Gde danas može da se, bez gorčine i jalovih digresija, razgovara o bilo čemu što je važno za sedam miliona ljudi u Srbiji? Da li način na koji se raspravlja bilo koja tema povodom koje sve „pršti” u javnosti, prečesto svedenoj na društvene mreže jer drugog foruma nema, ima ikakav dodir s tekovinama i manirima onoga što još uvek zovemo civilizovani svet?

Uzmimo neku domaću temu. Recimo: odnosi s Hrvatskom i situacija u regionu.

I svađali smo se s Hrvatima, na njihovu inicijativu, onako ljudski. Kao što Hrvati i Srbi umeju svakog leta, ili kada hrvatske elite ne znaju šta da rade od kada su ostvarile ključni cilj, ušli u EU, gorko shvatile da su i dalje evroperiferija i usput rešile srpsko pitanje onako kako u EU civilizaciji nije prihvatljivo, ali im se „posrećilo”. Ili oni misle da im se posrećilo. Ja bih rekao – ne dao ti Bog takve sreće da isteraš 200.000 svojih građana, koliko god bilo strašno to što su neki od njih, ali mali broj, ne deca, starci i sirotinja, radili protiv Hrvatske od 1991. do 1995. Desilo im se da uhvate priliku za to 1995. jer je Miloševićevo varanje bilo dosadilo svima, rat u BiH morao je da se završi, a beogradskom režimu i njegovim pomagačima ionako do krajiških Srba nikada nije ni bilo stalo. Osim kao talaca za odlaganje ekonomske i političke tranzicije u samoj Srbiji.

Problem je, međutim, u tome što su hrvatski izbori završeni, a Milanović izgubio ne, kako se ovde laska srpskom osećaju veličine, zato što je vređao Srbiju ili iskopao među dunjama u fioci dedu ustašu, nego zato što se, nervozan, politički mahnit i bezobrazan, pokazao kao potrošeni političar kome je opasno dati zemlju na upravljanje. Narod to na kraju oseti i šutne. Nekad kasno, ali uradi. Ko ne veruje i misli da je narod masa neobrazovanog i glupog sveta, ima ozbiljne probleme s kompleksom više vrednosti i ne bi trebalo da prilazi na puškomet politici.

Dakle, šta ćemo sad? Da porazgovaramo među sobom o tome kako ćemo dalje s Hrvatima, ili ćemo, kad se oni stabilizuju, ponovo da se suočimo s gubitkom moralnog i političkog kapitala stečenog zahvaljujući divljanju Milanovića, Kovača i Hasanbegovića. Nemojmo da, kad opet probaju da iskoriste nejaki, ali ipak veto na srpske evrointegracije, uživamo, kao selektor hrvatskih košarkaša na olimpijadi, kada su vodili tri četvrtine, ignorišući činjenicu da su na kraju ispali. A ispašćemo ako se ne saberemo. Posebno ćemo izgubiti ako, u praskozorje naše izborne kampanje, sve krene malo udesno, što je logičan izbor za dominantni deo političke scene, s obzirom na raspored igrača. Ako glasne novine, od kojih su neke državne, nastave da se uzdaju u snagu Putina, a Tomislav Nikolić, u borbi za istočni amin i domaću nominaciju, nastavi da se ističe u antievropejstvu, čemu je inače sklon, naročito kad se stalno viđa s ambasadorom jedne velike zemlje.

To je, ne sporim, dobar recept za još jednu pobedu nad petoricom-šestoricom srpskih stranačkih prvaka kojima je istekao rok trajanja i nad početnicima u politici koji o njoj ne znaju ništa, ali je za građane Srbije katastrofa.

Bilo bi dobro da se o ovom, ali i drugim srpskim problemima, negde razgovara, ali da se ne viče, ne ističe kako svi rade protiv nas (rade mnogi, ali kakve to veze ima, takva je politika, međunarodna osobito), ili ne plače što stranci podržavaju Vučića (podržavaju, zato što su se drugi pokazali kao balkanski šverceri, a trećih još nema). To mesto nisu televizijski studiji, čak i kada bi političkih emisija bilo, i nije Skupština, pošto tome nisu dorasli šefovi onih koje je narod poslao da ozbiljno razgovaraju.

Mora se kreirati format za razgovor s ljudima. Na primer, građani savršeno razumeju da Parada ponosa uopšte ne ugrožava identitet Srbije i da ne nestaje nacija zbog toga. Odlično znaju da je nestajanje nacije počelo onda kada nam Milošević nije dopustio da postanemo Srbi-Evropljani, nego je srpsku decu poslao, uortačen s komunističkim dogmaticima u vrhu JNA, u tenkovskoj koloni, bez ikakvog tačnog plana i cilja, da iskrvare uludo. Tada su, na Vukovaru, izginuli oni koji nisu stigli da pobegnu. U Valjevu niko nije hteo da se odazove pozivu na mobilizaciju. Miloševiću i Bori Joviću to je bilo neshvatljivo, ali je srpska nacija počela da nestaje. Da se seli, u Toronto, Čikago, Melburn i širom Evrope. I evo, nestaje, punih 25 godina.

Šteta je, to hoću da kažem, potcenjivati i ne koristiti demokratske, političke, domaćinske ako hoćete, potencijale građana Srbije – naroda. I nepotrebno, pošto građani mogu da pomognu svojoj zemlji, i hoće to, samo ih niko ne uključuje.

Na izvor, dakle, među ljude, po vodu. Kao u svakoj demokratskoj zajednici. Srbiji treba forum za smisleni razgovor, borbu ideja, mirno neslaganje i ublažavanje sukoba. Za politiku, za Srbiju, druge generacije. Za Srbiju 2.0.16.

Izvor: Politika
Autor: Bojan Đurić