Južni deo Floride privlači „zimske ptice selice”, koje ga nasele odmah čim im u zavičaju prođu topli dani.

Bogati, bogatiji i najbogatiji starci migriraju uglavnom iz Kanade i severnijih američkih ledara, naseljavajući u jatima tople i mirnije oaze između Majamija, Tampe i Orlanda. Tu odzimuju, pa ponovo, s kasnog proleća protegnu krila da obiđu poslove, investicije i unuke gore severnije.

Veća koncentracija starije i bogatije gospode valjda ne postoji na trećem mestu osim u Boka Ratonu i na Delrejskoj plaži, na istočnoj obali Palm Bič opštine. Tu se gnezde apsolutno privilegovani, maženi, paženi i tretirani na način da potroše veći deo svog bogatstva na skupe medicinske tretmane po bolnicama, institutima i klinikama kojih ima nekoliko desetina puta više nego škola svih uzrasta.

Savremenici vremena američke prohibicije alkohola, prvih radija, prvih automobila, džeza, burnih dvadesetih, sloma njujorške berze… veliki optimisti, čiliji, življi i skoro zdraviji od mnogih četrdesetogodišnjih Balkanaca.

Akva-fit program u mondenskoj teretani, skupocenog naselja u Kongres aveniji, drugačiji je od svih drugih koje sam obilazila.

Kada su mi na upisu za podvodno vežbanje rekli da ću biti najmlađa i najlepša u grupi jutarnjeg termina reko’: to bato!

„Barem duplo mlađa”, reče curica što zapisuje nove članove.

„E, nazdravlje!”

Na prvi pogled, dvanaest plivača grupe A impresionirali su me izdržljivošću i disciplinom, proizvodeći ogromne talase u bazenu, totalno posednuti naredbama mlađanog trenera koji je sumanuto nadvikivao buku uskomešane vode, mlatarajući plastičnim tegovima u ritmu Korsakovljevog „Bumbarovog leta”.

Prvog časa sam se trudila samo dušu da ne ispustim sat vremena i ne ispadnem slabić i trinaesto prase u plejadi seniora. Gledajući ovog koji „mlati” nasuvo, reklo bi se ništa lakše, ali kad pod vodom treba da simuliraš albatrosa šireći i skupljajući ruke u ritmu jedan-dva do dnanaest, pa na četiri strane sveta, udišući na nos, izdišući na usta… Lepo ti se zamanta u glavi od pritiska i pulsa koji krene da udara u onu venu na slepoočnici.

Predah od jednog minuta između vežbi nije dovoljan ni misao da se odmori, kamoli bicepsi i tricepsi koji podrhtavaju od napora pod vodom.

I to su mi neki seniori! Skaču u mestu i kad se odmaraju dok meni damari prete da iskoče iz kože.

Prva, desno do mene što pliva ko Ester Vilijams (možda i jeste ona), domunđava se u pauzi sa drugom špicastog nosa i tankih usana, kako je njen celoživotni moto: jutarnje ispijanje čaja od peruvijanske biljke maca, koja pospešuje energiju i vitalnost a uveče od sibirskog zlatnog korena.

Do nje plavuša ohrabrujućeg osmeha, sa rukavicama-tegovima (što stigne za dve dužine pre mene osmehujući se uglancanim osmehom kroz ružičasti karmin):

– Dobro došla u tim!

– Ja sam Lexi iz Merilenda.

– Turska ili Kolumbija?

– Srbija, bivša Jugoslavija. Neki turski geni nisu isključeni…

– Da, posle vekovne vladavine Turske imperije i kultura i tradicija i geni, sve je izukrštano, zar ne? Sin mi je bio u Mirovnjačkoj misiji u Bosni za vreme rata. Čitala sam puno o istorijskom nasledstvu i ratovima na Balkanu oko nečega što se odigralo vekovima ranije…

Teško ko to razume, pomislih hvatajući korak za njom.

Kasnije sam od jednog portugalskog para farmaceuta, koji se doselio pre 46 godina, saznala da je gospođa sa špicastim nosom bila pionir sinhronog plivanja i da je u Čikagu na takmičenju nacionalnog prvenstva pedesetih godina prošlog veka bila član pobedničke osmorke.

Jedna druga, koja bi 30-sekundno trčanje u mestu produžavala na bar 40 sva zajapurena i sa graškama znoja po čelu, počasni je profesor matematike na Florida Atlantik univerzitetu.

Kostas, koji liči na Grka Zorbu, sin je grčkog iseljenika koji je pomagao u žetvi morskih sunđera u Tarpon Springsu i Afrikanac Ives koji je selektivno uzgajao šestoprste, polidaktilne mačke u kući Ernesta Hemingveja na najjužnijoj američkoj tački Ki Vest (od koje je Kuba samo stotinak kilometara udaljena).

Ives i njegova žena Agena su pokrovitelji jednog sirotišta u Ruandi i verovatno najstariji u grupi.

Ne, najstarija je bila bakica ovalnog lica i sedih kovrdža.

Najlepša svakako!

Uvek bi mi se nekako neprimetno ušetala u vidno polje i da li zbog buckastih obrazića ili dobrodušnog osmeha, u njoj sam prepoznavala nešto svoje što mi je tako godilo: Betsi i njena ćerka Emili.

Linda je imala ili čudesne kreme ili dobrog hirurga, porcelansko lice, naboran starački vrat i besprekoran manikir. Dama u godinama koja drži do sebe, rekli bi u mom kraju.

Družili smo se pet puta nedeljno bez kašnjenja, oni i više odmarajući se u džakuziju nakon treninga. Ja bih žurila u dan nadahnuta, optimistična, ispunjena biografijama i pričama neobičnih ljudi zdravog i poletnog duha i koji su među mojim fejsbuk prijateljima dobili počasnu grupu – Dvanaest veličanstvenih.

Lexi me je pitala da li je slika bake sa jabukama u rukama iza moje profilne slike na „Fejsbuku” zaista moja baka.

– Nije, ali veoma liči. Bake mog detinjstva su kao iz priče sa slike. Neko nema ništa… a dao bi ti sve!

– E, pa moja baka je ličila na tvoju. Starost baš ume da bude tužna!

– Ili beskrajno lepa ako iza sebe ostavi unuke koje ih se rado sećaju – dodala je tamnoputa Afrikanka Agena.

Neobična družina i veoma nadahnuta. Svoj eliksir mladosti pronašla je u aktivnom vežbanju održavajući skladan balans zdravog tela i duha.

Lepota nije samo fizička manifestacija i ne okončava se slabijom produkcijom kolagena, prvim borama. To je nešto što osećamo duboko u sebi, a što se reflektuje u našim očima i traje dok snage ima u nama.

Potreba da traju uspravno, koračaju optimistično životnom stazom, svoju starost uzmu pod svoje, za mene je fascinantna. Teško da iko, ma bio i nekoliko dekada mlađi, može da im izađe na crtu i odmeri snagu.

Sad, različiti su putevi Gospodnji, neko se rodi sa zlatnom kašičicom u ustima, nekom kašika upadne u med kasnije, a ima i onih koji se zadese na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme.

Važno je da se osećamo dobro i mirne duše odsanjamo naš san!

Izvor: Politika

Gordana Matić Simović, Florida, SAD