Petkom uveče sam volonterski radio za šankom u malom srpskom klubu u radničkom predgrađu Melburna. Posetioci su bili skoro isključivo Srbi koji su tu skoknuli da pojedu ćevape, popiju pivo i prebistre politiku.

Tako jednom u petak veče iznenada bane na vrata pravi pravcati Aboridžin (koji su i u Melburnu zapravo velika retkost) i pravo baš na mene.

Odmah me upita da li mogu da mu pozajmim 10 dolara. Pare mu trebaju da se vrati kući jer je sve prokockao u lokalnoj kockarnici. Onda mi objasni da je došao ovde da pita za pomoć zato što je Srbin i hitro mi pokaza svoju vozačku dozvolu na ime Jovana Pavlovića!

Reč po reč, saznao sam priču brata Jovana.

Otac mu je šezdesetih godina došao iz Srbije u talasu ekonomskih migranata. Kopao je opale u pustinjama južne Australije gde je upoznao mladu lokalnu Aboridžinku. Umro je iznenada od nepoznate bolesti i sahranjen na groblju u malom pustinjskom rudarskom naselju, a Jovan je sa majkom otišao da živi u Melburn.

Jovan je neoženjen, bez stalnog zaposlenja, nekoliko godina provedenih u zatvoru, prilično sklon alkoholu i lakim drogama. Ono malo što dobije od socijalne pomoći potroši na kocku…

Od oca je malo fizički nasledio, izgleda baš kao tipični Aboridžin srednjih godina sa tužnim mutnim očima i očiglednim tragovima burnog života.

U australijskoj sredini u kojoj se izgubio osećaj za solidarnost ipak me je iz nekih nepoznatih razloga baš neobično mnogo dotakla ispovest Aboridžina. Dao sam mu 20 dolara i rekao mu da ne traba da mi vraća, ali sam mu kao mudro savetovao da se mani u životu poroka, pa i kockanja.

Posle dve nedelje kolega iz kluba mi dade mali zamotuljak uz objašnjenje da je to za mene ostavio „neki pijani Aboridžin”. Zamotan u maramicu bio je kamenčić na kome je naslikan gušter i dva cveta sasušene marihuane.

Onaj simpatični kamenčić sam stavio u neku fioku a cvetove dadoh prijatelju, ljubitelju istih, a koji je, uzgred budi rečeno, cvetove nahvalio kao „vrh vrhova”.

Desetak godina kasnije sam bio na dečjem rođendanu pa se nekako u gužvi na velikom imanju nađosmo da spontano ćaskamo – roditelji: mladi Aboridžin, Jevrejka i ja.

Bio sam ćutljiv, a uglavnom su njih dvoje vodili meni zanimljivu priču o Aboridžinima.

I što bi moj prijatelj sveštenik rekao, „kako to samo Bog ugađa”, ova Jevrejka onako usput upita šta to Aboridžini daju za poklone. Odgovor je bio da zavisi da li daje poklon nepoznatom čoveku koji ga je zadužio ili je poklon za dugogodišnjeg prijatelja koga dobro poznaje. Ako je ovaj prvi, za poklon se daje ručno oslikan crtež na kamenu, drvetu ili ljusci emu jajeta ali ako je baš onaj najbolji prijatelj onda dobija izuzetnu čast i na dar dobije malo domaće marihuane.

Vratio sam se kući pod uticajem popijenog piva i priče sa rođendana.

Za četvrt veka boravka u Australiji stekao sam jednog prijatelja, ali su me drugi utešili da je to sasvim normalno i da sam srećan da imam i tog jednog.

Izvadio sam iz zabačene fioke kamičak sa crvenim tačkicama, nacrtanim gušterom i stavio ga na radni sto pored kompjutera. Stoji tu godinama i postavlja pitanja o naciji, prijateljstvu, životu, sudbini… a odgovore ne daje.

 

Predrag Vučinić, Melburn

Izvor: Politika