani i trenerci, slika i svoje divno telo u čipkanom vešu, u krevetu, pred spavanje.

Njeno divno telo nosi poruku, treniraj samnom. Devojka sigurno misli na teretanu, ali njene slike zovu i na misli o drugačijem treningu.

Poruka koju šalje selfi, često je suprotna onoj koju želimo poručiti. Ljudi su opterećeni svojim mestom pod suncem i traže uključenost drugih, ne vole predrasude. Nepodnosimo sliku o sebi kao fatalnoj ljubavnici bez emocija, koja guta muškarce i odlazi, nepovratno, neosvrćući se, a upravo takav selfi pravimo. Poruke koje se takođe nameću su, nedodirljiva sam, srećna, savršena, život mi je lep, ljudi mi ne trebaju…

Objektivno, napućena usta nas sigurno ne asociraju na tek ispričanu bajku. Slike bujnih grudi u providnoj, mekanoj, satenskoj spavaćici boje lavande…teško da ne razbuktavaju maštu radoznalih pogledaiželju za dodirom, a i malo je verovatno da nam devojka  koja se slika, želi poručiti, diplomirala sam! Iako, možda vredno radi diplomski rad i sa mamom otputuje  jednom godišnje u Vrnjačku banju da joj pravi društvo.

Realne slike i događaje ne možemo stvarati iz selfija. Niti jedan lajk neće nas suštinski učiniti srećnima, jer realno ništa proživeli nismo.

Sva ta lepota je samo obična slika. Obična u poređenju sa svim onim što stvarno nosimo u sebi.

U našem kutku je naizgled sigurna zona, ona nas tetoši samo prividno, stvara nam lažan osećaj mira i bezbrižnosti

Tamo negde napolju, u realnom svetu, možda nema duhovnog mira, ali ima života. Života satkanog od akcije i reakcije, od smeha i suza, uzburkanih  hormona, pritajenih očekivanja i ima puno duginih boja, raznih nijansi i intenziteta…ali baš te boje nas teraju na ludosti i čuda, kojima ćemo se jednog dana smejati ili čak malkice stideti. Stideti zbog smelosti, koju smo kroz ludost proizveli i koja nas je odvela daleko, daleko od selfi dimezije i njenog okvira.

Moj će mozak registrovati dogadjaje i sva osećanja koja su se stvorila smestiće se u moje srce.

Selfiilajk registrovati neće, ako sam vrištala iznutra, ako sam samo vapila da me čuju, a nisu.

Neće registrovati ukus trenutka, koji može biti tako dobar i u svoj svojoj punoći.

Ako smo u strahu i bez volje, onda je vreme da se krene od sitnica, jer i najmanji korak napred našim drhtavim nogama, znak je da smo odlučili.

Odlučili ovoriti prozor i vrata i pustiti vazduh da uđe u sobu, ne zbog svetlosti za dobar selfi, već zbog želje da dišemo, duboko i čisto.

Onda ćemo u život, a život je i ljubav i posao i novi grad…život je tamo gde je nekada mnogo teško i gde ima puno nepravde i brige.

Život je tamo gde je šuma gusta i voda duboka, gde je vetar jak i gde je puno sivih boja, sve još protkano nestajanjem, prolaznošću…ali zato nigde, kao tu, nema istinske radosti.

Novi početak je nova paleta boja za nas.

Sreća su slike u oku, sve slike koje stvaramo u gustoj šumi i dubokoj vodi, tamo gde je vetar jak i puno sivih boja…baš tamo gde je sve to protkano nestajanjem i prolaznošću…da, da, baš to…u tim se okvirima stvaraju slike ljubavi, nastajanja, oživljavanja, smeha, lakoće i nesavršene stvarosti koja je kao takva sarkofag uspomena, pečat neprolaznosti i ključ za radost,svega oko nas i u nama.

…jer očima se smejemo!

“Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova u kojima nam se javlja. U tome je i njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž.”