To što je stanovništvo BiH staro u proseku četiri decenije, pet godina starije nego na prošlom popisu, što je među najnepismenijima u Evropi, internetski nedoraslo sadašnjici, s neprihvatljivo niskom stopom zaposlenosti, malo ko spominje. Kao ni podatak da nas je trebalo biti za pun milion više nego na prethodnom popisu, pre četvrt veka. BiH svake godine napusti sedamdesetak hiljada, mahom mladih ljudi. Bitno je da Bošnjaka sada ima iznad polovine. U državi koja se zove Bosna i Hecegovina i u kojoj, ako se izjasnite da ste Bosanac ili Hercegovac idete u rubriku „ostali”, zajedno sa Slovencima, Crnogorcima, Makedoncima, Jevrejima, Romima, Albancima, Bugarima, Turcima... A politički vrh Bošnjaka tvrdoglavo insistira da im se jezik zove po „ostalima” – Bosancima. Srbi i Hrvati imaju jezik svojih naroda, a Bošnjaci imaju „jezik manjine”. Ili, možda, zemlje Bosne. Ali ne i države Bosne. Jer, onda bi i Hercegovci imali svoj jezik, pošto je naziv Hercegovine ravnopravan u imenu države. Naravno, niko ne može osporiti narodu da svoj jezik nazove kako želi, tako se odredio i Ustavni sud BiH, ali zašto onda osporiti drugim narodima da oni taj isti jezik nazivaju na način na koji misle da je ispravan. U Jugoslaviji smo jezik Slovenaca, koji oni nazivaju slovenskim, zvali slovenačkim, pa im nije smetalo. Uostalom, u Ustavu Federacije BiH kojeg je 1994. u ime Bošnjaka potpisao Haris Silajdžić, stoji da je jezik Bošnjaka bošnjački, a ne bosanski. I, u Federaciji BiH još postoje kantoni koji taj naziv u svojim ustavima nisu izmenili. Ubeđen sam da ovim insistiranjem Bošnjaci sebi, dugoročno, čine loš potez. Roditelji u školama u Republici Srpskoj protestuju, deca ne idu na nastavu jer moćnici u Federaciji neće da prihvate da je „jezik bošnjačkog naroda” isti jezik kojim ostali Bošnjaci govore u Federaciji. Ispašta narod kojeg niko septembra 1993. nije pitao, već ga je na Saboru Bošnjaka jednostavno preimenovao iz Muslimana u Bošnjake. Šta sada s tvrdnjom nekolicine akademika da nema naroda bez jezika niti jezika bez naroda? U Bosni i Hercegovini nema Bosanaca, a postoji bosanski jezik. Oni su administrativno u rubrici s nacionalnim manjinama, ispod tri odsto. Kakve bi države bile Srbija bez Srba i Hrvatska bez Hrvata?

Podatak zbog kojeg pod veliki znak pitanja stavljam rezultate popisa iz 2013. je - veliki broj onih koji žive u tzv. mešovitim brakovima. Oni sebe gotovo po pravilu svrstavaju u rubriku „ostali”, bilo da se izjašnjavaju da su Bosanci, Hercegovci ili Jugosloveni. Na prošlom popisu bilo ih je sedam procenata, a sada manje od tri odsto, što je ubedljivo najveća procentualna razlika kad se porede dva poslednja popisa stanovništva. Znam ne baš mali broj kompletnih porodica koje su se izjasnile kao „ostali”. Ne treba zaboraviti da je u izdanju Rijaseta islamske zajednice u BiH štampana knjiga o mešovitim brakovima, u kojoj su deca iz takvih brakova nazivana imenima koja nije primereno ni navoditi. Najblaži naziv bio je da su „amorfna masa”. Uzimajući u obzir da je mnogo tako izvređane dece i njihovih roditelja, koji se nisu hteli svrstati u nacionalne blokove, gotovo je nemoguće da „ostalih” ima manje od tri odsto. I to zajedno sa svim ostalim nacionalnim manjinama. Sličnu sumnju izrazio je i univerzitetski profesor Besim Spahić, tvrdeći da mora biti barem pola miliona „ostalih”. Procentima ne bih licitirao, ali ne mogu bez otvorene sumnje prihvatiti tako nizak broj „ostalih”. Da li su ih popisivači prema svom nahođenju, vodeći se imenom popisanog, stavljali u rubrike konstitutivnih naroda? A, u državi koja ima veliki broj nepismenih i niskoobrazovanih to, zaista, nije bilo teško izvesti.

Na rezultate popisa za tako mali broj žitelja jedne države nikada se i nigde u svetu nije toliko čekalo. Ne treba biti previše promućuran da bi se razlozi dokučili – statistika je postala uslužna delatnost aktuelne politike.

Autor: Adnan Balta
* Član Udruženja novinara BiH