Piše: Ratko Dmitrović

- Ali, Momo, svaka informacija o tom filmu, na odrednici scenario, sadrži i tvoje ime, pokušavao sam da odbranim Kapora od njega samog, nakon što je kazao da on s tim filmom u kreativnom smislu nema gotovo nikakve veze.

- Tačno, mada to ništa ne dokazuje - branio se i dalje Kapor. - Ja jesam dobio ponudu od Šibe Krvavca da napišem scenario, jesam nedeljama sedeo u Sarajevu, više po kafanama nego za radnim stolom, jesam napisao taj scenario, ali po njemu nije snimljen „Valter..." - bio je kategoričan pisac.

Nastavak objašnjenja kaže da je režiser Hajrudin Šiba Krvavac za pisanje scenarija u isto vreme kad i Kapora angažovao i Đorđa Lebovića, te da je sam pisao treću verziju. Četvrti u toj scenarističkoj ujdurmi bio je partizanski general Savo Pređa, ali taj nije pisao. Njega su svi koristili kao konsultanta, živog svedoka događaja u okupiranom Sarajevu u kojem Nemcima život zagorčava partizanski obaveštajac Vladimir Perić Valter. Nisam poverovao onda, a ni danas ne verujem, u Kaporovu priču o Valteru, odnosno, hoću da verujem da je taj scenario bio kolektivni čin. Momčila sam u međuvremenu „pročitao"; on je imao kod ljudi tako retku osobinu da umanjuje sopstveni značaj i veličinu. Većinu viceva pravio je na sopstveni račun.

E, taj film, taj Valter... ostvarenje koje je na određen način formiralo svest najmanje dve generacije bivših Jugoslovena, najgledaniji je film u istoriji svetske kinematografije. Ovde će neko da zakera, da krene sa nabrajanjem velikih holivudskih naslova, od „Deset zapovesti" do „Titanika", koji su, kao, gledaniji od Valtera.... Teško da postoji način utvrđivanja koji je film najgledaniji svih vremena, ali ako znamo da već četiri decenije Kinezi (treba li reći koliko ih je) svake godine nekoliko puta na državnoj televiziji puštaju „Valtera", da to isto rade ili su radili u Iranu, Iraku, bivšem Sovjetskom Savezu, onda nema mesta za dilemu; „Valter" je najgledaniji. Kako je do toga došlo?

Po okončanju Kulturne revolucije, bila je to sredina sedamdesetih, naslednicima Mao Cedunga je jasno da sumornu, krvavu sliku Kine i njenog društva, nakon obračuna s Velikim vođom, nije moguće prefarbati domaćim materijalom. Na polju kulture sve je bilo u ruševinama. Jedan domaći ideološki koncept nije mogao preko noći da se zameni drugim. Partijski sekretari znaju da naciji osim hleba treba i neka zanimacija, otklon od stvarnosti, ali šta?

Odnosi s Moskvom nisu bili dobri, pomoć iz kapitalističkog bloka isključena, i nekome je palo na pamet, sumnja se na tadašnjeg ambasadora Kine u Beogradu, da se pokuša s delićima umetnosti Titove Jugoslavije. Nije pod uticajem Moskve, a nije ni kapitalizam; fašisti su fašisti, a dobri momci su komunisti. Idealno za novi početak nove Kine. I tako je 1975. godine na kineskoj državnoj televiziji prvi put prikazan film „Valter brani Sarajevo".

Ono što je usledilo graniči se s neverovatnim. Velimir Bata Živojinović - glavni glumac u filmu - postaje poznatiji i voljeniji od Mao Cedunga, prerasta okvire nacionalnih junaka kineske mitologije. Kinezi su, u situaciji kakva je bila, mogli slobodno, bez obaveze, bez straha, nekoga ponovo da obožavaju, da se s njim poistovete, a komunista koji likvidira fašiste kao muve, u majstorski urađenom akcionom filmu, bio je idealan za tako nešto. Poznavaoci situacije tvrde da je Bata Živojinović punih 30 godina u Kini bio voljeniji nego, na primer, Josip Broz u Jugoslaviji. Danas je nešto malo drugačije; nove generacije preplavljene novim tehnologijama bitno su drugačije od svojih očeva, ali za Valtera znaju. To je u Kini pitanje opšte kulture.

Upravo okončanu posetu Srbiji, aktuelni premijer Kine, Li Kećijang, hteo je da upotpuni susretom s Batom Živojinovićem (Valter je junak moje mladosti, kazao je Kećijang, inače rođen 1955. godine), ali je želja ostala neostvarena; veliki glumac je u prilično složenom zdravstvenom stanju. Premijer se zadovoljio susretom s Ljubišom Samardžićem, Zisom iz „Valtera", i svedoci kažu da se tom prilikom ponašao skoro kao dete; Ljubiša je za njega i dalje Zis, najbliži Valterov saradnik.

Na inerciji „Valtera", a to je kod nas manje poznato, u Kini je prikazan i odmah postao izuzetno popularan i film „Most". To ostvarenje nastalo je pre „Valtera", 1969. godine, dok je saga o Vladimiru Periću snimljena 1972. Oba filma režirao je Šiba Krvavac i u oba glavnu ulogu glumi Bata Živojinović. Od glavnih glumaca iz tih filmova danas su živi samo Bata, Ljubiša Samardžić i Relja Bašić. Scenario za „Most" potpisali su Predrag Golubović (otac savremenog srpskog filmskog režisera Srdana Golubovića) i Đorđe Lebović. Primenimo li čak i površnu analizu scenarija filmova „Most" i „Valter" lako ćemo doći do zaključka da je dramatika u oba ostvarenja, inače puna spektakularnih obrta, rađena po identičnom obrascu (ne samo režijskom), a dodamo li tome sličnost u dijaloškoj postavci više je nego jasno da je u oba filma scenaristički dominantan Lebović.

A kako je uopšte nastao „Valter brani Sarajevo"? Ponet uspehom filma „Most", sarajevski režiser Hajrudin Šiba Krvavac - inače, što je svakako interesantno, filmski potpuno neobrazovan - odlučuje da snimi film o Vladimiru Periću Valteru. Kao 17-godišnji mladić Krvavac je sarađivao s partizanskim pokretom u okolini Sarajeva i u samom gradu, i tu je, po sopstvenoj tvrdnji, upoznao Vladimira Perića, partizanskog obaveštajca i komandanta. U zabeleženim sećanjima piše da je Krvavac ideju za film o Valteru najpre izneo Muratu Kusturici, ocu Emira Kusturice, što je ovaj s oduševljenjem prihvatio i pomogao s pozicije visokog funkcionera u Ministarstvu kulture Bosne i Hercegovine. U jednoj sceni Valtera pojavljuje se i tada 18-godišnji Emir Kusturica.

U državama podignutim na ruševinama bivše Jugoslavije danas malo ko spominje film „Valter brani Sarajevo", još manje samog Vladimira Perića. Izgleda da još jedino Kina brani i čuva Valtera.
 

Đorđe Lebović, rođen u Somboru 1928. godine, deportovan je, zbog jevrejskog porekla, kao 15-godišnjak, u nacistički logor Aušvic, kasnije u Mauthauzen i Saksenhauzen. Preživeo je na čudesan način, ali je ta golgota duboko obeležila njegov inače plodotvoran život. Uz scenarije za nekoliko filmova ostaće upamćen kao osnivač i predsednik Udruženja dramskih pisaca Srbije. Bio je, uz ostalo, i upravnik Drame u Beogradskom dramskom pozorištu.

- Hajrudin je bio jedan od onih režisera koji je naprosto znao da pogodi puls inostrane publike, pa i gledalaca iz dalekih zemalja poput Kine. Partizanski filmovi koji su se tada snimali bili su za Kineze pojam uspešne antifašističke kinematografije - govori Relja Bašić, koji je uz Batu Živojinovića učestvovao u još mnogim sličnim projektima. - Kada sam bio gost na jednom filmskom festivalu u Pekingu, zbog „Mosta" su me dočekali kao pravu zvezdu. Kinezi su oduševljeno gledali film. J. K.

Inače, Krvavac je umro u Sarajevu, 11. jula 1992. godine, u tamošnjoj bolnici, za vreme operacije. Nije verovao u mogućnost izbijanja rata u Bosni i odbio je, nakon što su počeli oružani sukobi u gradu i izvan njega, nekoliko ponuda da napusti Sarajevo.

Izvor: Večernje novosti