Antićeva „Nepovratna pesma” završava se rečima: „Nemoj nikad da se vratiš”. Da li je u pravu Mika kada kaže: „Šta ti znači staro sunce, stare staze, stari prag”. Milioni pre nas su napustili sopstvena sunca, skrenuli sa svojih staza, zauvek za sobom ostavivši pragove po kojima su propuzali.

Možda su im sunca postala suviše hladna ili nepodnošljivo vrela, staze zarasle u korov, pragovi oronuli. A možda su podstaknuti i vođeni unutrašnjim porivom, zovom uzavrele krvi mladosti, samo hteli da odu. Neki jesu, jer život je putovanje, stalni pokret, večiti odlazak ka dalekom, uzbuđujućem i novom, hod prema nestvarnom, let ka nemogućem, plovidba u maglovito, mračno i nepoznato.

Kada su u davna vremena upitali jednog moreplovca zašto isplovljava, rizikujući potapanje i strašnu smrt u zapenušanim talasima tamne vode, dok su se na horizontu skupljali preteći, teški, crni oblaci, odgovorio im je: „Broditi je važno, živeti važno nije”.

„Nepovratnu pesmu” prvi put sam čuo davno na Srpskom radio Čikagu. Ako me sećanje ne vara, u domovini je još besneo rat. Direktno iz studija, recitovala ju je Ružica Sokić. Bio sam iznenađen i zbunjen, ali istovremeno i očaran, ne toliko samom pesmicom, koliko njenom interpretacijom. Svojim raskošnim, zvonkim, zapevajućim, zapovednim glasom, ona nas nije samo pozivala da se ne vratimo.

Ona nam je to – naređivala. I poslušali smo je. Nismo se vratili. Kao što se neće vratiti ni oni, osim jednog od njih, koji je morao da se vrati, ali koji će doći ponovo. Ovo je njihova priča i priča o njima...

Obnavljamo sto godina staru trospratnicu u severnom delu Čikaga, u blizini jezera, odmah do Lojola univerziteta, jednog od najvećih privatnih, katoličkih fakulteta u zemlji. Osnovao ga je jezuitski red daleke 1870. godine. Univerzitet koji je najpoznatiji po svom Medicinskom fakultetu, nalazi se usred masivne građevinske rekonstrukcije vredne 800 miliona dolara. Posmatrajući studente svih boja i rasa dok u buljucima hrle napolje iz univerzitetskog dvorišta, ne mogu da se otmem utisku da je među njima najmanje belaca i ponajmanje Amerikanaca.

Sa mnom na renoviranju zgrade, osim ljudi iz Meksika, Hondurasa, Ekvadora i Kolumbije, radi i nekoliko momaka iz Srbije i jedan stari, prekaljeni srpski vuk Milan. Milanče, kako mu ja tepam, ima 64 godine i majstor je svih zanata. Dolazi u Ameriku drugu godinu zaredom radeći sve vrste građevinskih poslova širom Čikaga, a vraća se nazad nekoliko dana pre isteka šestomesečne vize. Doći će nam, kako kaže u „prijateljsku posetu” i iduće godine.

Ovaj bivši bokser kragujevačkog „Radničkog” u poluvelter i velter kategorijama, ne pije, ne puši i iz „cuga”, može da uradi tačno šest sklekova više od broja svojih godina i više nego trostruko od mene. Milanče, tipičan proizvod nesretnog srpsko-hrvatsko-jugoslovenskog socijalističkog eksperimenta, njegovog  „magičnog realizma” sa svim svojim dubokim protivrečnostima, voli đenerala Dražu, ali obožava maršala Tita.

Žali za Jugom, njenim „bratstvom i jedinstvom” i „slobodom”, ali baš i ne ljubi njene „bratske” narode, Hrvate, Slovence, Bošnjake, Crnogorce i, gle čuda, iz samo njemu znanih razloga, ne mrzi Albance. Divi se američkom slobodnom, otvorenom društvu, njegovim liberalnim zakonima. Naročito je očaran blagonaklonošću i dobročinstvom običnih američkih građana koji ga, kako sam priznaje, u poslednjih nekoliko meseci poklanjajući mu staru garderobu obukoše od glave do pete. Duboko se kaje što u Ameriku nije došao pre 30 godina, ali, ipak, najviše ceni jugoslovenski državni socijalizam i čvrstu ruku. Ne voli Obamu i Hilari, ali zato voli Trampa. Onda mu ja jednog dana sav frustriran, pomalo ljutito, pokušam da očitam lekciju da se ne može i jedno i drugo. Da se ne može istovremeno biti i za kapitalizam i za socijalizam i za komunizam, i za demokratiju i za „čvrstu ruku” i za maršala i za đenerala.

A što ne bi moglo, odgovara mi ravnodušno, tako iracionalno a tako prokleto srpski. Ostavši bez bilo kakvog smislenog odgovora, priteran uza zid, nemajući kud pozdravljam ga stisnutom pesnicom prislonjenom uz desnu slepoočnicu i uzvikom – Smrt fašizmu, druže Milanče!

Otpozdravlja vrteći glavom i blago preteći mi prstom.

Na drugoj strani mladići iz Srbije s kojima radimo Milan i ja, iz neke su sasvim drugačije priče, iz nekog za mene teško razumljivog „stranog filma”. Rođeni početkom devedesetih godina prošlog veka oni su deca postjugoslovenskog apokaliptičkog vremena koje bi se možda najtačnije moglo opisati baš njihovim rečnikom, kao – tuga, brate!

Svi oni su na ove obale sleteli kao studenti mahom privatnih fakulteta sa samo jednim ciljem – da ovde ostanu, prilagode se i opstanu. Po dolasku dobili su američke socijalne brojeve pošto su preko različitih studentskih programa u Ameriku došli na privremeni rad. To im daje ključnu prednost u odnosu na one koji su došli turistički, a da i ne govorim o ogromnoj prednosti koju imaju nad milionima ilegalno pristiglih nesrećnika preko meksičko-američke granice. Posedovanje tog magičnog devetocifrenog broja omogućava im polaganje ispita za američku vozačku dozvolu, otvaranje računa u banci, daljeg školovanja i usavršavanja, plaćanja poreza, a, što je najvažnije, dobijanja legalnog posla. Pričaju da je na takav način samo prošle godine u Americi ostalo više od 3.000 srpskih učenika i studenata.

Mene oslovljavaju rečima: legendo, care, kralju. Među sobom se nazivaju „brate”. Koriste još i izraze: kul, lol, boli glava, strava, vrh... I, manje-više, što se srpskog jezika tiče – to je to. Preko sajtova za upoznavanje pokušavaju da se dopisuju s mladim Amerikankama. Po pravilu biraju najlepše, najuspešnije, najbriljantnije... I po pravilu nemaju uspeha.

Još su na putu, ali na putu bez povratka. Već su predaleko odmakli od stare zemlje, svog rodnog tla, da bi isto kao nekad davno pre njih odlutali vikinzi umeli i znali kako da se vrate.

Kriju svoje poreklo iza lažnih, amerikanizovanih imena, što njihovo ionako tužno poznavanje engleskog jezika u očima potencijalnih devojaka, supruga ili ljubavnica, izgleda još tužnije i ružnije. Pokušavam da ih uverim da bi bilo bolje i da bi možda imali više sreće ako bi iskreno napisali ko su, šta su i odakle dolaze. Al’ ne vredi, brate!

Šalju im, kao da to one upravo od njih prvi put u životu čuju, blesave poruke tipa; jao, što imaš lepe oči, kako si slatka... Pozivaju ih na romantične večere, uz sveće i cveće (vrh, brate). Uporno ih tekstuju, zivkaju, gnjave, al’ opet ništa ne pomaže. Lepooke, slatke Amerikanke, u suštini, hladne i proračunate ostaju neme na njihov ljubavni zov. Sećajući se mog prijatelja Željka P. i njegovih ljubavnih uspeha baš kod takvih mladih obrazovanih žena, savetujem im da samo odšetaju do prvog studentskog bara subotom uveče, malo pre ponoći i da sačekaju da se te ljupke, učene damice, studentkinje prava, umetnosti i svih književnosti ovoga sveta, potpuno unerede i „ubiju” od alkohola.

I tako ponekad slušajući te mlade, srpske momke i njihov jednostavan novogovor, shvatam gorku istinu da su Pekić, Tišma, Kiš, živeli i pisali – uzalud. Na drugoj strani shvatam još težu istinu da im oni u Americi (ili bilo gde) nisu potrebni, kao što nikad nisu bili potrebni ni meni i da sve što sam u životu pročitao, pročitah – uzalud.

Ali ne brinem za njih. Mladi su, vredni i s vremenom će preležati sve dečje bolesti u susretu sa Novim svetom. Danas sa ponekim ožiljkom, ali puni nepomućenog optimizma i neusahle nade, još plove nemirnim, ponekad opasnim, ali uvek tako čudesno uzbudljivim, valovitim vodama ka svojoj Obećanoj zemlji. Još su na putu, ali na putu bez povratka. Već su predaleko odmakli od stare zemlje, svog rodnog tla, da bi isto kao nekad davno pre njih odlutali vikinzi umeli i znali kako da se vrate.

Antić u jednom trenutku u „Nepovratnoj pesmi” kaže:

Tu je ono za čim može da se pati.

To je ono čemu srce možeš dati.

Da, tu je gde su i oni, u pravu je Mika, a oni više nisu tamo daleko – čak ni u mislima, iako ponekad u lažnom besu, podižući tri prsta, čiju simboliku, uzgred budi rečeno, ne poznaju, govore kako će se jednog dana „sjuriti” na Kosovo.

(Baš kao što smo se sjurili i mi). I uskoro će svoju patnju, svoja srca i svoje živote pokloniti svojoj novoj domovini. I nikad se više, kao i milioni pre njih, neće vratiti...

Stevan Stupar, Čikago, SAD

Izvor: Politika