Dakle, da li je to brak ili blud? Jer, navikli smo na mišljenje da je blud neobavezno menjanje seksualnih partnera, a ovde on i ona godinama žive zajedno. I da li se ovi brakovi mogu smatrati građanskim? Šta je uopšte građanski brak i kako se Crkva odnosi prema njemu? I zašto nedvosmisleno osuđuje ovakav saživot kao blud, u čemu tu vidi greh i opasnost?

Blud nije brak, već je suprotan braku

Iguman Luka (Stepanov):

 «Blud nije priprema za brak, već stanje koje mu je suprotno» – definisao je svetitelj Jovan Zlatousti. Ne određuje čovek šta je dobro, a šta loše na ovom svetu, već je Bog to ustanovio i otkriva nam. Oblast teških grehova može izgledati privlačno samo onome ko još nije priznao da na svetu žive slobodna i razumna bića stvorena po moralnim zakonima koje je Tvorac odredio. Iz toga jasno sledi da za onoga ko želi da nasledi Večni Život postoje dva telesna stanja: nevinost-čistota-udovištvo ili venčani brak. Diskusije sa savremenicima su ovde neizbežne, ali će svaki stav koji je suprotan bogootkrivenom učenju biti pokušaj odbrane svog «prava na razvrat».

Protojerej Oleg Stenjajev:

Odnose između muškarca i žene nazivamo grehom bluda ukoliko u takve odnose stupaju verujući ljudi ignorišući njihovu crkvenu ustanovu. Ali! Ako su u trenutku stupanja u takve odnose oboje bili neverujući, ali je posle toga jedno od njih poverovalo u Boga, a drugo nije, i ako odnosi i dalje traju, onda stvari stoje malo drugačije. Čitamo: «Ako neki brat ima ženu neverujuću i ona se privoli da živi s njim, neka je ne ostavlja. I ako neka žena ima muža neverujućeg i on se privoli da živi s njom, neka ga ne ostavlja» (1 Kor. 7: 12-13). Potpuno je očigledno da, pošto je jedan član ovog saveza neverujući, nije moglo biti nikakve reči o crkvenom braku. Ali o muškarcu i ženi se u ovom odlomku iz poslanice apostola Pavla govori kao o «mužu» i «ženi»!

U slučaju ako i drugi supružnik poveruje u Boga, oni mogu da utvrde svoje odnose po crkvenim pravilima. Čitamo «Isto tako i vi, žene, budite pokorne svojim muževima, da ako neki ne veruju reči (odnosno, ako ne veruju u Jevanđelje – prot. O.S.), onda ponašanjem žena i bez reči budu pridobijeni kada vide čedno ponašanje vaše sa strahom» (1 Petr. 3: 1-2). Ispostavlja se da ovakva situacija ne predstavlja izazov za čist i bogobojažljiv život verujuće polovine.

Kršenje zakona koje je Bog odredio dovodi do teških posledica

Protojerej Pavel Gumerov:

Predbračne telesne odnose (saživot) Crkva definiše kao greh bluda. Zašto? Ali pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, hajde da definišemo šta je greh. Greh je kršenje zakona koji je Bog dao. Gospod je Tvorac vaseljene, Tvorac fizičkih zakona, hemijskih zakona, ali je i Tvorac duhovnih zakona. Znamo da se fizički zakoni ne smeju kršiti. Možeš da veruješ u njih, možeš da ne veruješ, možeš da proučavaš ove zakone i da ih znaš, a možeš da ih ne znaš, ali će oni svejedno delovati na tebe. Na primer, Arhimedov zakon. Ako naliješ vodu u kadu do ivice, kad sedneš potiskujući vodu svojim telom, ona će se preliti na pod i moraćeš da je skupljaš krpom da ne procuri kod komšija. Bez obzira na to da li veruješ ili ne veruješ u Arhimedov zakon, on objektivno deluje. Ili na primer, zakon gravitacije. Ako ga narušiš, ako ne uzmeš u obzir silu teže, izašavši kroz prozor na drugom spratu poletećeš nadole i polomićeš kosti – u najboljem slučaju, a u najgorem ćeš poginuti. Ovde će posledice tvog neznanja i neverovanja biti tragične.

Zakoni duhovnog sveta «funkcionišu» na isti način. Navedeni su u Svetom Pismu. Kakve su zapovesti o porodici? Nemoj da varaš svoju porodicu, ne čini preljubu. Takođe – poštuj oca svog i majku svoju. I ako kršiš ove zakone, sigurno ćeš – sa stopostotnom garancijom – morati da platiš za to.

Greh bluda se više puta osuđuje u Svetom Pismu. Apostol Pavle kaže: bludnici neće naslediti Carstvo Božije. Jasno, ako se ne pokaju i ako ne promene svoj život. Takođe se kaže da čovek koji bludniči postaje jedno telo sa bludnicom, odnosno, učestvujući u ovom grehu, on skrnavi svoje telo. Zašto je ovaj greh toliko ozbiljan da se naziva jednim od smrtnih grehova? Radi se u tome što se svi odnosi između muškarca i žene dozvoljavaju i Bog im daje blagoslov samo u jednom slučaju: kad se dešavaju u zakonitom – ističem! – braku. Zbog čega postoje ovi odnosi? Pre svega radi rađanja dece. Kao drugo, kao izraz ljubavi, kako bi muž i žena postali jedna celina, između ostalog, i telesno. I ova međusobna telesna privlačnost pomaže supružnicima da reše probleme koji se pojavljuju u porodičnom životu. Ali se sve to dešava samo u zakonitom bračnom savezu. Svi ostali «savezi» su radi grehovne naslade.

Predbračni saživot ne vodi ka rađanju dece, zato što ljudi od rađanja dece u ovakvim odnosima beže kao od kuge. Rezultat je ženska neplodnost, zato što žene izvrše po nekoliko abortusa, piju veoma jaka sredstva za kontracepciju nekoliko godina. Žene u ovakvim savezima izbegavaju trudnoću i zbog toga što im je sasvim jasno da će dete biti nezakonito i da će im u slučaju nekih dramatičnih preokreta i ako ga se «otac» odrekne, biti teško da dokažu očinstvo.

Želeo bih da navedem samo jedan primer (a ima ih mnoštvo) koji ilustruje to kako greh bluda ne dozvoljava čoveku da kasnije zasnuje porodicu, kako mu uništava život. Jedan moj poznanik se veoma ponosio time što se ne drogira, ne puši i ne pije, ali je imao veoma ozbiljnu strast: bio je zavistan od ljubavi, čas je bio u «ljubavnim odnosima» s jednom, devojkom, čas s drugom, čas s trećom. I jedan od saživota je odlučio da završi zakonitim brakom: njegova voljena je zatrudnela. Ali ga je posle izvesnog vremena ova žena ostavila – nije joj bila potrebna «čvrsta veza». I sad ovaj čovek veoma pati zato što mu bivša žena ne dozvoljava da vidi dete, a ne može da stvori ni normalnu porodicu. Zašto? Zato što se čovek u braku ne menja čudesno. I ako je navikao na bludni život i na to da se ničega ne odriče, varaće svoju ženu. Sve ove prethodne veze veoma ozbiljno utiču na njega. Zašto apostol Pavle kaže da onaj ko bludniči postaje jedno telo sa bludnicom? Zato što će ova grehovna veza uvek biti s njim, biće mu teško da bude veran ako je imao prethodno negativno iskustvo – iskustvo neverstva. Nije slučajno što Crkva govori o grehu bluda!

Predbračni period se čoveku daje kao period celomudrenosti. Zato se mlada i naziva «nevestom», odnosno, znači da je muž još nije poznao. Ljudi svoju sreću treba da pronađu u zakonitoj porodici.

Zbog čega je još predbračni saživot veliki greh? Zato što su, kao prvo ovi odnosi krajnje neodgovorni. Stupajući u njih ljudi ne žele da odgovaraju za posledice ovih odnosa. To je isto kao kad čovek koji nema vozačku dozvolu, nema saobraćajnu dozvolu, uzima automobil i vozi ga, kršeći pravila, a pritom zna da ga niko neće uhvatiti, ako na primer, izazove saobraćajnu nesreću, i da će samo ostaviti kola i pobeći. Isto je i u predbračnom saživotu. Iako mi se čini da su posledice ovde mnogo teže Da, ovde se neodgovorno bekstvo ne kažnjava, ali po mom mišljenju to nije ništa manji zločin od izazivanja saobraćajne nesreće, čak i ako je u njoj drugi čovek osakaćen. Veliki je zločin ostaviti ženu koja je imala poverenja u tebe s detetom koje ti je rodila i odreći se svog deteta. Neko će reći da i posle života u braku muškarac napušta ženu i decu. Ipak, to se u braku dešava mnogo ređe i čovek će sto puta razmisliti pre nego što svesno uništiti svoju porodicu. I u braku je zakon na strani žene i deteta, i preko suda se lenji otac može pozvati na vrlo veliku odgovornost. A saživot je, ponoviću, vrlo neodgovoran. Ali su njegove posledice, uključujući i duhovne, vrlo razorne.

Intimni odnosi bez sklapanja braka uvek označavaju međusobno nepoverenje

Sveštenik Valerije Duhanjin:

Blud nisu samo neobavezne veze bilo kim, već je to i dopuštanje intimnih odnosa pre braka. To je isto kao kad bi čovek došao na nečiji ručak i odmah počeo da jede, ne čekajući druge, rukovodeći se samo time što je gladan. To je okušanje pre vremena onoga što je umesno samo u svoje vreme i na svom mestu. Uostalom, ovo je vrlo teško objasniti ako su ljudi navikli da žive tako.

Obično se ovakvi odnosi u svetu nazivaju građanskim brakom. I mladi ljudi se u izvesnom smislu teše govoreći sebi da zasad «neko vreme žive ovako», a u slučaju da se nešto desi, «ništa ih ne vezuje». Evo ovo «ništa ih ne vezuje» već pokazuje da u ovim odnosima nema ničeg ozbiljnog: to nije brak i nije porodica. Oni i sami znaju da će se razbežati u različitim pravcima ako im se nešto ne svidi.

Intimni odnosi bez sklapanja braka uvek označavaju međusobno nepoverenje. Partneri unapred spremaju odstupnicu, ali pritom već žure da se naslade telesnom bliskošću. To je još ispoljavanje sumnje. Sumnja je očigledan znak neznanja i pravilno se izražava rečenicom: «A šta ako ne uspe? Šta ako me on (ona) ostavi?» Ovakvo neznanje znači da «njihove» duše još uvek nisu postale jedinstvene, premda «oni» već žele da se sliju u jedno telo. Sumnja predstavlja izraz unutrašnjih nejasnih osećanja, nesigurnosti. Kao da se nalazite u gustoj magli kad se na udaljenosti jedne ruke više ništa ne vidi, i zato ne vidite da li je vaša buduća žena sigurno pored vas. Sve to govori o jednom – kod mladića i devojke još nije došlo do unutrašnjeg jedinstva, srce govori o samoobmani i zato se «oni» za svaki slučaj ne registruju.

Pravi brak pretpostavlja međusobnu odgovornost i obaveze. U intimnim vanbračnim odnosima se međusobna odgovornost svodi na minimum, a međusobno upoznavanje se vrši praktično na osnovu jednog merila – merila sopstvene postelje. Sve to zapravo znači da momak i devojka nisu stekli pravo jedinstvo duša, zbog čega nisu sigurni jedno u drugo i plaše se da stupe u zakoniti brak, ali pritom već žele da se naslade telesnim vrlinama onog drugog, a dalje «kako bude». A biće saživot na osnovu spoljašnje simpatije uz potpuno odsustvo unutrašnje srodnosti.

Pritom postoji statistika po kojoj muškarci koji žive u ovakvim odnosima većinom sebe smatraju neoženjenima, a žene, naprotiv, smatraju da su udate. Odnosno, muškarci trezveno vide situaciju, ali smatraju da će i tako proći, a žene naivno jure snove o dobroj porodici, ali porodicu vide tamo gde je nema.

Žalosno je gledati kako ljudi mnogo godina provode u ovakvim odnosima i na kraju ostaju praznih ruku. I sami vremenom shvataju da su postupili pogrešno, ali do ovog zaključka često dolaze prekasno.

Blud je pobuna protiv Boga

Sveštenik Dimitrije Šiškin:

Mnogi uopšte ne shvataju u čemu se sastoji «smrtnost», odnosno težina bludnog greha. Kažu: «Šta je tu toliko strašno? Nikoga ne vređamo, sve radimo po međusobnom dogovoru, mirno…» Dakle, da bi čovek postao svestan težine ovog greha treba da se seti reči apostola Pavla o tome da je svako od nas «hram Duha Svetog», odnosno da smo prizvani da živimo tako da Bog obitava u nama kao u hramu. A život onoga ko razruši hram Božiji, nastavlja apostol, Gospod će razrušiti. Zašto? Pa evo, razmislimo: da li je mala stvar ili nije oskrnaviti hram? Naravno, to je veliki greh. Isto tako je i razvraćanje svog ili tuđeg tela, ovog «malog hrama» – greh protiv Božije ustanove o nama, to je pobuna protiv Boga. A šta neće biti pobuna, šta će biti u skladu s Njegovom voljom? To je pre svega ispunjavanje zapovesti o zakonitom braku i početak zakonitog braka, ma koliko čudno to bilo, počinje od ljudskog zakona, ali u saglasnosti sa zakonom Božijim, odnosno brak je zakonito sjedinjenje muža i žene povezano s odgovornošću pred društvom i međusobnom odgovornošću. A odgovornost pretpostavlja prioritet dužnosti u odnosu na prolazna osećanja, želje i raspoloženja. Vrlo je važno da ovo shvatimo. Odgovornost!

Ponekad ljudi kažu: «Pa zašto je potreban ovaj pečat u ličnoj karti? Kakva je razlika da li ga ima ili ne?» Uvek ih ponovo pitam: «Nema nikakve razlike?» «Pa naravno da nema,» – odgovaraju. «Sigurno nema?» – pitam još jednom. – «Sigurno.» – «Onda idite i stavite taj pečat!» I onda se odmah za tren oka ispostavlja da razlika ipak postoji, zato što počinje prvo nekakvo oklevanje, zatim samoopravdanje, pa objašnjenja… A zašto? Pa zato što upravo ovaj «pečat» označava veliki stepen odgovornosti, a brak se od bludnog saživota razlikuje upravo po odgovornosti koja je potvrđena zakonom.

Ali za poštovanje zakona odgovornost treba da snosi, između ostalog, i država i to je još jedna veoma važna tema, zato što je pre nekih 150 godina, ako bi muškarac bez krivice preljube, napustio svoju ženu i decu, prvo trebalo da primi veći broj palica, a ako se ne opameti – proganjan je u Sibir. Ili je trebalo da plati barem «kompenzaciju» za svoj greh, pa će po sto puta razmisliti da li da «skrene» ili ne. A i javno mnjenje se prema ovakvom ponašanju odnosilo vrlo strogo, tako da bi se onaj ko je uništio svoju porodicu umnogome kasnije našao u ulozi prognanika.

Ako je reč o crkvenom stavu, kod svetitelja Vasilija Velikog postoji pravilo u skladu s kojim čovek koji je predstavljao uzrok razaranja sopstvene porodice, više ne može da stupi u brak pošto je pogazio i nije sačuvao ono što mu je Bog poverio. I svetitelj Vasilije govori izvanredne reči o tome da bludni saživot «nije brak i nije čak ni početak braka», upravo zato što je bezakonje. Tako da bez obzira na to kako ko hoće da tumači, brak je upravo zakoniti saživot muškarca i žene u skladu s pravilima crkvenog uređenja života.

I sledeći neophodan stepen «ucrkvljenja» bračnih odnosa predstavlja njihov blagoslov u Tajni vančanja. Kao što je čovekovom životu – duševnom i telesnom – potrebno da bude dopunjen duhovnim životom, tako je i supružničkom životu potrebna duhovna dopuna, kad cilj bračnog života postaje dostizanje Carstva Nebeskog, i od strane samih supružnika i dece, ako im Gospod daruje decu To je krst koji treba nositi idući za Hristom i čije «odbacivanje» zaista predstavlja katastrofu. Žalosno je samo što mnogi to ne shvataju.

Saživot pre braka predstavlja bekstvo od spasonosnih nevolja

Sveštenik Igor Siljčenkov:

Reč «blud» ima slično značenje kao reč «bludeti» («lutati»). A bludeti znači izgubiti put, to znači da gubi vreme i umesto da ide ka cilju on ide u pogrešnom pravcu. Bluđenje uvek znači izgubljeno vreme i snagu. A blud je duhovno lutanje.

I jedina «korist» od bluda, ako mogu tako da se izrazim jeste da čovek shvati da to ne sme da radi, saznanje da saživot van braka ne donosi sreću i ljubav, već pustoši dušu.

Svemilostivi Gospod nas je stvorio radi ljubavi, sreće i spasenja u večnom životu. I pokazuje nam najkraći put do njih. Svi ljudi mogu imati različite puteve, ali je cilj njihovog puta uvek isti. A put nam pokazuju zapovesti Gospodnje, i govore nam kako da nam put bude lakši i šta nam – a tačnije Ko – i na koji način pomaže. I kako da dobijemo veću pomoć.

Porodica predstavlja jedan od puteva ka spasenju. I na ovom putu ima putokaza: kojom brzinom treba ići, gde treba napraviti pauzu, kuda skrenuti, a gde je ćorsokak. Ćorsokak je saživot van braka. Zbog mnogih razloga. Do ljubavi se dolazi kroz nevolje. «Kroz mnoge nevolje nam valja ući u Carstvo Božije» (Dap. 14: 22). A saživot van braka je upravo pokušaj da čovek pronađe za sebe put s najmanje nevolja, najlakši. «Da se proba.» Da se neko vreme ne uzimaju, a ako im bude teško da se brzo razbeže i da pohitaju da «probaju» s drugim partnerom: možda će s njim biti lakše. Bludni saživot se gradi na bekstvu od nevolja. Korisno nam je, udobno – živimo zajedno. Nije nam udobno – razilazimo se.

Naravno, to je istovremeno pokušaj da se izbegne borba sa bludnom strašću koja će biti zadovoljena u bludnom saživotu. Ali zadovoljavajući strasti mi ih ne uništavamo, već ih gajimo. Što više zadovoljavamo strast i povlađujemo grehu, oni nas tim jače porobljavaju. I zbog zadovoljavanja bludne strasti van braka ljudi ne postaju supružnici koji se vole, već bludnici koji uvek traže snažna osećanja i doživljaje pošto ih podstiče strast koju smatraju ljubavlju. I naravno, ne nalaze ono što je potrebno duši, nalaze samo patnju i razočarenje. Blude van svog puta u grehovnoj tami.

Lutaju između tri bora ne ulazeći u Nebesko Carstvo koje počinje već ovde, na zemlji, ne pronalazeći ni ljubav, ni sreću.

A oni koji su u braku znaju da ne mogu da se raziđu: oni su muž i žena. I još znaju da posle teškoća, iskušenja, nevolja i uvreda dolazi blagodat Božija i uteha, ako ljudi jedno drugom opraštaju i ne razilaze se. I što je više oprošteno čoveku, on tim više voli, kao što je Gospod rekao u Jevanđelju po Luki, u 7. glavi, na večeri u kući Simona farieja. A u braku čovek mnogo-mnogo puta oprašta i dobija oproštaj.

Zato ne treba stupati u bludni saživot pre braka. Inače čovek neće doživeti pravu ljubav i sreću i Carstvo Nebesko. Nego će lutati u sopstvenim grehovima i strastima i besmisleno će gubiti svoj dragoceni, jedini zemaljski život na bekstvo od samog Života u sopstvene strahove, malodušnost i prazninu.

Ne treba mešati građanski brak i slobodan saživot

Sveštenik Maksim Gorožankin:

O odnosima bez registracije kod nas zbog nečega govore kao o građanskom braku. Ali tu su pomešani pojmovi. Šta je građanski brak? Građanski brak je brak koji je registrovan u državnom organu – matičnom uredu. Ali se ljudi varaju i ukoliko zajednički žive bez registracije nazivaju se mužem i ženom. Međutim, oni nisu muž i žena, i to ne samo s duhovne tačke gledišta. Ovaj problem ima i pravni aspekat. S tačke gledišta zakona oni su sustanari i na njih se ne odnose nikakve pravne norme i zakoni, koji regulišu odnose u porodici, na primer, u pogledu dece i zajedničke imovine. I u krivičnom pravu jasno čitamo: ako se desi zločin, mužem se ne naziva onaj s kojim odnosi nisu registrovani u matičnom uredu, već se on naziva sustanarom.

Ako voliš čoveka, ako želiš da budeš s njim, ako ti u tom čoveku sve odgovara, zašto ne bi registrovao svoje odnose – makar u matičnom uredu? Ali danas mnogi ne dolaze ni do matičnog ureda. A i u takvom saživotu se rađaju deca… I kako rešiti pravna pitanja koja pritom nastaju, kako zaštititi ovu decu? Ko će kasnije morati da plaća alimentaciju ako se par «razbeži»?

Dakle, građanski brak je brak koji je registrovan u državnim organima. I ako ovaj brak nije venčan Crkva ove odnose ne smatra bludom. To se posebno ističe. Da li se onda treba venčavati? Obavezno!

Šta je venčanje? Venčanje je Tajna u kojoj se daje blagoslov Božiji. Kao i u svakoj tajni. A ako ljudi žive nevenčano, ispostavlja se da par koji stupa u brak, koji čini tako odgovoran kork, zaboravlja ono što je glavno – da zamoli Boga za blagoslov. Zaboravlja na Božiju blagodat. Zašto se onda čudimo što imamo toliko razvoda, što dolazi do sukoba? Kako ljudi mogu da urede porodični život bez blagoslova?

A greh slobodnog saživota se sastoji i u tome što čovek ne želi da snosi odgovornost za drugog. Brak je svedočanstvo pred društvom o međusobnoj odgovornosti. Ako čovek želi da snosi odgovornost za drugog zbog ljubavi, on pred celim društvom objavljuje: «Evo moje žene, evo mog muža – i u žalosti, i u radosti. Za ceo život. I svi vi – rodbino, poznanici, državo – znajte: spremni smo na ovaj korak.»

Slobodan saživot je pre svega opasan po ženu, jer kad se par rastaje nastrada upravo žena: čim zatrudni, njen takozvani muž se ražalosti zbog toga i odlazi ako ona neće da abortira. A žena koja ga je smatrala mužem ostaje sama s detetom. Zbog toga Crkva uvek insistira na tome da čovek koji je sreo drugog čoveka kao svoju polovinu, muškarac koji je zavoleo ženu, žena koja je zavolela muškarca, kažu društvu i Crkvi o svojoj međusobnoj odgovornosti registrujući brak u matičnom uredu i osvetivši ga u hramu Božijem u Tajni venčanja.

Izvor: mitropolija.com