Prvo, bojim se da će komunisti izgubiti vlast i da će nova vlast svu krivicu za komunističke zločine svaliti na nas Jevreje – pa će opet biti pogroma…“

“Čoveče”, prekide ga službenik, “pa to je čista besmislica. Ništa ne može da se promeni u Sovjetskom Savezu! Komunistička vlast će biti večna!”

“E, to je moj drugi razlog”, mirno odgovori Rabinovič.

Čuo sam da po Atini kruži nova verzija ovog vica. Mladi Grk dolazi u australijski konzulat u Atini i traži radnu vizu. “Zašto želite da napustite Grčku?” pita ga službenik.

“Iz dva razloga” – odgovara Grk. “Prvo, bojim se da bi Grčka mogla da napusti EU, što će dovesti do novog siromašenja i haosa u zemlji…”

“Mladiću”, prekida ga službenik, “pa to je čista besmislica: Grčka će ostati u EU i biće podvrgnuta finansijskoj disciplini.”

“To je moj drugi razlog”, mirno odgovori Grk.

Da parafraziramo Staljina, znači li to da je svaka od ove dve mogućnosti gora?

Vreme je da se okanemo irelevantnih rasprava o mogućim greškama i lošim procenama grčke vlade. Ulog je previše podignut.

Duboko je simptomatično to što u pregovorima između grčke vlade i administracije EU nije moguć kompromis, koji se u stvari i ne odnosi na aktuelna finansijska pitanja – u toj ravni razlika je minimalna. EU optužuje Grčku da govori uopšteno, da daje neodređena obećanja bez konkretnih detalja, dok Grčka optužuje EU da pokušava da kontroliše i najsitnije detalje i da se aktuelnoj vladi nameću teži uslovi nego prethodnoj. Ali iza ovih optužbi tinja mnogo dublji sukob. Grčki premijer Aleksis Cipras nedavno je rekao: kad bi Angela Merkel i on otišli na večeru, stvar bi bila rešena za dva sata. Poenta ove izjave je da su on i Angela Merkel političari, pa bi i svoja neslaganja rešavali tako, za razliku od tehnokratskih administrativaca kakav je predsednik evrogrupe Jerun Diselblum. On je poslovični negativac u ovoj priči, a njegov moto je: “Ako želite uspeh, izbegavajte ideologiju”.

To nas dovodi do same suštine: Cipras i bivši ministar finansija Janis Varufakis, koji je 6. jula dao ostavku, nastupaju politički i teže “ideološkim” odlukama (zasnovanim na normativnim preferencama), dok evropski tehnokrati ostaju u okviru regulativnih detalja. Zato kada grčki predstavnici postave fundamentalna politička pitanja, bivaju optuženi da lažu, izbegavaju konkretna rešenja i tako dalje. Jasno je da je grčka strana u pravu: Diselblumov stav poricanja „ideologije“ je suštinski ideološki – njime se mere zasnovane na političko-ideološkim odlukama lažno predstavljaju kao čisto ekspertske. Zbog ove asimetrije, „dijalog“ Ciprasa i Varufakisa sa njihovim evropskim partnerima liči na razgovor studenta željnog ozbiljne debate i arogantnog profesora koji ignoriše pitanja studenta i ponižava ga ispravkama tehničkih detalja („Niste to dobro formulisali. Niste uzeli u obzir taj i taj propis.“).

Ovo prenošenje politike u užem smislu na teren neutralnog administriranja postalo je karakteristika političkog procesa u Evropi. Strateške odluke moćnika predstavljaju se kao propisi koje su doneli eksperti. O njima se pregovara tajno, a onda se nameću bez demokratske diskusije. U pitanju je bitka za evropsku ekonomsku i političku Leitkultur (kulturu usmeravanja). Evropske sile se tu pojavljuju kao tehnokratski status quo koji već decenijama Evropu drži u stanju inercije.

U tekstu Ka definiciji kulture veliki konzervativac T. S. Eliot primećuje da postoje trenuci kada se može birati samo između jeresi i bezverja, to jest kada je jedini način da se sačuva živa vera – sektarijansko otcepljenje od njenog osnovnog korpusa. To je danas položaj evropskih građana u odnosu na Evropu: samo nova „jeres“ (koju trenutno predstavlja Siriza) može da spase ono vredno spasavanja u evropskoj baštini: demokratiju, poverenje u ljude, egalitarnu solidarnost. Ako Siriza bude nadigrana, pobediće „azijska Evropa“ (koja, naravno, nema nikakve veze sa Azijom, već sa očiglednom tendencijom savremenog kapitalizma ka suspenziji demokratije).

Pogled zapadne Evrope na Grčku je pogled nezainteresovanog posmatrača koji sažaljivo i sa simpatijama prati sudbinu jedne osiromašene zemlje. Ovo udobno stanovište počiva na kobnoj iluziji – ono što se poslednjih nedelja događa u Grčkoj tiče se svih nas. U Grčkoj se rešava sudbina Evrope. Dok čitamo vesti iz Grčke treba da mislimo na staru izreku de te fabula narratur (kada se zamene imena, ovo je priča o tebi).

Iza reakcija evropskog establišmenta na grčki referendum pomalja se poželjni ideal koji najbolje opisuje kolumna Gideona Rahmana iz Financial Timesa: „Najslabija karika evrozone su glasači“. U tom idealnom svetu, Evropa se rešila te „najslabije karike“, a eksperti propisuju nužne ekonomske mere. Ako se izbori uopšte raspisuju, to je samo zato da potvrde konsenzus eksperata. Problem je u tome što su ekspertske politike zasnovane na fikciji „idi dalje i pravi se lud“ (produži period otplate kao da veruješ da će dugovi biti vraćeni).

Zašto je ova fikcija toliko uporna? Nije reč samo o tome da nemački glasači lakše prihvate produžavanje roka otplate, niti samo o tome da bi otpis grčkog duga doveo do sličnih zahteva iz Portugalije, Irske ili Španije. Reč je o tome da oni koji imaju moć ni ne žele da im dug bude vraćen. Zajmodavci i oni koji kontrolišu vraćanje duga optužuju zadužene zemlje da se ne osećaju dovoljno krivima. Ove optužbe se poklapaju sa zahtevima Frojdovog super ega i paradoksom koji ga prati: što se više povinujemo svome nad-ja, to više rastu njegovi zahtevi i naše osećanje krivice.

Zamislite pakosnog nastavnika koji deci daje nemoguće zadatke, a onda sadistički uživa u njihovom strahu i panici. Pravi cilj pozajmljivanja novca nije profit, već beskonačno obnavljanje duga koje dužnika održava u stanju zavisnosti i podređenosti. Postoje posebni dužnici za koje ovo ne važi, na primer SAD, koje kao ni Grčka nikada ni teorijski neće moći da vrate svoje dugove, što je od skoro i javno priznato. Postoje, dakle, dužnici koji mogu da ucenjuju svoje kreditore jer ne smeju da propadnu (velike banke). To su dužnici koji diktiraju uslove otplaćivanja duga (vlada SAD) i njih kreditori ne smeju da kinje i ponižavaju (kao Grčku).

Zajmodavci i kontrolori duga zapravo optužuju vladu Sirize da se ne oseća dovoljno krivom, to jest da se oseća previše nedužnom. To uznemirava evropsku birokratiju: vlada Sirize priznaje dug, ali bez osećanja krivice. Oni su se oslobodili pritiska nad-ja. U pregovorima sa Briselom taj stav je oličavao Varufakis: on je priznao dug i racionalno zaključio da se, budući da je evropska politika propala, mora naći druga opcija.

Paradoksalno, Varufakis i Cipras su više puta ponovili da je vlada Sirize jedina šansa zajmodavaca da dobiju bar deo uloženog novca. Varufakis se pitao zašto su banke toliko štedro sipale novac u Grčku i sarađivale sa njenom klijentelističkom državom iako su dobro znale kako stoje stvari. Drugim rečima, Grčka nikada ne bi postala toliko teško prezadužena bez saučesništva zapadnog establišmenta. Vlada Sirize je pri tome svesna da joj glavna pretnja ne dolazi iz Brisela već iz same Grčke, od njene klijentelističke, korumpirane države bez premca. Evropska birokratija je odgovorna za samo jednu stvar: dok je kritikovala korumpiranost i neefikasnost Grčke, podržavala je partiju Nova demokratija, koja je otelovljenje te korupcije i neefikasnosti.

Vlada Sirize pokušava da preseče taj čvor. Pogledajte Varufakisovu programsku deklaraciju (Guardian), u kojoj se navodi krajnji strateški cilj grčke vlade:

“Izlazak Grčke ili Portugalije ili Italije iz evrozone ubrzo bi doveo do fragmentacije evropskog kapitalizma i doneo ozbiljne recesione viškove regionu istočno od Rajne i zapadno od Alpa, dok bi ostatak Evrope zapao u tešku stagflaciju. Šta mislite, ko bi imao koristi od takvog razvoja događaja? Progresivna levica koja bi se kao feniks opet rodila iz pepela evropskih javnih institucija? Ili nacistička Zlatna zora, udruženi neofašisti, ksenofobi i šverceri? Potpuno mi je jasno ko će profitirati od dezintegracije evrozone. Pre svega, nisam spreman da pomažem postmodernoj verziji događaja tridesetih godina XX veka. Ako to znači da mi, primerni zabludeli marksisti, treba da spasemo evropski kapitalizam od njega samog, neka bude tako. Ne iz ljubavi prema evropskom kapitalizmu, evrozoni, Briselu ili Evropskoj centralnoj banci već samo zato da na najmanju meru svedemo nepotreban danak krize u ljudskoj patnji.”

Finansijska politika vlade Sirize strogo je pratila sledeće smernice: smanjivanje deficita, čvrsta disciplina, više novca od poreza. Neki nemački mediji nedavno su Varufakisa opisali kao psihotičara koji živi u svom paralelnom svetu. Da li je on baš toliko radikalan? On im ne ide na živce svojim radikalizmom, već svojom racionalnom pragmatičnom skromnošću. Ako pažljivo pogledamo predloge Sirize, primetićemo da su oni nekada bili deo standardnog, umerenog socijaldemokratskog programa (program švedske vlade iz šezdesetih godina prošlog veka bio je mnogo radikalniji). Mračni znak našeg vremena je da moraš biti pripadnik „radikalne“ levice da bi zastupao te iste mere. Ovo je ipak šansa da levica preuzme prostor koji je pre više decenija pripadao umerenom levom centru.

Ali možda tvrdnja da je politika Sirize samo skromna, dobra, stara socijaldemokratija, promašuje metu. Kao da time molimo evrokrate da shvate da nismo zaista opasni i da nam pomognu. Siriza jeste opasna. Ona jeste pretnja sadašnjoj orijentaciji EU. Današnji globalni kapitalizam ne može sebi da dozvoli povratak na staru državu blagostanja. Ima nečeg licemernog u uveravanjima da su želje Sirize skromne: ona u stvari želi nešto što je nemoguće u koordinatama postojećeg globalnog sistema. Pred nama je ozbiljan strateški izbor: šta ako je nastupio čas da se skine maska skromnosti i da se otvoreno zastupa mnogo radikalnija promena?

Kritičari grčkog referenduma tvrdili su da se tu radi o demagoškom glumatanju i podrugljivo isticali da nije jasno o čemu se tu odlučuje. Ako ništa drugo, referendum nije bio o evru ili drahmi, o Grčkoj u EU ili van nje: grčka vlada je neprekidno naglašavala svoju želju da ostane u Evropi i evrozoni. I ovoga puta, kritičari su automatski preveli ključno političko pitanje postavljeno na referendumu u administrativnu odluku o posebnim ekonomskim merama.

U intervjuu za Bloomberg 2. jula, Varufakis je objasnio prave ciljeve referenduma. Na njemu će se birati između nastavljanja politike EU iz poslednjih deset godina, koja je Grčku dovela do ivice propasti i novog, realističnog početka zasnovanog na planu stvarnog oporavka grčke ekonomije. Bez tog plana, kriza će se obnavljati u beskraj. Tog istog dana je čak i MMF priznao da je Grčkoj potreban veliki otpis dugova da bi „prodisala“ i pokrenula ekonomiju (predložen je dvadesetogodišnji moratorijum na otplaćivanje duga).

NE na grčkom referendumu bilo je, dakle, nešto više od običnog izbora između dva različita pristupa ekonomskoj krizi. Grčki narod se herojski odupro bednoj kampanji zastrašivanja koja je mobilisala najniže nagone samodržanja. Prozreo je brutalnu manipulaciju svojih protivnika koji su referendum lažno prikazivali kao izbor između evra i drahme, Grčke u Evropi i grexita.

Grčko NE bilo je NE evrokratima koji iz dana u dan dokazuju da su nesposobni da Evropu izvuku iz inercije. Bilo je to NE nastavljanju utabanog puta, očajnička poruka da stvari moraju da se menjaju. Bio je to izbor za autentičnu političku viziju, a protiv čudne kombinacije hladne tehnokratije i vrućeg rasističkog klišea o lenjim i rasipnim Grcima. Bila je to retka pobeda principa protiv egoističkog i, u osnovi, autodestruktivnog oportunizma. Pobedničko NE zapravo je DA punoj svesti o krizi u Evropi, DA potrebi da se krene iz početka.

Sada je na potezu EU. Da li će se ona prenuti iz samozadovoljne inercije i prihvatiti nadu koju nam je pružio grčki narod? Ili će sručiti svoj gnev na Grčku i vratiti se svom dogmatskom dremežu?

Izvor: Pešćanik.net