Piše: Sveznajuća Svetlost

Duboka. Mizanscen politički i poltronski. Aplauz posvećen šmirantskoj epopeji od sezone do sezone. Duhovno siromašno, finanskijski na rubu opstanka, bezidejno stoji na dnu kace, građevinska struktura koju još uvek zovemo pozorištem, kulturnim i umetničkim svetilištem. Tužna je sudbina pozorišta za čiji rad se odvaja crkavica, za koje ni velika i snažna državna aparatura a kamoli uprava ne savija leđa.

Kriza kulture i pozorišta nije nešto što je isključivo rezervisano za nas, već je prisutna na globalnom nivou. Međutim u mnogim sredinama se naporno stvara neokult pozorišta, kako bi se u središte pažnje vratila iskonska igra, koja je odavno pojedena filmom i ostalim medijskim aparaturama. No dobro, živimo u Gejtsovoj galaksiji koja nam nameće takav tempo života, da i kulturna dešavanja pratimo ispred „crne kutije“ naših domova, pratimo isključivo tvitove i blogove o aferama učesnika u našoj ojađenoj kulturi i po rečima tih istih graditelja kulturne scene, zapravo nemamo vremena ili navike da idemo u pozorište.  Ako pak stignemo odemo u trenerci, jer zaboga i Šekspir je sigurno u njega ulazio upravo u toj veličanstvenoj odori.

Posle školskih ustanova pozorište je najsnažnija kulturna i obrazovna institucija, koju bi trebalo da vodi adekvatna i stručna uprava, koja pre svega ima davno zaboravljeno eruditno znanje iz oblasti kulture, umetnosti i pozorišta, zar ne? Ali kako i na čelnim pozicijama naših škola i fakulteta stoje ljudi neobrazovaniji i nespremniji od kafe-kuvarice, tako se „na braniku“ naše kulture nalazi  gospodin i menadžer u kulturi, Nenad Novaković. Da je na tom uveliko popularnom polju doktorirao vidi se na osnovu stanja u našem pozorištu, oličenju grabeža za što većim privatnim budžetom. Kreativnost i spremnost nedostaje i neverovatno talentovanom, glumački i rediteljski potkovanom Nikoli Pejakoviću Kolji, čija se domišljatost na repertoatru, ponekad iskričavo zasija, ali je evidentno da je gorepomenuti pao u zamke menadžerstva, koje guše borbenost na „daskama koje život znače“. Rad glumaca je prožet pasivnošću, zanosa i ljubavi prema veličanstvenom „zanatu“ sve je manje, toliko da se čini da je plata, penzija i otrcana popularnost naših glumaca jedino za čime hrle. Pozorište postaje trgovina ulaznicama za predstave slabe umetničke vrednosti, iz kojih se migolje jeftini klozetski humor i šmirantska gluma, a sve pod okriljem priče kako bi u pozorište dolazilo što više posetilaca, i kako bi ono opravdalo svoj naziv, kako bi postalo narodno. Valjda se zbog toga do iznemoglosti siluje Nušić, daju se domaća dela bez preterane dramske vrednosti, Hasanaginica se igra u patikama, a novine se kite bombastičnim naslovima kako sale puni omladina i uvaženi predstavnivci kulturnog i javnog života. A ono nikada nije bilo više nenarodno i više ispolitizovano, jer ako premijeru neke predstave nije posetio buljuk državnog vrha nije se ni odigrala. U pozorište se dolazi da bi bio viđen, da bi se na društvene mreže okačio nezaobilazni selfi, kako bi se pronosala nova Mangova torbica i kako bi se ošacovao neki preterano popularni gospodin našeg glumišta. Umesto uzdizanja intelektualnosti, osvetljavanja životnih problema, obrazovanja i spoznaje kulturnog bogatstva, pozorište je postalo modna scena; uljuljkana publika se groteskono smeje neartikulisanoj glumi i šalama „Zovem se Izabela. Iza čega?“. Mlaka izvođena klasika, poput „Ukroćene goropadi“ i veličanje srpstva, kada se jednom u sto godina setimo istorije naših vojnika prikazujemo prilično patetične „Solunce“ – sve to  se servira  današnjoj buržoaziji i opštinskim službenicima, jer tamo odlaze karte, dok se „najpopularnija“ predstava „Na dnu kace“ prikazuje našoj narodnoj masi, jer ona je glupa i neobrazovana i trebalo bi je u suštinska životna pitanja, o kojima navedena predstava valjda govori, uputiti kroz široki osmeh i pogled uokviren konjskim sapima. U pozorišni bife se odlazi redovno, na Teatar-fest još više, neki odvajaju od hleba za kartu, a gospodin Novaković optužuje univerzitetske profesore da ne kupuju karte za premijere i ustaljeni repertoar. Zaista, šta je to što bi bilo univerzitetski profesor, bilo prosečan čovek mogao da vidi na našoj sceni. Nema one srži, nema kreativnosti, nema aktivnosti ideja, uostalom nema dobrih rediteljskih i glumačkih rešenja i nema koraka dalje od trendova koji su davno pregaženi u pozorištima.

Pozorišna kritika ne postoji. Ona se svodi na impresije novinara, površne i pamfletskog karaktera, koje ne daju nikakav uvid u kvalitet onoga što se izvodi u Narodnom pozorištu Republike Srpske. Kako jedna institucija može biti ozbiljna kada ne postoji niko ko bi kritički, objaktivno sa distance sagledao rad iste. Kada nema objektivnog ocenjivača, broj prodatih karata i posećenost predstave ne govore mnogo o kvalitetu - govore samo o tome da u odsustvu boljeg i ono loše i prosečno je sasvim dovoljno.

Mladih glumaca je sve više na Akademiji umjetnosti Univerzitezta u Banjoj Luci, a šokantan je i podatak da oni nemaju čak ni svoju scenu, a da se njihovi studentski radovi, osim retkih izuzetaka, koji su ostvareni kucanjem od vrata do vrata, ne izvode na scenama Narodnog pozorišta, jer po rečima gospodina upravnika upravo na tu temu,  ne može svako da igra na sceni Narodnog pozorišta. Oni se gotovo ne pominju, valjda zato što  je menadžer mudro primetio da u njima nema budžetske koristi.

I tako iz sezone u sezonu, idemo u hram bez molitve, a izlazimo bez katarse. Prethodna sezona zatvorila se izvođenjem operete „Orfej u podzemlju“, koja je bila ona iskra umetnosti koja je potrebna našem glumištu i našem pozorišnom menadžmentu da se zapali vatra stvaranja, zanosa i duhovnog preobražaja. Ali, avaj... sala je bila prazna.

Možda je najveće pitanje i najveća istorija našeg bitisanja, zbog čega nam je toliko teško da ulažemo u večne vrednosti? Zbog čega smo u višedecenijskoj letargiji kada su naše kulturne vrednosti u žiži propadanja? Naše pozorište poseduje darovitost, snagu, i moglo bi vrlo lako da bude poletno i spremno na veliki zamah, ako bi se nove ideje konačno ukazale.