To je bilo u osamdesetim.

Ko bi rekao da će "to" da nam se dogodi čim bude počela  naredna decenija, da ćemo svi mi „iz ove regije“ (nekad država danas regija), postati  Bliski istok po političkom nasilju, da ćemo skočiti u taj treći svet a da su nam pričali da idemo u kapitalizam, da se vraćamo u pravo i na pravu zasnovano društvo u kome je najvažnija stvar imovina i njena zaštita.

U pet godina rata, „prostori nekadašnje Jugoslavije“ vraćeni su ne u onaj kapitalizam od pre Drugogo svetskog rata, za koji takođe nema dokaza da je većini donosio dobro, nego smo vraćeni u nekakvo pretpolitičko društvo vladavine jačeg, bezobzirnijeg i brutalnijeg.

Sve što nam se dogodilo u poslednjih 25 godina, može da stane u onu kratku sentencu koja oslikava svu surovost odnosa na Balkanu: Jači tlači.

Dakle, nije nam se posrećilo, nismo išli napred, retrdirali smo, i to svi osim Slovenaca iz „bivše Juge“, svi smo se upećinili, svi smo podivljali, svi smo zaboravili da nešto znamo, da imamo neku tradiciju, da su ovde ljudi vekovima u unazad nešto živeli i pravili, da je postojalo društvo koje jeste pružalo ljudiima mogućnost da napreduju i bez močuge u rukama.

Živimo u društvima u kojima se ništa ne zna osim granica: one su avonojevske, one su zakucane i oned moraju biti takve, jer je „svet“ to odlučio, jer je Badinter to preporučio, jer dugačije nije išlo posle rata u kome nije bilo pobednika. Da, ratovi na prostoru nekadašnje SFRJ su jedinstveni po tome, i to je odlika  ratova koje vodi sirotinja, da pobednika nema, da ima samo onih koji su malo manje poginuli, a da su na drugoj strani pretekli najbrutalniji, najodvratniji, otimači zajedničke imovine koji sada sve nas žele da stave iza kase u piljari da radimo za 200 evra mesečno, a da naša deca budu kelneri i striptizete u klubovima u kojima se oni zabavljaju.

Da li ćemo im to dozvoliti i šta uošte može da se uradi, to je osnovni ton publikacije pred vama u kojoj autor, sabravši svoje kolumne koje piše unazad ….. godina i objavljuje na Frontalu, pokušava da popnudi nešto drugačiji pogled i da da novu nadu ljudima koji žive ne samo u Srpskoj i BiH nego u čitavoj „regiji“.

Ovu knjigu možete da čitate kao jedan dugačak programski tekst koji bi potpisala većina građana da ima strpljenja da čita i da sebi kaže, da, vredi još jednom pokušati, moramo to zbog sebe i zbog svoje dece, ali i zbogonih koji su nam ovu zemlju ostavili, zbog sramote koju smo im priredili, nesposobni da „okrečimo ono što su oni ozidali“.

Šta da radi i gde ide Srpska, ponekad se čini da je to samo nacionalno pitanje i da se time treba da bave samo nacionalisti, nacionalni radnici, koji su uspeli upravo u pomenutim osamdesetim da nam otmu pravo da volimo svoju zemlju u sebi, da je volimo svojom etikom, da je volimo svojim radom, da je volimo svojom pristojnošću, o tome je reč u ovoj knjizi.

Ovo je glas pristojnih ljudi, svesnih ograničenja, kako onih koje ima ovaj entitet – država u okviru BiH, kako zbog svojih unutražnjih kontradiktornosti, nemogućnosti da svoje pitanje, da pitanje svog opstanka i razvoja postavi ne na nacionalnim nego na demokratskim osnovama.

Autor se potrudio, za razliku od drugih svojih kolega koje se u kolumnama trude prvo da zabave a onda i da kritikuju a gotovo nikad da se založe za neku politiku, nego ostaju u ravni zagovaranja „vrednosti“, „principa“ – čitaj, opštih mesta, da ponudi rešenje, da analizira na osnovu činjenica o svoukupnom demografsko-ekonomsko-sociološkom stanju „društva Srpske“.

On je uradio ono  što većina izbegava: on se opredelio za politiku, za konkretne stvari, ne odbacujući ništa i nikoga u napred, ne podsmevajući se nikome, prihvatajući sve aktere u društvenoj sferi kao relevantne,poštujući različite glasove i pokazujući razumevanje za one sa kojima se ne slaže – što je osnova svakog pluralističkog društva.

A šta nam „nudi“ u svojim pisanijima?

Upravo to, pluralizam, višeglasje, otvorenost, naspram aktuelnog autoritarizma, jednoumlja i ograničavanja na svoj tor. Umesto rovova, mostove, umesto galame razgovor, umesto nametanja dogovor - to su centralne vrednosti i poruka ove knjige, koju bi trebalo prvo da pročitaju oni koji se politikom bave iako se „brane“ od čitanja uveravanjem da „oni sve to znaju“ ali „prilike su takve“ da se „ne može  ništa da promeni“.

Naravno da može, učimo iz ovih tekstova, naravno da je moguće, ali prvo moraš da se pogledaš u ogledalo moraš da se izmeriš, moraš da prihvatiš svoja ograničenja da bi napravio prostor za promenu. Moraš da izađeš  iz mita, ne iz istorije, iz mita, koji ti veli da si u isto vreme i najhrabriji i najveća žrtva, moraš da pogledaš šta si napravio u poslednjih četvrt veka, da se sabereš i napraviš plan za narednih četvrt veka.

Moraš, dužnost ti je da budeš  otvoren da bi zatvorio rane svojih komšija, jer opstanak nikada nije vezan za državno uređenje koliko za odnose sa komšijama. A te  komšije, učimo iz ovih tekstova, i oni su gologuzija i nesrećnici kao i mi, što nije neka  osnova ali nam je to zajedničko, pa ako je tako, hajde sa njima da vidimo šta može i kako može, kako da ovu božju zemlju koja nam sve daje osim razuma, ne mučimo dalje nego da na njoj opet napravimo svoje kuće, svoje bogomolje, svoje škole, svoje silicijumske doline.

Ako to ne uradimo šta će se dogoditi?

Pa otići će  ljudi, kao što sada čine, raspadaće se zajednice, nervoza će biti veća, cela  zemlja će izgledati kao ona napuštena sela u koje danas dolaze samo poneki znatišeljnici sa kamerom da snime stare i malobrojne kako sede pre kućom čekajući da ih smrt povede na konačno putovanje.

To nam Grmuša poručuje, gledajući i demografiju i geografiju, ako se sad ne trgnemo možda druge šanse biti neće i potpuno je nebitno da li ćemo ili nećemo se tući unutra Bosne, da li ćemo sanjati ujedinjenje sa Srbijom ili će Srpska da bude nova „mala država“ u Evropi (upravo su u toku Igre malih država u Evropi, i takava stvar postoji). Ako se „ovaj trend“ osiromašenja većine praćen nerazumnom i kriminalnom otimačinom državnih i društvenih resursa nastavi, svi „pismeni“ će otići, kao što već čine i tada ni „treći svet“ neće biti naše mesto.

I za to treba imati nešto.

Piše: Slobodan Georgiev

Recenzija knjige –  “Novi koncept Republike Srpske”