Foto: Goran Terzić

A o banjalučkom muralu riječ se proširila i izvan granica BiH. Na jednom od popularnih srbijanskih blogova koji su namijenjeni upravo oblicima ulične umjetnosti autorka je napisala odu ovom djelu. Prenosimo tekst u cjelini i originalan.

Zavidim Banjaluci! Šesnaest metara u visinu i dvanaest u širinu, eto toliko! 

Nisam na licu mesta, ne mogu da osetim atmosferu, niti neka fotografija može da nadoknadi osećaj kada staneš majušan spram sedam spratova, spram zida koji se sprema da poleti… Mogu samo da zamišljam. A Ivan Kusturić mi je u tome i te kako pomogao. Jasno je bilo da mora da se zabeleži. Jer to je Flaster. Jer, hej!, crtaju Artez i Lonac. Bar kratka vest. Ali onda je stigao odgovor, nežan i silan, svih šesnaest metara u visinu i dvanaest u širinu.

Flaster postoji već četiri godine. Ovog puta forma festivala je pomalo promenjena. Umesto klasičnog graffiti jam-a, organizovali ste oslikavanje murala.

Za mene je ovaj Flaster isti kao i svi prethodni. Organizovan je sa neograničeno puno ljubavi i predanosti i ponovo je uz nas bila neka energija koja priziva sponzore u 5 do 12 i rastjeruje oblake najavljene na svim prognozama. Može se reći da je ovo ozbiljniji poduhvat, s obzirom da je tehnički komplikovaniji za izvođenje, ali majstoriju ovog kvaliteta imali smo priliku vidjeti i dok je Peeta na merdevinama sam oslikavao otprilike 120 kvadrata zida.

Za mural smo se odlučili pošto mi je bilo jasno da ljude nešto mora zapanjiti da bi promjenili mišljenje i da bi ovakav vid umjetnosti uopšte bio prihvaćen kao takav. Zadnjih nekoliko dana imam običaj govoriti da uživo gledamo buduće stare majstore. Svakom ko se imalo razumije u sve poteškoće rada na ovolikoj podlozi jasno je kakav poduhvat su izveli. Međutim, pored naše ljubavi prema ovakvoj vrsti umjetničkog izražavanja, tu je i želja da oživimo duh u ljudima. U Banjaluci, a vjerujem i u mnogim drugim gradovima, situacija je po mom mišljenju postala alarmantna. Nedostatak onog nečeg što je neodvojivi dio ljudskog postojanja vidi se u skoro svakom pogledu. Meni je želja bila da im damo malo takve hrane. Tužno je samo što ni ne znaju da im je potrebna, ali uživaju kada im se ponudi.

Verovatno se pola Banjaluke sjatilo ovih dana u Boriku. Kako ljudi reaguju?

Reakcija su fenomenalne. Ništa nas ne obraduje kao komentar građanina od 80 godina koji pohvali rad. Sjedeći uz momke ispred skele samo sam potvrdio ono što sam već i znao: ljudi prepoznaju lijepo. Ne treba im se ništa govoriti, dovoljne su im oči. A Flaster znači lijepo.

Artez i Lonac, dovoljno slični, a opet posebni, logično je bilo da kad tad sarađuju na zidu.

To se desilo isto tako samo od sebe kao i sve ostalo. Tomislavove radove prvi put sam vidio prošle godine slučajno u Zagrebu. Pokazao nam ih je Miron Milić. Kaže to je mladi dečko, koji radi fenomenalno i predano. Vidjelo se i bez tog komentara. Već tad smo odlučili da bismo ga voljeli vidjeti u Banjaluci. Andreja sam kontaktirao iz istog razloga. Mlad momak, koji radi vrijedno i kvalitetno. Već je bio u Banjaluci i znao sam da ima želju da uradi veliki zid. Odlučili smo mu pružiti tu priliku, na obostrano zadovoljstvo, naravno. Pitao sam ga kako mu zvuči ideja da sarađuje sa Loncem na šta je on odgovorio da je već i sam planirao da napravi saradnju s njim. Tomislavu se takođe svidio prijedlog. Rezultat toga će u subotu biti vidljiv svima u Banjaluci, a i šire. Maloprije gledam naslov u Večernjim novostima i stvarno sam ponosan i na Andreja i na Tomislava što su odvojili vrijeme i već pet dana po osam sati crtaju bez prestanka bilo da je kiša ili sunce.

Ponešto sakriva skela, veći deo može da se nasluti. Prepoznatljivi detalji razleteli su se po sedmospratnici. Ribice, ruke, petlić, lonac… Budući da je zid nastavak na Artezovo istraživanje kako se bez krila može leteti, njega sam i pitala da objasni koncept ovog murala.

Mural pripada seriji na kojoj trenutno radim „Find your way to fly“. S obzirom na to da nikada ranije nisam crtao sa Loncem, potrudio sam se da skicu postavim tako da odgovara i njemu i meni. Skica je prošla kroz nekoliko faza, ja bih postavio početnu kompoziciju i kolorit, poslao Loncu, onda bi on dao svoje sugestije, zamerke, predloge… U suštini, lako smo se složili oko elemenata koje smo uključili u kompoziciju. Ribice koje Lonac stalno crta (a i ja isto, ali u malo drugačijem maniru) našle su se tu kako bi doprinele sanjivosti celog murala i dodatno naglasile nadrealnost cele ideje da predimenzionirani elementi lete uz pomoć balona. Ja sam crtao svog petlića, koji je takođe uspeo da poleti iako mu to baš i nije u prirodi.

I za kraj informacija da se danas očekuje završetak radova, dok će skidanje skele uz pomoć koje su umjetnici slikali po zidu biti obavljeno u subotu.

izvor: stihnaasfaltu.rs