tima autora Nova Srpska 

Odgovor na sva ta pitanja je jasan: ne. Konstitutivnost nije afirmativan ustavno-pravni princip. Konstitutivnost ne štiti bilo čija prava, kao što se to često misli. Naprotiv, konstitutivnost ograničava prava. Građanina i čovjeka svodi na pripadnost staležu, a potom taj stalež delegira svoje predstavnike u organe i institucije koji faktički jesu suvereni nosioci moći, a ne sami ti građani. To i jeste jedan od brojnih razloga zbog kojih je BiH i dalje u feudalnom dobu. Konstitutivnost naroda u BiH predstavlja zapravo komunističku formulu kako na „fini“ način oduzeti suverenitet građanima i predati ga ekskluzivnim političkim nomenklaturama. Najjednostavnije rečeno, konstitutivnost naroda predstavlja izigravanje fundamentalnih načela vladavine prava, odnosno suvereniteta građana.

Politički predstavnici Republike Srpske u prošlosti su veoma energično insistirali na principu konstitutivnosti naroda u BiH. Međutim, šta su Srbi u BiH i Republika Srpska dobili od toga? Onda kad je bilo najpotrebnije da se takav princip poštuje, a to je bilo u trenutku raspisivanja referenduma za odvajanje Socijalističke republike BiH iz SFRJ, politički predstavnici Srba su preglasani i zemlja je otišla u krvavi rat. Dakle, potpuno je jasno da će u svakoj dramatično ozbiljnoj situaciji prevladati neki spoljni, vanustavni motivi, te da vam nikakva ustavna konstitutivnost neće pomoći da suzbijete energičnu volju ostalih „konstitutivnih partneta“ kad ona eskalira u svoj svojoj razornoj moći.

U međuvremenu, kad se ne odlučuje o tako složenim i bitnim pitanjima, princip konstitutivnosti ne igra nikakvu pozitivnu ulogu. Iz pozicije Republike Srpske, konstitutivnost postoji na nivou BiH i na nivou RS. Što se Republike Srpske tiče, načelo konstitutivnosti praktično je blokiralo mnoge važne civilizacijske pravne standarde koji se odnose na suverenitet građana. Takođe, procedure donošenja zakona su višestuko zakomplikovane i usporene, sa ogromnim prostorom za opstrukciju suverene volje većine građana. Što se nivoa BiH tiče, politički predstavnici Srba tamo mogu kroz Dom naroda da blokiraju odluke Predstavničkog doma. Međutim, ono što je po Republiku Srpsku daleko važnije jeste da u samom Predstavničkom domu ona može da se institucionalno bori za sve svoje legitimne interese i, konsekventno, onemogući one odluke koje bi išle protiv tih interesa.

Ako bi Republika Srpska promjenila svoj stav oko principa konstitutivnosti unutar BiH to bi značilo da ona usvaja osnovne civilizacijske tekovine koje znače da su građani ti koji su nosioci suvereniteta. Republika Srpska bi se zalagala da se konstitutivnost ukine i u Srpskoj i na nivou BiH. Umjesto toga, suvereni bi bili građani Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine. Jer, po svom ustavu, Bosnu i Hercegovinu konstitušu njeni entiteti, odnosno građani tih entiteta. To je ključna stvar. To je jedino važno s ustavnog i pravnog aspekta. Dakle, građani Srpske i Federacije su jedini autentični i izvorni nosioci suvereniteta u BiH, niko treći. Tu nema prostora za suverenitete etničkih grupa.

Ako bi se ovakav stav implementirao najviše benefita bi imali građani Republike Srpske, nesumnjivo. Prije svega, niko više Srpsku ne bi mogao ni pomisliti da optužuje da stavovima za zaštitu „nacionalnih prava“ opstruiše razvoj i reforme u BiH. Niko ne bi mogao optužiti Srbe da svojim nacionalizmom sprečavaju razvoj tekovina građanskog društva i njegovih vrijednosti. Dalje, mehanizmi odlučivanja u Srpskoj bi bili odblokirani trajno, jer više ne bi postojala konstitutivnost niti u RS. Ne bi bilo Vijeća naroda u Srpskoj. Na nivou centralnih organa BiH interesi Srpske bi se, pored Predsjedništva BiH, prije svega štitili u Predstavničkom domu jer tamo već postoji mehanizam entitetskog glasanja. Dakle, pozitivni ustav BiH već definiše Predstavnički dom kao predstavničko zakonodavno tijelo koje čine izabrani predstavnici građana (a ne naroda) Republike Srpske i Federacije BiH. To je sljedeća ključna stvar kad raspravljamo o ovoj tematici a koju politička elita Republike Srpske nikad nije ili shvatila ili našla za shodno da objasni javnosti Srpske. Predstavnički dom BiH čine ne delegati (koje posredno bira neko drugi, a ne sami građani, a što jeste nedemokratski princip), već direktni predstavnici građana Srpske i Federacije, a ne Bosne i Hercegovine, jer po svom ustavu nije BiH ta iz koje proističe suverenitet, već suverenitet proističe iz entiteta! To je jednostavno smisao ustava BiH koji se praktično realizovao i u odredbama koje se tiču Predstavničkog doma BiH.

Putem tog i takvog Predstavničkog doma BiH građani Srpske bi mogli da efikasno ostvaruju i štite sve svoje legitimne interese. Budući da entiteti imaju znatno više nadležnosti nego centralni organi BiH jasno je da bi suštinska parlamentarna vlast bila u entitetskim skupštinama. A onaj dio nadležnosti koji ostvaruje zakonodavni organ na nivou BiH, odnosno sam Predstavnički dom, mogao bi to da čini uvažavajući legitimne interese građana Federacije BiH i Republike Srpske, jer, u suprotnom, ne bi mogao da donese validne odluke (dovoljno je da postoji propisana većina unutar predstavnika entiteta u Predstavničkom domu koja se protivi nekoj odluci i ta odluka ne može biti usvojena).

Time bi pozicija Republike Srpske bila dodatno legitimizirana i učvršćena. Ključna stvar koji Srbi trebaju da shvate jeste da Republika Srpska ima smisla jedino kao građanska, a ne nacionalna tvorevina. To znači da su nosioci suvereniteta njeni građani, a ne neki narod ili narodi. Po ustavu Republike Srpske iz 1992. godine RS je upravo to-građanska država. U njoj su nosioci suvereniteta građani, a ne srpski narod. Time je Srpska stavljena u red naprednih, civilizovanih država u kojima se poštuju elementarna civilizacijska dostignuća i prava građana. Ukoliko bi se ponovo vratili na te pozicije dobili bismo jedno stanje u kojem Srpska funkcioniše na optimalan način a na nivou BiH vlast ostvaruju predstavnici građana Republike Srpske i Federacije BiH. Nema više problema „Sejdić-Finci“, nema bilo čega što se vezuje za etnicitete. Jer, Republika Srpska i Federacija ne trebaju biti entičke tvorevine, nego građanske. Tad se sav politički diskurs unutar BiH prebacuje sa nivoa etničkih sukoba i nesporazuma na nivo poštovanja interesa entiteta, koji kompromisno grade i razvijaju Bosnu i Hercegovinu.