Kod Frontala uvažavam i tu prometejsku ideju da je sa ljudima moguće nešto napraviti. Poštujem, ali se ne slažem. Nije mi jasno, stoga, ni zašto malo-malo moji prijatelji sa Frontala upadnu u svojevrsne depresije. Kažu, nemoguće je ovdje bilo šta uraditi. Spominju narod, ljude, političare. Neobično mi je da moji prijatelji nisu shvatili da su Tesla, Pupin i Đoković razmišljali kako da se realizuju kao ličnosti. Imali su neki motiv u sebi, htjeli su da se samoispune. Taj nagon za samorealizacijom, tačnije potreba čovjeka da ovlada samim sobom, da upoznavajući sebe upoznaje i prirodu a da ispitivanjem svojih granica ispituje i granice prirode, to je nešto vrlo intrigantno. Neobično. I, uopšte uzev, uzima vam nekoliko života samo da prokljuvite o čemu se tu radi. A da je pomenuti trojac razmišljao o društvu, ljudima, promjenama, istoriji, sukobu Istoka i Zapada, ideologijama, političkim procesima...pa svađali bi se oko one dvije šljive koliko ih ukupno ima u Smiljanu, Teslinoj rodnoj vukojebini. 

Zbilja, nije teško zaključiti na šta se svode društvene misije na ovakvom prostoru poput našeg, gdje su istorija, ratovi, podjele, siromaštvo, bijeda, katastrofe svih vrsta, učinili ljude uplašenima, zatvorenima, mrzovoljnima. Ne treba posebna pamet vidjeti da je, uostalom, i nemoguće ovdje ostati mentalno van okova mržnje i straha. Život na Balkanu prolazi brzo, težak je i smrdljiv. Ako imate pare, nekom dugujete. Ako nikom ništa ne dugujete, nemate ništa. Svi sve mrze, svi su kivni, bijesni, uplašeni svoje sjene. Tu ne možete očekivati da ljudi imaju nerava da nešto čuju ili pročitaju. Odmah treba svima j....i mater, jer svi su krivi svima za sve. 

I takvo stanje se, naravno, nikad neće promjeniti. Supstanca koja objedinjuje „krv i tle“ Balkana to ne dozvoljava. Zato je Balkan to što jeste. Jedini izlaz je napuštanje tog prostora. Fizičko ili mentalno. Prosto, odbiješ da učestvuješ u tome. Nemaš energije da budeš dio svega toga. 

Frontal to radi i ne radi. On bi da se izdigne iznad okruženja, ali da radi sa njim. Pa kad blebne na zadnjicu onda mu svi krivi. Umjesto da lijepo izvještava o aktuelnom društvenom trenutku u Švajcarskoj. Ono, zamislite Frontal da svaki dan prenosi vijesti iz Švajcarske. Šta radi Rodžer Federer, šta Sten Vavrinka, šta radi Ćirjako Sforca. Ja više Švajcaraca i ne znam. Zato ih i volim, rade ljudi svoj posao i boli ih uvo za mnom i mene za njima. 

Sigurno da bi ljudi u početku bili iznenađeni. Potom pomalo i ljuti. „Šta sad ovi rade, izvještavaju o Švajcarskoj a mi se ovdje patimo. Neka idu u Švajcarsku kad o njoj pišu!“. I sve u tom fazonu. No, razuman svijet bi shvatio u nekom trenutku svu dubinu takve logike. Ako pišeš o Švajcarcima, ako razmišljaš o Švajcarcima, ako si mentalno u Švajcarskoj, pa onda ćeš se i zadužiti u švajcarcima. Bolna šala, izvinjavam se. Poenta je da nećeš razmišljati o Balkanu i nećeš morati da neprestano mrziš, strahuješ, pljuješ, uvlačiš se-uopšte, uništavaš svaki dan svoju ljudskost da bi preživio i postao zombijem.

A to je već nešto.

Srećan rođendan.