Zraci oktobarskog sunca obasjavali su riđu kosu i davali smaragdni odsjaj pogledu zelenooke pustinjske lepotice. Subota, nepisani dan za naš mali ritual ispijanja kafe i čaja. Oblačići isparenja jake turske kafe i čaja od lotosovog lišća ukrštali su se iznad malenog stočića. Samo kafa pripada meni, pomislih, a ona, ona će biti tu dok god budem uspevao da je kradem.

Ništa ne prija tako kao lepota koja boli i sreća koja preti da svaki čas izmakne iz ruku...

– Opet si sinoć pričao u snu – rekla je cedeći komadić limuna u šolju sa čajem.

– Na srpskom ili na engleskom?

– Srpskom, biće da si opet sanjao Srbiju umesto mene – zadirkivala me je.

– Tebe bih radije zadržao na javi. A i Srbiju najviše sanjam kada sam budan. Nedostaje li ti često Izrael?

– Ne znam, ponekad, ali svakoga dana nedostaje mi moje drvo pomorandže. Zasadila sam ga sama kao mala. A kakva je Srbija dok je sanjaš budan? Ispričaj mi.

– Biće ti dosadno...

– To je na meni da prosudim, to kažeš za svaku svoju priču. Ispričaj mi.

– Dobro onda.

Pa, sanjam svašta. Sanjam da me zovu prijatelji, stranci, i pitaju me kada ću krenuti. Razmišljaju da pođu i oni. Jer u Srbiji se desilo čudo, pravo političko čudo u koje ama baš niko nije verovao.

Deo vojske predvođen dobrovoljačkom gardom nekoliko godina ranije preuzeo je vlast. Kratkim dekretom jednostavno su zabranili bavljenje politikom svima onima koji su se njome bavili u poslednjih tridesetak godina pa odmah zatim raspisali izbore i vratili narodu demokratiju. To je bio jedini način da izbiju nove, neiskvarene snage, zdrava sila naroda.

Nova vlast, sastavljena od rodoljuba, entuzijasta, sa manjkom političkog iskustva, ali ovog puta uglavnom od poštenih ljudi i istinskih rodoljuba brzo se navikavala na nove obaveze. Tražili su pomoć za obnovu zemlje i pomoć je stizala odsvuda.

Za deset godina nikle su nove fabrike, oživela polja, začula se nova zvona sa starih seoskih crkava, a na hiljade turista dolazi sada u naša sela i gradove na odmor ne bi li osetili lakoću i bezbrižan stil opuštene srpske kulture

Poraženi, razočarani, ugnjetavani intelektualci, patriote stavljane decenijama na margine društva, časni privrednici, novinari, studenti, sportisti, svi oni koji su godinama ili odlazili ili ćutali u nekom kutku, u nekom ćošku za odbačene probudili su se, izašli iz višedecenijskog mrtvila i rešili da pokušaju još jednom.

I čudo se desilo. Ovoga puta niko ih nije sputavao, niko podmetao nogu, niko im nije tražio mito, vezu, protekciju.

Hiljade poslovnih ideja dobilo je šansu, hiljade Srba videlo je da se može živeti i drugačije, hiljade omladinaca prvi put su pomislili da se mora ostati i stvoriti nešto.

Milioni iz dijaspore uverili su se da ovoga puta neće biti izigrani i iz početka nepoverljivo a onda sa ogromnim entuzijazmom počeli su da pružaju nesebičnu pomoć. Tih se dana na aerodromima tražila karta više za letove ka Srbiji. Dolazili su da prenesu iskustva, da ulože, da provedu što više vremena sa porodicama u otadžbini i da sebi trasiraju put za konačan povratak.

Na ulicama, u samoposlugama, u pekarama, sve češće čuje se srpski sa naglaskom.

„Odakle ste stigli, kada ste se vratili, dobro nam došli”, čuje se najčešće po pijacama, prodavnicama i kafanama. Otvaraju se nova odeljenja u školama i na univerzitetima za Srbe koji su odrasli u dijaspori i koji se tek navikavaju i uporedo sa studijama uče i srpski jezik.

Za deset godina nikle su nove fabrike, oživela polja, začula se nova zvona sa starih seoskih crkava, a na hiljade turista dolazi sada u naša sela i gradove na odmor ne bi li osetili lakoću i bezbrižan stil opuštene srpske kulture.

I to je tek početak. Sagrađeni su novi aerodromi, luke na Dunavu, Srbija je tranzitni centar. Grade se instituti za naučna istraživanja i povratak naših naučnika iz svih delova sveta. Sve što je potrebno za uspeh jeste želja za radom i onima koji žele da se vrate već sutradan nalazi se mesto na kome mogu da pomognu.

Naše građevinske kompanije kao nekada grade i dobijaju poslove širom arapskog sveta i Dalekog istoka, a naša vojna industrija je vodeća u regionu.

Formiran je i savet za svenacionalni oporavak u kome su naši najbolji duhovnici, sportisti, naučnici, privrednici... neka vrsta srpskog okruglog stola kralja Artura u kome su svi jednaki. Preporuke se donose ubeđivanjem i konsenzusom pa iako nemaju zakonsku snagu duboko su uvažavane od strane parlamenta i institucija.

Vraćeni su dugovi, monetarnim fondovima, globalističkim organizacijama i svetskim bankama, nacionalne snage iz cele Evrope raduju se srpskom čudu i podržavaju ga.

Ponovo smo svoji na svome, jaki, ponosni, vredni. Ono najbolje u nama što je decenijama bilo kinjeno i ponižavano procvetalo je i sija punim sjajem.

Čak su se i moji pijani prijatelji o kojima si toliko slušala otreznili, obrijali, pronašli poslove i vratili svoje izgubljene živote.

– A ima li mene u tim tvojim snovima – upitala me je smešeći se.

– Naravno. Jednog jutra sličnog ovome dok ja pijem kafu a ti čaj, stavljam ti dve avionske karte na sto. Gotovo je, idemo najzad kući. Izrael i Srbija imaju fantastične odnose pa često letimo između Beograda i Tel Aviva. Neke od mojih priča nastaju u jerusalimskim jutrima dok ti sanjaš, a ja beležim tvoje snove.

– Lep san. Misliš li da će se ikada ostvariti?

– Ne znam Rebeka, ne znam, ako ne za mog života nekada sigurno mora.

Ja sam iz naroda koji je mnogo krvario, mnogo gubio, ali još više dobijao. I koji se uvek iznova dizao iz pepela. I ma šta radio u životu, ma šta sebi dozvolio da budem, radim ili postanem. Ne smem, po sto, hiljadu, po milion puta, nikada ne smem prestati da sanjam.

Piše: Predrag Rudović
Izvor: Politika