Monodrama „Sudnica“ je zadatak iz predmeta Gluma 7 na temu: „Ja u svetu glume“. Ovim zadatkom glumac pokušava da se preispita i utvrdi zašto studira glumu. Studenti četvrte godine, često mogu čuti pitanje: „I... šta ćeš kad diplomiraš?“, mogu se sresti i sa rečenicom: „E, videćeš kada budeš završio, šta je surova realnost.“ Upravo ovakve rečenice glumaca su iskreno uzdrmale te ga vratile u trenutak kada je položio prijemni ispit da se podsjeti šta je tad bilo u njegovom srcu. Koji je to motiv koji ga je „nosio“. Ova monodrama je odgovor na to pitanje.

Živimo u vremenu u kome mnogo toga ne valja. Sazrevamo kao ljudi i postajemo svesni da sistem u kome smo „smrdi“. Ljudi koji su odavno prodali svoju ljudskost zarad materijalnih dobara na samom su čelu. Empatija nije u modi. Osećanje i saosećanje su prevaziđeni. U modi je gramzivost i pohlepa. Čovek koji se u ovom apsurdnom vremenu trudi da ostane pošten, dobija epitet budale. Revolucija! To je potrebno! Ali kakva revolucija? Pa, lična. Pre svega. Potrebno je da prvo vidimo kakvi smo mi sami. Da prvo sebe menjamo a onda ljude oko sebe. Sami moramo biti promena koju želimo svetu. Ličnim primerom a ne argumentima da menjamo. U suprotnom, naša revolucija će biti promašaj.