Tačnih podataka nema. Znam da su u opticaju prosto fenomenalne brojke. Na primer: tri stotine hiljada, ili dve stotine hiljada, a ima i onih koji bi voleli da nas je i čitavih pola miliona. Sve su to, ipak, samo slepa nagađanja. Po poslednjoj crkvenoj statistici, iz marta ove godine, deklarisanih pravoslavnih Srba, ali i Amerikanaca koji pripadaju Srpskoj crkvi, ima u celoj čikaškoj eparhiji 29.290. Svakako da nas ima neuporedivo više od toga broja, ali je činjenica da mnogi naši sunarodnicijednostavno ne žele da budu obuhvaćeni bilo kakvim popisima ili statistikama – kaže protojerej-stavrofor Miloš Vesin.

Ono što ne vidi statistika, međutim, naslućuje se kroz drugi podatak koji nam saopštava južnočikaški paroh: srpski je četvrti jezik po zastupljenosti u ovom američkom gradu posle engleskog, španskog i poljskog.

„Srpskih“ kvartova odavno nema usled sve češćih selidbi, a one uglavnom prate potragu za novim, boljim, poslovima, a onda i boljim školama za decu – dodaje naš sagovornik.

Rođeni Novosađanin, prota Miloš Vesin na službi je Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Čikagu od 1990. godine. Srbi u ovom delu Amerike, tako, imaju sveštenika, koji je osim Bogoslovskog fakulteta, završio studije psihologije i muzike, odsek solo pevanje i dirigovanje, u švajcarskom Lucernu, a u Londonu doktorirao psihologiju. Prota Vesin je sveštenik pri hramu Svetog arhangela Mihaila u Lensingu, a uz to i profesor na Bogoslovskom fakultetu SPC u Libertivilu.

Južni Čikago, čija je parohija SPC vršnjak „Politike“, jer najstariji pomeni o njoj datiraju još od 1904. godine, jedna je od najrazuđenijih parohija srpske crkve u SAD. Otac Miloš Vesin objašnjava da njegovi parohijani žive južno od centra grada, u starom Južnom Čikagu, na istočnoj strani i u 44 gradića južno i jugozapadno od Čikaga.

Ja imam neposredan kontakt sa blizu pet stotina porodica. Naša južnočikaško-lensinška parohija je jedna od tipičnih starosedelačkih srpskih zajednica u Americi. Ovu parohiju danas čine pripadnici prve, druge, treće, a sada već i četvrte generacije Srba rođenih u Americi. Skoro svi naši devedesetogodišnjaci, a i oni koji su blizu stote, rođeni su u Čikagu. Nisu svi parohijani Srbi, jer je kroz mešovite brakove dolazilo, a i dalje dolazi, do mešanja sa drugim etničkim grupama. Interesantno je da mi ovde opstajemo mahom zahvaljujući ženskoj liniji. Srpske devojke, žene i starice, ili Amerikanke koje su, između ostalog, i srpskog porekla, mnogo više od muškaraca drže do svoje bliskosti s Crkvom – kaže protojerej-stavorfor Miloš Vesin.

Želeći da „razuđene“ parohijane na neki način okupi i da do svih stigne, prota južnočikaški im svakog meseca već 25 godina piše pastirska pisma na razne teme i objavljuje ih u crkvenom biltenu. Od tih pisama nedavno je nastala knjiga u čijem je naslovu rečenica kojom prota Vesin počinje svako svoje pismo: „Dragi moji parohijani“. Jednom godišnje južnočikaški paroh obilazi sve domove, počevši na Krstovdan, uoči Bogojavljenja pa sve do kraja decembra, radi osvećenja domova i vernih bogojavljenskom vodom. Uz to, tu su i posete o slavskim danima. Prelazi nekada i više od sto kilometara u jednom pravcu da bi stigao do doma svojih vernika.

Kako to postižem obelodaniću u knjizi koju nameravam da objavim po odlasku u penziju. Sada joj je radni naslov „Čikaški saobraćajci i ja“. To što se mnogima čini da sve uspevam, a ipak nije tako, dugujem u velikoj meri tome što sam vožnju učio u Beogradu – šaljivo kaže otac Miloš Vesin.

U Čikago je ovaj sveštenik došao u teškom trenutku za našu zemlju i gotovo odmah po preuzimanju parohije počeo je da sa svojom pastvom prikuplja humanitarnu pomoć za Srbe izgnane iz Hrvatske, kasnije i Bosne i Hercegovine. Parohijani su mu predlagali da prirede humanitarni banket na kojem bi prikupljali sredstva za izbeglice, ali je južnočikaški prota to odbio.

Atmosfera banketa, pa još propraćena „biserom“, svuda nažalost prisutne, srpske sub-kulture – nazovi narodnom muzikom, uz dobar zalogaj i još bolju čašicu, sve mi je to delovalo veoma daleko od one tako potrebne tanane, ali postojane, humanosti koja za sebe ne traži ništa, a ne još da očekuje da se „humanitarno proveseli“ zato što će dati dvadeset, pedeset, sto ili više dolara – objašnjava otac Miloš Vesin.

U tim teškim godinama, brojni parohijani oca Miloša odazvali su se njegovom apelu za pomoć nevoljnicima u otadžbini, ali su pomagali i Amerikanci. S druge strane, medijska propaganda s kojom se tada suočavao i južnočikaški sveštenik bila je veoma jaka i, kako on ističe, vešto isplanirana.

Najveće žrtve te i takve propagande, a kada je o našim parohijanima, i uopšte o Srbima i srpskim prijateljima reč, svakako jesu deca i mladi. Ni broja nema mojim odlascima u škole, mahom srednje, ali i osnovne, kao i na lokalne univerzitete, a to su činili i ostali naši sveštenici iz svih dvanaest srpskih pravoslavnih crkava Čikaga i okoline, kako bismo uzimali u zaštitu našu decu i omladinu na koje se, u nekim slučajevima i direktno, upiralo prstom kao u sunarodnike „onih tamo loših momaka koji ugnjetavaju, siluju i ubijaju zarad nacionalnih interesa“. Istini za volju, bilo je i lepih primera kada bi pojedini nastavnici, ili profesori, samoinicijativno pozivali neke od naših sveštenika da svoj deci u školi, ili jednom razredu, ili klasi na fakultetu, objasne šta se zaista dešava „na terenu“ – priča otac Miloš. 

Afroamerička podrška bombardovanoj Srbiji

Prota Miloš Vesin za vreme NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine, srpske prijatelje našao je na neočekivanom mestu.

Već početkom aprila, čuo sam da se u jednoj Baptističkoj crkvi svake srede održavaju molitveni skupovi solidarnosti s narodom u Srbiji. Ono što je interesantno jeste činjenica da su 98 posto pripadnika te zajednice Afroamerikanci. Niko ih za tako šta nije molio, niti od njih to očekivao, a nekmoli tražio, pa ipak oni su samoinicijativno, zalaganjem njihovog neverovatno agilnog pastora prečasnog Džejmsa Miksa, svojim molitvenim skupovima izražavali kako solidarnost sa svima koji su tada stradali u bombardovanju srpskih gradova, ali su time, isto tako, upućivali i svoje veoma glasno neslaganje s međunarodnom politikom svoje zemlje – Amerike. Svake srede u njihovom ogromnom hramu, uvek bi bilo prisutno oko dve hiljade vernika, a isto toliko ljudi bi stajalo napolju po okolnim ulicama, prateći preko zvučnika ono što se dešavalo u hramu. Često sam odlazio na te skupove. Te izlive njihove dobrodošlice, pažnje i ljubavi ne mogu nikada da zaboravim – kaže otac Miloš.

Izvor: Politika.rs