„Holden” je bio iz 1982. godine, a On u 81. godini života.

I tu se put završava jednom od njih dvojice – „holdenu”, manuel, zlato metalik boje, svoje krugove je istrčao. Njemu je ostalo još koraka.

Sin ga je još pre desetak godina ubeđivao da „holden” zameni „tojotom korolom” – hečbek, automatik. Otac je odlučno odbio.

Prvo, „holden” se još drži, malo mu volan više trese, više troši ulja i benzina, a motor se počesto oglasi i blagim trokiranjem, ali ide. A da On potegne svoj zdravstveni bilten, svi bi se čudili da još ide.

Odlučno je odbio, govoreći:

Neću automatik, pa da me auto vozi, hoću manuel da ga ja vozim i da u tome uživam. Kao što znaš, lista mog uživanja je dobro skresana. I „holden” i ja se polako gasimo i dotrajavamo. Malo je preteklo.

I nastavili su zajedno, pa ko duže izdrži. Svaka servisna ili zdravstvena intervencija kod obojice bila je pod oznakom: doživotna garancija. Zbog medicinskih intervencija On je morao ići do modernih bolnica u boljim delovima grada, a za „holden”, u sve dalje, provincijalne auto-mehaničarske radnje, koje i okolišem i interijerom, bez ikakvih preinaka, mogu poslužiti za snimanjem filmova iz davno prošlih vremena.

Od 1983. godine, kada ga je kupio, do sudnjeg dana na sjajnim ratkapnama i branicima se moglo sve do kasnog predvečerja proveriti frizura, nabori na haljini ili čvor kravate prolaznika. Svake subote, od 8 do 9.30 usisavao je, čistio, prao, brisao i glancao svog „holden komodora”. Za protekle 33 godine, ni jednu subotu nije mašio.

U ovu subotu majka je pozvala sina.

– Dođi.

– Šta je bilo? Kako je tata?

– On hoda, ali „holden” više ne. Otac ti je pozvao „auto-jard” da dođu da ga odvezu.

– Kada će kamion doći?

– U pola dvanaest. Rekao im je ne pre.

– Dolazim, gde je tata sada?

– U garaži, generalno čisti „holdena”, usisava, pa se sprema da ga ispred garaže opere i ispolira.

– Mama. „Holden” će za par sati pod presu i u staro gvožđe.

– On to zna, ali subota je. Još je i poranio. Od sedam je sa svojim „holdenom”.

– Dolazim.

– Došao si – oglasi se otac zauzet važnim poslom.

– Valjda je red da se i ja pozdravim sa ovom starom dobrom mašinom. Ovaj volan sam i ja zavrteo nekoliko puta, zar ne, pa, ko velim, red je.

Otac je završio usisavanje i već velikom tamnožutom jelenskom kožom dugo, sistematski ali i nežno prevlačio preko volana, kožnih plastičnih i drvenih delova unutrašnjosti „holden komodora” iz 1982. godine.

– Iz kantice sam dosuo ostatak benzina, proverio ulje u motoru i pritisak u gumama. Kad si već tu, pomozi da ga izguramo ispred garaže.

– Hoćeš li? Nasloni ruke na ovaj rubni, ojačani deo. Da, tu, dobro je.

Ručicom menjača u leru (neutral), pa lagano ispred garaže. Polivao ga je, šamponirao, trljao sunđerom, pa detaljno brisao drugom jelenskom kožom veličine osrednjeg peškira. A onda je specijalnim sprejom isprskao ratkapne, oba branika i metalik lajsnu po sredini kola i sredini tamnosive plastične oplate koja je kao kaiš opasala telo „holden komodora” i nekom čudnom krpom koja je podsećala i na rolnu papirnih ubrusa ujednačenim kružnim pokretima polirao do visokog sjaja metalne delove.

Holden komodor 1982. godina

Sin je sklonio zamišljeni pogled sa „holdena” ka ocu. Primetio je da je bleđi nego obično a i da je njegovo ćutnje prilično rečito. Otac nikad nije bio posebno pričljiv. U Australiju je stigao 1959. godine, preko Graca, Bremenhavena, a potom brodom „Flaminija” iz Đenove nakon 31 dana plovidbe do Perta.

Ispod oka sa strahom, nevericom i punom pažnjom merio je svaki očev pokret, grimasu na licu, osluškivao disanje, razgrtao po borama, upoređivao prelive boja preko njegovog lica.

Ove dve starine su bile nerazdvojne godinama. A onda je jedan „otišao”, a drugi ga ispraća. Oko jedanaest majka je zvala da dođe po kafu i kolače za obojicu. Vraćao se iz kuće. Otac je sedeo na svom sedištu za volanom.

Nije se pomerao, a nekako se i smanjio ili mu se učinilo. Bez pokreta tela, ruku, glasa i grimase.

Sinu umalo nisu ispale šoljice iz ruku. Očeva ruka se odvoji od volana, ali ne i pogled usmeren kroz šoferšajbnu do nekih dalekih kota i kotara koje su on i njegov „holden” dostizali. Do njega prvo dopre očevo hvala, a potom ruka u laganom pokretu prihvati šolju sa kafom. Još jednom očima prebra po svim delovima u kabini „holdena”, a mislima po bogatim perivojima sećanja.

– Idem nešto do mame, brzo se vraćam.

– Ne, sine. Ne treba. Već sam se ja pozdravio s njim. Zajedno ćemo popiti kafu za stolom, ovde.

Ćutanje ne potraja. Sa ulice stiže zov kamionske sirene. Otac se blago protrese. Obrisa papirnim ubrusom ostatke kafe na usnama i lagano ustade. Vučna služba auto-firme je stigla.

– Vreme je, sine.

Priđe im sredovečni vozač u drečavom narandžastom prsluku i sa povelikim blokom u naručju. Poskida tablice i pruži ocu kome su ruke vidno drhtale dok je slagao i poravnavao tablice kao da ih je bilo tuce. Otac potpisa oba primerka obrazaca i priznanicu da je primio 200 dolara, koliko je auto-jard plaćao za preuzeta kola koja su otpisana, a koja će netom biti presovana, dodata bezličnoj velikoj kocki železa na putu za visoku peć.

Otac je potpisao da je primio 200 dolara, ali ih nije uzeo. Blago je odgurnuo pruženu ruku sa četiri novčanice od po 50 dolara i jedva čujno rekao vozaču:

– Popijte i vi nešto za njega.

Vozač je zbunjen gledao čas oca pa sina koji je klimanjem glave potvrdio i overio očevu volju.

– Uredno je servisiran, dosuo sam ostatak benzina iz kantice, ulje, pritisak u gumama i voda za retrovizor su provereni...

– Ali, gospodine, ovaj auto će za manje od pola sata biti...

– Znam, prekide ga otac. Znam dobro gde On ide, a znam i zašto sam to uradio.

Iza leđa, od pravca garaže, malo duža brazda vode, dugačka, tamna mrlja na betonskom drajveju. Nije to bio trag ulja. Majka je, a da to nismo videli ni čuli, tiho, kao kad uhode ili kad je na prstima proveravala da li je on zaspao, prosula veliki bokal vode za „holdenom” kao uvek kad bi on ili otac pošli na put.

Spuštena kamionska platforma, sajla s kukom i vitlom je izvlačila „holdena” ka oniskoj prikolici dvotonca. „Holden” je još koji trenutak podrhtavao, pa se umiri i prepusti kandžama sajle.

– Gotovo, ljudi. Odoh ja. Hvala vam.

– Samo malo – reče otac.

Ne, nisu se dogovarali. I otac i sin su prišli „holdenu”, potapšali ga po tri puta i prekrstili se, uspravni mirni, dostojanstveni.

– Može – reče otac.

– Može – reče i šofer i krenu. Zastade. Otvori prozor, proviri glavu ka njima, a onda se i on prekrsti i zamače iza ugla.

Autor: Lazar Kovačić, Gold Koust, Kvinslend, Australija

Izvor: Politika