Jedne sunčane subote, pola godine nakon selidbe u Ameriku, seo sam u kola i krenuo za Dulut, grad na jezeru Superior, na severu Minesote. Pre toga sam pitao komšiju Krisa: „Koliko dugo se putuje do Duluta?”

Reče mi: „Ja sam prošle godine vozio pet sati.” Seo sam u auto i nagazio gas do daske. Vozio sam preko 250 kilometara na sat. Misilo sam da je američka policija blaga poput naše: složiš im dobru priču, i, ako si im simpa, puste te uz očinski prekor poznate rečenice: „Aj sad polako. Ako te još jednom budem video da tako juriš, nagrabusio si.”

Stigao sam u Dulut za sat i deset minuta. Sve vreme sam vozio u cik-cak.  Koristio sam pomoćne trake. Odlučio sam da se vratim za samo sat vremena, bez onih deset minuta, i vozio natrag još brže. Poput napaljenog klinca sam proveravao mogućnosti novog automobila. Kao i u dolasku, ponovo sam koristio široke pomoćne trake odličnih autoputeva za preticanje. Nekoliko kilometara od Duluta me je snimila policijska patrola iz helikoptera, koju nisam primetio. Policajci iz helikoptera su javili dulutskoj policiji da me jure kolima. Međutim, to im nije bilo lako. Pošto nisam znao da me jure, a moja mašina je bila malo brža od pandurskog forda, dulutska policija nije imala šanse. Bezuspešno su me jurili stotinak kilometara. Ne mogavši da me stignu, dulutski policajci su javili policiji iz Karlton tauna koji se nalazio ispred mene da mi postavi blokadu na putu. Šest patrolnih vozila me je čekalo na travnjaku, pored autoputa. Proleteo sam pored njih, ali sam počeo da kočim kada sam ih ugledao. Zaustavio sam se par stotina metara dalje. Uključili su sirene i pojurili za mnom. Okružili su me sa svih šest automobila, izvadili pištolje i počeli panično da viču: „Ruke uvis! Napusti vozilo sa rukama u vazduhu! Lezi na zemlju sa rukama na leđima!” Pomislih: „Ovi nisu normalni, koji im je moj?” Detaljno su pretresli vozilo.

Dulutski policajci, koji su me jurili, stigli su na mesto događaja tek petnaestak minuta kasnije. Izašli su iz kola i počeli da psuju: „Šta radiš, idiote?” Mislili su da sam krimos. Hteli su odmah taj dan da me strpaju u ćorku. Međutim, brzo sam se pribrao i smislio uverljivu priču: „Ljudi, nisam imao pojma da me jurite, inače bih se odmah zaustavio. Pa nisam narko-diler da bežim od vas. Žena me je zvala na mobilni i rekla da su ona i tek rođena beba bolesni. Žena je bila u polusvesnom stanju kada smo se poslednji put čuli.” Uvidevši da nisam kriminalac, rekli su mi: „Okej, pustićemo te, ali da za dve nedelje dođeš u Karlton Taun na suđenje.” Tada još nisam bio naviknut na rigorozne američke propise.

Na dan suđenja sam ustao u pet ujutru i uputio se u Karlton Taun. Poneo sam čekovnu knjižicu i psihički se pripremio za veliku novčanu kaznu. U čekaonici suda mi je prišao dežurni policajac i pitao me: „Šta se desilo?” „Ma, uhvatili su me za brzu vožnju. Imao sam neki hitni slučaj.” Pandur mi reče: „Samo priznaj krivicu i kazna će ti biti minimalna.” Nisam imao iskustva sa ovakvim stvarima. Pošto sam priznao krivicu, što je inače bilo greška, kako sam kasnije saznao od advokata, sudija je brzo izrekao presudu: „Oborio si rekord što se tiče brzine u istoriji Minesote. Osuđujem te na deset dana zatvorske kazne. Kada izađeš iz zatvora, bićeš godinu dana na uslovnoj. Uz to, novčana kazna ti je 560 dolara.” Nisam mogao da verujem. Dva pandura su mi odmah stavila lisice na ruke i odvela u zatvor preko puta suda, kao da vode okorelog kriminalca.

U zatvoru su mi uzeli otiske i slikali me spreda i iz oba profila, kao u filmovima. Dali su mi zatvorski zeleni kombinezon iz jednog dela, veš, čarape, belu majicu i plave platnene patike. Rekli su mi da moram da im predam svu ličnu garderobu. Kada sam se presvukao, dežurna pandurka Džil mi je objašnjavala zatvorska pravila.

Pitao sam je: „Reci mi, Džil, kako izgledaju te ćelije?” „Pa u njima ima po osam ljudi, a kreveti su na sprat.” „Da li možeš da me smestiš u izolovanu ćeliju, jer ne želim da budem zajedno sa kriminalcima?”

„Jesi li normalan? U izolacije idu samo okoreli kriminalci, uključujući ubice. Tamošnji uslovi su katastrofalni.” „U tom slučaju, molim te da mi dodeliš krevet na spratu, u samom uglu. Ko zna šta može tim poremećenim glavama u ćeliji da padne na pamet”, kazao sam plašeći se eventualnog napastvovanja. Učinila mi je to i obećala da će mi pomoći da ranije izađem iz zatvora za dobro ponašanje, ako budem sledio njene instrukcije. Nakon toga mi je saopštila pravilnik: „Doručak je u šest ujutru, ručak u dvanaest, a večera u pet. Ti i cimeri iz ćelije ćete pola sata dnevno imati pravo da igrate basket u dvorištu, pola sata ćete biti u biblioteci i pola sata u teretani.”

„Eto, pa ti i dalje vozi ko ludak”, rekoh sebi. Ušao sam u ćeliju i seo za sto koji je, baš kao i četiri stolice oko njega, bio napravljen od metala i zakovan za betonski pod ćelije. Svi zatvorenici su se odmah okupili oko mene, ko da igra bela mečka. Jedan od njih, dvadesettrogodišnjak, smejao mi se što sam pokunjen zbog zatvorske kazne od 10 dana. Uz smeh mi reče da on izlazi tek kad napuni 41. „Šta ti fali ovde? Imaš tuš, grejanje, klopu, sve za dž.” „Sve to imam i kod kuće”. „E, pa neki od nas nemaju”, reče. Sledećeg dana su ga pozvali u sudnicu i produžili mu zatvor za još dve godine zbog nekih dodatnih krađa.

Jedan Indijanac je nekoliko dana pre mog dolaska uhvatio Džil za guzu, nakon čega je osuđen da radi u obližnjem kamenolomu, gde je slomio nogu. S obzirom na to da je policija pretpostavila da je namerno slomio nogu, nisu ga oslobodili fizičkog rada. Morao je da lomi kamen sa nogom u gipsu. Cimeri su bili uglavnom sitni lopovi, ali nisu ispoljavali agresiju. Bili su druželjubivi. Rekao sam im da neću ustajati u šest ujutro i dozvolio im da podele moj doručak, što su sa oduševljenjem prihvatili. U devet uveče su policajci ugasili svetla u ćeliji i naredili spavanje. Društvo je nastavilo da ćaska. Budući da su pričali punim glasom, iz zvučnika se začuo muški glas: „Tišina! Spavaj!” Na sredini ćelije je bio mikrofon pomoću kog su čuvari čuli svaki malo glasniji šum. Kupatilo ćelije je umesto vrata imalo veliki otvor u zidu, tako da mi zatvorenici nismo imali privatnost ni tokom vršenja nužde i tuširanja. U ćeliji je bio telefon sa koga smo mogli da zovemo na račun primalaca poziva (ako ovaj prihvati poziv).

Ujutru nam je Džil je donela četkice i paste za zube, žilete i gel za brijanje, ali nisam hteo da se brijem, jer sam se plašio da ne dobijem neku zaraznu bolest. U devet smo mi zatvorenici izašli u dvorište na basket. Podelili smo se po timovima/ćelijama. Primetio sam da me je jedan lik iz druge ćelije stalno posmatra uz neki glupi osmeh. Pokušao sam da ga ignorišem, ali kada mi se ovaj tokom igre približavao da me šatro čuva, bilo mi je jasno kakve su mu namere.

Obratio sam se Džil, koja je čitala knjigu, i rekao: „Pozlilo mi je. Nešto mi nije u redu sa stomakom.” „Hoćeš li da te odvedem u ambulantu?” Šapnuo sam joj: „Ma, nije mi pozlilo, nego se onaj manijak zalepio uz mene. Vodi me me u biblioteku, molim te”. „Važi. Ionako će ostali iz tvoje ćelije doći tamo za petnaestak minuta. Tamo možeš da čitaš knjige i novine. Takođe, ako želiš, možeš da uzmeš knjigu sa sobom u ćeliju.”

Od samog početka joj je bilo jasno da ne pripadam tom društvu. Rekla mi je: „Slušaj, moj ti je savet, da ne bi bio zarobljen u ćeliji, prijavi se na dobrovoljni rad. Ja ću ti srediti lak posao. Daću ti dugačku četku kojom ćeš malo čistiti pod zatvora, bez potrebe da se saginješ. Onda ćeš ići u vešernicu da ubacuješ veš u mašinu za pranje i sušenje, nakon čega ćeš ga slagati u ormar. Sve to vreme ćeš moći da se krećeš po celom zatvoru. Dozvoliću ti da koristiš biblioteku i teretanu kad god zaželiš. Osim toga, doneću ti mali televizor u vešernicu.”

Kada sam se vratio u ćeliju, primetio sam da se nekoliko zatvorenika svakodnevno po nekoliko puta kriju ispod tuš kabine. Nisam hteo ništa da ih pitam s tim u vezi. Jednog popodneva par sati nakon što su njih trojica bili u tuš kabini, Džil je uletela sa stražarima koji su pretražili celu ćeliju i našli duvan za žvakanje. Pitala nas je: „Ko je uneo ovo?” Svi smo ćutali. Niko od mojih cimera nije želeo da oda tajnu. Džil je rekla: „Ako mi ne kažete ko je ovo uneo, svi u ćeliji će dobiti dodatna tri dana u zatvoru za kaznu.” Nakon toga je ljutito izašla. Pretpostavio sam da je duvan uneo Indijanac koji je povredio nogu, s obzirom na to da je išao na rad u kamenolom i na previjanje u bolnicu. Nakon incidenta sam izašao iz ćelije da čistim zatvor, a Džil je prišla i šapnula mi: „Ova kazna ne važi za tebe. Znam da nemaš ništa sa tim.”

Šestog dana od kada su me zatvorili, slagao sam oprani veš u vešernici, slušajući radio. Džil je ušla i rekla: „Imam lepu vest. Sutra izlaziš iz zatvora.” Nisam mogao da verujem. Nastavila je: „Sredila sam ti da te puste tri dana ranije za dobro ponašanje, iako po zakonu nije predviđeno ranije napuštanje zatvora u slučaju minimalne, to jest desetodnevne kazne.”

Za divno čudo, nisu mi oduzeli vozačku dozvolu.  Naočare za sunce su mi bile u kolima, a s obzirom na to da je bio sunčan julski dan, nakon šest dana u tamnoj ćeliji, sunce me je toliko zabljesnulo da sam se jedva dovukao tih par stotinak metara do kola. Vozeći polako, razgledao sam prirodu oko sebe i prvi put u životu cenio slobodu. Svratio sam u prvi restoran i naručio veliki sočni američki biftek. Onako bled i gladan sam uživao u hrani kao nikada pre. To mi je bila najukusnija porcija u životu. Pomislih kako čovek počinje da ceni stvari koje uzima zdravo za gotovo tek kada ih izgubi.

Izvor: Politika.rs