Lajkovac – Miletu se ostvario san. Onom Miletu iz klasičnog narodnjaka, koji krši sve elementarne norme o bezbednosti saobraćaja i kulira s najboljim ortakom, šetajući Lajkovačkom prugom. I još puši cigaru, nanoseći štetu svom organizmu. I ne samo da unosi otrov u svoje telo, već truje i najboljeg drugara. Sasvim je izvesno da dim dopire i do ptica koje lete okolo, nad Kolubarom. Mora da Mile puši nekakvu jeftinu krdžu, nema druge, jer je teško zamisliti da bi kolubarski baja trošio lovu na skupe cigare, kada nema ni za fijaker, ni za taksi.

Kuda se uputio taj lokalni frajer? Zašto je bekrija Mile pretvorio železničke pragove u korzo, samo za njega i njegovog pajtosa, ako u blizini vijuga drum? Zbog čega se ne plaši da ga pokupi lokomotiva i odnese tamo kuda je možda i krenuo?

Da li je Mile suicidan? Možda je odvaljen od rakije ili je pokupio sve mudrosti ovoga sveta i korača po trasi koja je isekla nekadašnje kukuruzište i sada se prepušta da ga pruga vodi ka nikuda. Na talasu besmisla, on nonšalantno korača po voznom redu, znajući, zapravo, da nikakva opasnost ne postoji. Zato što je ovo vreme otkazanih vozova.

Kako je narodna pesma „Ide Mile lajkovačkom prugom” vremenom postala klasika, tako je i Mile postao besmrtan. Nije ga, dakle, tresnuo voz i zato lebdi taj boem kao duh koji se protivi svakoj političkoj korektnosti: cirka, puši i igra „kolubarski rulet”. On i drugar izazivaju lokomotive na dvoboj, hodajući na ivici života i smrti, dok zvižduću narodnjake i čekaju izlazak krvavog sunca!

Preko puta te mitske pruge, otvara se ekspozitura jedne domaće banke koja se razvija i širi svoje poslovnice širom Srbije. Plavi i beli baloni, lepe i nasmejane hostese, protokolarni govori o finansijskom uspehu i otvaranju novih radnih mesta u novoj klimatizovanoj poslovnici deluju milozvučno, ali me ta pruga i folk balada o Miletu magnetski privlače. Ostavljam menadžere i hostese i tražim da mi neko dešifruje pravu istinu o tom desperadosu s pruge, ovekovečenom u pesmi koju su prvi otpevali braća Bajići, a potom je proslavio Tozovac svojim šmekerskim glasom i osmehom.

Da, Tozovac bi svakako mogao da bude taj Mile, ali nema zabeleženih svedočanstava o tome da je slavni pevač tumarao po pruzi zajedno s Cunetom Gojkovićem. To čak nije zabeležio ni jedan od najvećih živih srpskih pripovedača Radovan Beli Marković, koji se nikada nije preselio iz Lajkovca u Beograd i ubacio u velegradsku elitističku čaršiju, već je ostao veran gradiću koji je presekla pruga.

Pusti su koloseci, kao što je pusta i železnička stanica. Iza zgrade sede Bora Grujičić, nekadašnji najmlađi mašinovođa elektrovuče u bivšoj SFRJ a potom četvrt veka šef vuče vozova u Lajkovcu, i njegov nerazdvojni prijatelj Sveta Ostojić, predsednik Šahovskog kluba „Železničar”. Zapravo su obojica šahisti i večita deca koja i u mukloj tišini čuju tutnjavu vozova.

– Ovo mesto je bilo najveće čvorište uskog koloseka u bivšoj SFRJ – kaže mi Bora, što će reći da je Lajkovac najvažnija strateška saobraćajna tačka regiona. I ništa nije ostalo od tih slavnih vremena, od vozova „ćira” koji su iz Lajkovca krenuli prvi put 1908. godine, osvajajući, zajedno s prugom, pedalj po pedalj zemlje. Pojava pruge i vozova, kao na Divljem zapadu, značila je dolazak progresa. Pištanje pare i gromoglasna sirena koja je najavljivala ulazak voza u stanicu predstavljali su takozvani priliv investicija. Danas su to hartije od vrednosti, a nekada su to bile lokomotive i vagoni iz kojih su izlazili mladi inženjeri i njihove porodice koji su se naseljavali u pustarama, kako se pruga nikada ne bi pretvorila u slepo crevo, već bi, kao voda, pronalazila novi put.

– Kopka te ko je Mile – pita me Bora koji još pamti kako su se pruge račvale na sve četiri strane sveta, otvarajući nove svetove i nova prostranstva.

Pozivaju me Bora i Sveta. Idu oni prugom, s još jednim drugom.

Razume se da se ne vidim u kadru, fotografišem ih. Ali, ja sam taj novi drugar koji s njima razgovara dok šetamo. Ne osećam se sasvim prijatno. Okrećem se, proveravam sluh, samo što ne prislonim uvo na šinu da ne čujem da li možda u daljini kloparaju točkovi nekakvog voza koji preti da me vrati u Beograd. Bora i Sveta se smeju došljaku koji je zapeo da pronikne u mistiku srpskog folka i propale železnice.

– Ne sekiraj se, jedino što prolazi prugom je voz Beograd–Bar, a danas je već prošao, pa se opusti. I ne brini. Pre sto godina je „ćira” bio brži – viču mi drugari koji su minut dva ranije popušili cigare. Da su nastavili da purnjaju na pruzi, rekonstrukcija pesme bila bi savršena.

Bora i Sveta su zapravo Mile i drugar koji idu Lajkovačkom prugom! I to može biti svako ko pamti da je dnevno kroz stanicu u Lajkovcu prolazilo 40 vozova, pa je bilo teže preći preko pruge, neko preko nekog bulevara na Novom Beogradu.

Vozovi su tutnjali na ugalj, bilo je dvostruko više železničara nego stanovnika, a ogromni vodotoranj kao kameni spomenik tog vremena raspada se kao što je nestalo 50 lokomotiva na kolosecima i 40 parnjača koje su vukle vagone ka velikim i malim stanicama, sve do mora.

Sada gotovo 90 odsto stanovništva Lajkovca radi u EPS-u i javnim preduzećima, te je sasvim logičan poslovni potez banke da ovde otvori poslovnicu. Keš-krediti i kartice će sigurno pomoći da se ovaj kraj više razvije nego što su to bile uske pruge i vozovi i ljudi iz svih krajeva Jugoslavije koji su ovde dolazili da podižu ložionice, fabrike i grade puteve.

Ostaju Bora i Sveta na pruzi. To je njihov svet. Kroz kapiju vremena vidi se i Mile koji se gubi na horizontu. Iznad njega se naziru oblaci dima. Umesto sirene, on zvižduće poznati narodnjak o čoveku koji besciljno tumara nasred pruge. Kud god da je mislio da će ga odvesti, završio je na slepom koloseku.

Izvor: politika.rs