Pročitao sam priču davno, pre više od 20 godina, u „Čikago tribjunu”, jednom od vodećih američkih dnevnih listova, ali mi je ona, bez obzira na to što je prošlo toliko vremena, ostala duboko urezana u sećanju. Lutajući ruralnom Portugalijom, jedan čikaški novinar i putopisac je na jednoj visoravni smeštenoj duboko u Pirinejima sreo usamljenog čobanina. S obzirom na to da je odlično poznavao jezik, započeo je razgovor.

Saznao je da čobanin, s grupom drugih, leta provodi u katunima, a da se u sela u podnožju planine vraćaju pre prvih snegova. Posle izvesnog vremena, saznaće i da je čobanin bio nepismen. Na kraju, kazavši da je Amerikanac, pitao ga je da li zna nešto o Americi. Nije znao mnogo. Mislio je da je Njujork njen glavni grad, znao je da je velika...

„A da li si čuo za Čikago”, upitao ga je iznenada novinar. Odjednom, lice mu se ozarilo. Ispružio je i namestio ruke, tako da izgleda kao da drži automatsku pušku, ispustivši zvuk ta-ta-ra-ta-ta!

Vraćam se na mesto zločina. Na Dan Svetog Valentina, 1929. godine, u Linkoln parku, danas jednom od najelitnijih delova grada, desilo se masovno ubistvo, događaj koji će kao bomba odjeknuti širom Amerike.

Grupa naoružanih ljudi, obučenih u policijske uniforme, ušla je u jedno skladište i na prevaru uhvatila sedmoricu muškaraca, gurnula ih prema zidu, da bi ih potom izrešetala revolverima i mašinskim puškama. Egzekuciju je naredio Al Kapone.

Masakr je izazvao zgražavanje javnosti. Ali što je bilo još važnije, ubistva su izazvala bes i želju za osvetom među drugim kriminalnim grupama. Nikad nisam verovao u bajke o časnim banditima, ali u ta vremena, oni zaista jesu imali zrno časti – sve do tog dana. Nepisano pravilo je nalagalo da se ne puca na one koji nisu imali nikakve mogućnosti da se brane. Od četvorice osumnjičenih egzekutora, trojica su već iste te godine bili mrtvi. Ko ih je ubio, nikad se nije saznalo. Prema najrasprostranjenijoj urbanoj legendi, plašeći se izdaje, ubio ih je bejzbol palicom Kapone lično.

Prema drugoj verziji, likvidirani su od strane rivalske bande, iz osvete zbog počinjenog masakra. Prema trećoj, smaknuo ih je neko treći... Mitovi i legende se ovde prepliću sa stvarnošću. Ali među svim tim pričama, glasinama, nagađanjima provlačila se samo jedna, hladna, gola i nepobitna – istina. Oni su jednog jutra pronađeni na osamljenom seoskom putu i bili su do neprepoznatljivosti na smrt prebijeni. Četvrti potencijalni ubica, bivši član ozloglašene bande „Eganovi pacovi” iz Sent Luisa, uhapšen je dve godine kasnije i osuđen na doživotnu robiju zbog ubistva policajca. Skončaće u zatvoru nekoliko godina kasnije.

Keti je imala plave oči, nosila je naočare i pomalo ličila na štreberku, što je, duboko u svojoj panonskoj duši, zapravo i bila. Iako rođena kao Amerikanka treće generacije, poreklom je i dalje bila „čista” Mađarica

Al Kapone, zvani Lice s ožiljkom, čikaškim podzemljem je vladao „samo” sedam godina. U trideset i trećoj godini osuđen je na jedanaest godina zatvora, a zatim u okovima otpremljen na izdržavanje kazne u zloglasni Alkatraz, odakle će se vratiti narušenog zdravlja. Po povratku sa robije, biće prinuđen da se iz organizacije povuče. Umro je u Floridi u 47. godini, kako se veruje, od posledica davno zarađenog sifilisa. Sahranjen je u okolini Čikaga.

U potonjim decenijama sa razvojem tehnologije masovnih medija životna priča ovog bivšeg uličnog dripca i bitange, koji će sledom čudesnih događaja postati američki državni neprijatelj broj jedan, raširiće se i dospeti i u najudaljenije kutke planete, stvorivši od njega istinsku mitsku figuru. Danas su mu slava i prepoznatljivost ravni slavi nekih od najvećih heroja koje je ljudska vrsta ikad iznedrila.

Ulazimo u jedan kafić u ulici Severni Klark moja devojka Keti i ja. Na jednom zidu nalazila se ogromna crno-bela fotografija. Na njoj grupa ljudi, očigledno mrtvih, leži u lokvama krvi. Slika mi je odnekud bila poznata. Tamo, tačno preko puta ulice, dogodio se masakr na Dan Svetog Valentina, pokazuje mi rukom. Video si to u filmovima, zar ne? Mora da si o tome negde čitao.

Keti je imala plave oči, nosila je naočare i pomalo ličila na štreberku, što je, duboko u svojoj panonskoj duši, zapravo i bila. Iako rođena kao Amerikanka treće generacije, poreklom je i dalje bila „čista” Mađarica. Ipak, mađarski jezik, osim nekoliko „bezobraznih” reči, nije znala. Bila je kćerka siromašnog farmera i domaćice, imala četiri sestre i dva brata. Jednom mi je rekla da razlog što ih je bilo toliko mnogo nije bila činjenica da su joj braća rođena kao poslednji, a ne kao prvi ili među prvima. Razlog je bio strogo katoličko vaspitanje njenih roditelja. Na sreću, posle rođenja poslednjeg brata, mama jednostavno više nije mogla da rađa. A ja sam njoj jednom rekao da je osnovna razlika između nje i mene bila u koeficijentu inteligencije. Njen je bio daleko, daleko viši...

„Nisi ti toliko glup koliko si blesav! Bro, prečesto postavljaš preblesava pitanja”, smejala se oponašajući južnjački sleng. Danas je lekar. Igrala je i obožavala da gleda tenis. Igra ga i gleda još uvek. Navija za Novaka.

Družeći se na početku mog boravka u Americi gotovo isključivo s našima, o Čikagu skoro ništa nisam znao.

Ona će mi pokazati sva njegova mnogobrojna i različita lica, otkriti njegovu mračnu i skrivenu prošlost, odvesti me na mesta za koja  nisam znao da postoje, upoznavši me tako sa istinskim duhom velegrada.

Prelazimo na drugu stranu ulice. Ispred nas redovi luksuznih apartmana. Skladišta i garaža odavno više nema. Pitam je zašto nema nikakvog obeležja. Kako to da nema turista?

„Pobogu, takva mesta se ne obeležavaju. Kakvi turisti? Pričaju da se čak i Kaponeovo grobno mesto drži u strogoj tajnosti”, kaže mi, ni sama ne verujući kakva joj sve to pitanja postavljam.

„Ali možda će biti obeleženo jednog dana, za sto ili hiljadu godina, sigurno hoće, jer mi smo narod opsednut antiherojima”, tiho dodaje.

Stojimo ćutke. Osećam se čudno. Osim izgubljenih duša, ničeg nema...

Stevan Stupar, Čikago, SAD

Izvor: Politika