Nadležni, da glađu štrajkujem u parku – neću!Da pozivam nekog da zbog mene izlazi na ulice – neću!

Da ćutim, neću!

Nije to zbog vas, nadležni, nego zbog toga što svoja vjerovanja i saznanja prenosim na naredno koljeno, pa može biti da isto i njih čeka. Prebijanje, pritvaranje, lažno optuživanje… Od kriminalaca koji nose državno oružje i zaogrnuti plaštom nedodirljivosti slobodno traže novu žrtvu. Da li je potrebno čekati da nekog, u zgodnoj situaciji, bez svjedoka, ti isti (ili oni koji će se ugledati na njih) ubiju i onda se dogovore da ih je on napao, jer je takav mogući scenario logičan za predvidjeti kao posljedicu – ukoliko niko ne može, ne želi ili neće da procesuira kriminalce, ma o kome da se radi?! Da li se to čeka? Da li će se tada, nadležni, iko „počešati“?

Upravo iz navedenih razloga, ja ću, nadležni, da još više svrbim? Kako znam i umijem, do kraja. Svakom je njegov problem najveći i to je tačno. Ali, ako ljudi nekažnjeno mogu ponižavati - fizički i psihički - druge ljudi, te biti plaćeni za to, novcem ponižavanog, uopšte, kao mjesto za življenje, ne čini se dobro. Ko je slijedeći nesretni dobitnik?

Ko tu može biti siguran? Neki mogu, očigledno. Ono što je nepoznanica, međutim, koliko dugo mogu?

Istog dana, 05. jula, na 12 adresa sam pokucao, podneskom. Za neke znajući da nisu nadležni, ali želeći da ipak pročitaju. Oni su se prvi i oglasili, naravno. Obavijestili su me da su isti dostavili na nadležnu adresu. Hvala. Nisam odgovorio, jer sam to već i sam obavio.

Od ostalih 10, reagovala je kancelarija Omudsmana, kako rekoše i prije no sam im se obratio. Hvala. Dobio sam od njih, u vidu saopštenja načelnika Škorića, još jedan dokaz da moram da svrbim. Nemam izbora.

Ostalih 9 nisu reagovali. Hvala.

Pitam se samo, nadležni, kako vi vaspitavate naredno koljeno, šta im kažete… Je l' da ne izlaze na ulicu ili da promjene adresu (Države)?!

Autor: Milan Malešević