piše: Andrea Matić

Dvadeset i neki maj 2013. godine

Drotovi preko puta Elektro fakulteta. Jedan debeli dobrica i nešto od metar i ne-više-od-60cm. U normalnim zemljama, reklo bi se – čovjek radi svoj posao. U našoj, poučena i do predrasuda izverzirana bogatim iskustvom s ljudima nižim od sebe, tumačim to kao kompleks. Policajče, koje izgleda kao da nema ni 18, gleda me istegnutog vrata do tačke bola, propinje se na prste dok galami na mene. S nevjerovatnim naporom samokontrole mirno i uljudno govorim: „Molim vas, da više ni u jednoj riječi upućenoj meni ne podignete glas.“ Nastavlja. Sreća što sam bar toliko odrasla da ne zaplatim krivičnu prijavu zbog napada na službeno lice. Ipak, dobro pamtim facu, zapisujem ime i prezime. Život je nevjerovatno zabavan scenarista - zaboraviće me, tražiće pare nekad za 5 godina.

Kazna: 150 KM i na mjesec dana oduzimanje vozačke dozvole.

Vraćam se pješice istim putem – isti drotovi puštaju bez kazne mortus pijanog čovjeka.

U međuvremenu...

Zovem nekoliko brojeva telefona da otkrijem gdje treba da deponujem vozačku kako bi počeo da teče rok od mjesec dana, jer, pobogu, vrijeme je odmora – treba mi taj dokument. Saznajem da tamo gdje se razdužuju dozvole ne mogu da mi uzmu vozačku dok im od policije ne stigne prekršajni nalog. U redu. Ima smisla.

A onda kreće šou – na više od 30 brojeva tražim informaciju šta je s prekršajnim nalogom i kad će stići do onih ljudi koji treba da vas pismeno, na kućnu adresu obavijeste da u roku od 8 dana treba da im donesete dokument bez kojeg ne možete da upravljate motornim vozilom. U šoku svi redom koji se javljaju na telefon. Niko, naravno, to ne pita. Ljudi voze i čekaju. Koliko – ne znaju. Izvinjavam se – možda sam s druge planete na kojoj postoje zakonski rokovi, pravna sigurnost, neka pravila na koja ljudi mogu da računaju. Dolazim do informacije da putešestvije mog prekršajnog naloga od čovječuljka u uniformi (koji je bio toliko nabrijan da me kazni da sam mislila da će ga istu noć odnijeti u SUP) do SUP-a može da traje od mjesec do godinu dana! Mora da se šalite. U prevodu – vozite dok ne dobijete plavu kovertu i onda još osam dana. Kad će to biti? – ko bi to znao..

Polazim nevoljnom ali nužnom stazom. Pozivi ljudima koji nešto mogu da vam „srede“. Apsurd nad apsurdima. Ne, nije mi palo na um da te iste ljude zovem u noći kad je ljuti mali pandur kao škevre galamio na mene i odvezem se bez kazne, posljedice, bez osvrta unazad. Ne. Ja hoću pošteno. Sad zovem da molim da mi oduzmu vozačku dozvolu ili da mi bar daju informaciju u kojem ljetu gospodnjem bi to moglo da se desi.

Kao, nešto će se već riješiti, ali niko to do sad nije tražio...

Prozovem 3-4 puta i odustanem – u prirodi mi nije da moljakam i tražim usluge. Mnogo više je da zadužujem. Nema veze. Istrpiću.

2. avgust 2013. godine

Vozačka dozvola (koja je inače još kod mene i o čijem oduzimanju nema ni glasa od nadležnih institucija) mi je istekla 29. jula. Prvo sam računala da je ne produžavam dok ne istekne kazna. A onda sam shvatila da kazna još neće početi da teče, a moram na odmor, pa odlučim da se upustim u avanturicu rješavanja stvari na šalterima.

Na sajtu Ministarstva unutrašnjih poslova piše da je za produženje vozačke dozvole potrebna stara dozvola i 60,00 KM. Pripremim oboje i zaputim se u „CIPS“ (ili kako se već sad zove ono smrdljivo, pretrpano, neurotično mjesto preko puta Okružnog suda u Banjaluci).

9:30 uzimam broj – šalteri 14, 15, 16; 9 ljudi koji čekaju ispred mene... Hm.. Prvi naivni zaključak: možda ide brzo. Dok čekam, šunjam se po sali, prebacim po koju s ljudima, malo maltretiram telefon... cupkam... Pa, malo sjednem (još je rano – ima gdje i da se sjedne). Cupkam. Gledam ljude i prišivam im životne priče. Zabavljam se.

Broj 267, šalter 12... Broj 282, šalter 7... Broj 290, šalter 7 (već je počelo odustajanje), Broj 301, šalter 18...

Ide to sve nekako, ali mi se čini da s vozačkim dozvolama nema nekog napretka. Dobro mi se čini, jer od 3 (za vozačke) +2 (za vozačke i lične karte) šaltera za VD radi samo jedan!

Izduvam. Petak je. Sunce, ljeto. Onda malo planiram šta ću raditi za vikend. Pa, izvadim olovku i papir i popisujem troškove za ovaj mjesec. Pa, malo čistim novčanik. Pa, opet malo mejlovi – ovdje može i da se radi. I tako.. Onda mi malo dosadi. Odem do one kutije koja vam izbacuje brojeve s manjom izvijesnošću od loto-bubnja. Naravno, treba vam broj i za šalter Informacija. Htjedoh da se informišem hoće li proraditi ona dva šaltera, ali mi pade na um da prvo za svaki slučaj potvrdim da su 60 maraka i stara dozvola sve što treba za novu.

Ha! Malo sutra. Vama treba ljekarski.

A taman sam bila još 15 brojeva od šaltera 14 (jer 15 i 16 i dalje ne rade).

Ljekarski je 40 KM i svrha mu je samo da vam uzmu 40 KM, jer me od 5 ljekara kod kojih sam ušla na „pregled“ jedva iko i pogledao – jedna doktorica me pitala koliko sam visoka i šta će mi tako visoke pete, druga me pitala pijem li kakve lijekove, treća mi je pokazala sliku svoje unuke, četvrtu poznajem od ranije, pa smo razmijenile par učtivih, s medicinom poptuno nepovezanih rečenica, a peta teta mi je zamotala onaj nalaz i rekla: „Srećno.“ Dobra je teta, ali nadam se da mi ona više neće poželjeti sreću.

Sreća je, ipak, što to sve prilično kratko traje, s izuzetkom pola sata čekanja ispred jednih vrata iza kojih je doktorica jela u 12:30.

U svakom slučaju, ljekarski pregled trebalo bi da pretvore u taksu. Platiš lijepo i ideš dalje. Ovo hodanje od vrata do vrata doktora i lupanje pečata na neviđeno vrijeđa inteligenciju.

Sva srećna uputim se ka „CIPS-u“, s drugim naivnim zaključkom: „Toliko je vruće da vjerovatno niko nije lud da sad vadi dokumente. Sigurno nije gužva.“

13:05 Četiri puta više ljudi nego jutros. Duplo veće buka. Šest puta gore smrdi. Šalteri 15 i 16 (dva od tri samo za VD) i dalje ne rade. Uzimam broj, 37 ljudi čeka ispred mene..

Jedna moja ličnost (ona koju više volim) mi govori „idi, nisi budala da čekaš“; druga (ona kao odgovorna) kaže: „Moraš to danas da završiš“. Pobjeđuje ova druga, smaračka.

Gunđam – tiho, pa glasnije. Fotografišem prazne šaltere iako stojim ispred znaka kojim se zabranjuje upotreba mobilnih telefona u sali. Kad to vidim, telefoniram. Glasno. Po redu – zovem sve koje nisam stigla danima. Vrtim se po sali, mučim telefon, pušem, tjeram ljude na pobunu (i uspijeva mi – pravim nekoliko puta veću nervozu od one koju sam zatekla.. juhuuuu!), pokušavam da dišem i razmišljam kako bih mogla da tužim ove kompanije što proizvode dezodoranse i tvrde da pružaju zaštitu od smrada 48h. Sad se ljudi još rijeđe kupaju.

Broj 989, šalter 14... Broj 990, šalter 9... Broj 974, šalter 18...

Na šalteru 15 se pojavljuje osoba koja radi na šalteru 15. Jupiiii! Sad je sve puno bolje. Vraćam se na posmatranje ljudi i pričanje njihovih životnih priča. Zabavljam se. Od nekog starog poznanika dobijam za 40 manji broj. Uau! Razmišljam kako je moguće da niko još od ovog nije napravio biznis: dođeš ujutro, nakupiš gomilu brojeva i prodaješ ih nesrećnicima koji ne kampuju ispred „CIPS-a“. Kako bi to išlo. Danas bih bila spremna da platim još jednu vozačku samo da prije dođem na red. Ali ima dobrih ljudi – 40 brojeva manje. Sad je puno lakše.

Ustaje čikica koji je broj ispred mene. Ovo će ići sporo – veliko je pitanje je li ispod starosnog ograničenja za vožnju. Nema veze. Sladak čikica. Još malo pa ja.

14:45 „Broj 26, šalter 15“. Uau, pa to sam ja. Sreća je toliko velika da zaboravljam na sve budalaste stvari koje su se desile danas. I na smrad.

-    Imate duga 20 KM.  
-    Duga? Za šta?
-    20 KM kazne.
-    Kakve kazne? Jedinu kaznu koju sam imala, platila sam.
-    Ovo je zatezna kamata.
-    Kakva zatezna kamata?
-    Pa, zakasnili ste da platite kaznu. Ne možemo ništa dok ovo ne uplatite.
-    Zakasnila?
-    Pa, možda i niste. Ali ovdje tako piše. Gdje vam je priznanica?
-    Priznanica je kod kuće. Nemam pojma jesam li zakasnila jer na kazni nije pisalo do kad treba da je platim. Ali, dobro. Je li mogu da se vratim na ovaj šalter ili ponovo moram da uzimam broj?
-    Pa, ne znam. Ako ćete ići kući po priznanicu da provjerite kad ste uplatili..
-    Neću ići kući. Platiću to. Mogu li da se vratim bez broja na šalter?
-    Pa, dobro, haj'te.

Ljekarski – 40 KM, Vozačka – 66,5 KM (piše 60KM, ali ima i taksa i poštarina). Nemam keša.

-    Može li kartica?
-    Ne.
-    Ima li bankomat ovdje?
-    Ne.
-    Gdje je najbliži bankomat?
-    Mejdan. Gospodska.
-    Šalite se?

Izlazim. Vraćam se.

-    Mogu li evri?
-    Pa, može. Koleginica ode na more svakako.
-    Super.

Skupljam nešto evra i maraka – ima dovoljno: 21,60 (opet nije samo 20 KM – još malo poštarine). Vraćam se na šalter. Konačno kreće proces prijema mog zahtjeva za „zamjenu vozačke radi isteka važenja“. Rasterećeno razgledam i cupkam. Lupkam prstima po pultu – više od zabave nego od nervoze.

-    Oooo, pa vi imate kaznu neku ovdje.
-    Da. Imam. Platila jednom. Pa sad još malo. Možemo li dalje?
-    Ne to. Imate zabranu od mjesec dana.

Hvala mom mozgu što je na vrijeme poslao signal mojim udovima da taj čovjek za šalterom nema nikakve veze s onim koji 2 mjeseca nisu bili u stanju da mi uzmu dozvolu i rade to baš u ovom trenutku.

-    Da, imam zabranu, ali nije još počela da teče jer još čekam da prekrš..
-    O, ne, ne. Jeste. Vi imate zabranu.
-    Koja je počela da teče?
-    Pa, nije još.
-    Pa, zašto mene niko nije obavijestio o tome?
-    Pa, evo sad mi jesmo. I nama je u sistemu od prije dva dana.
-    Ali ja nisam dobila nikakvo obavještenje.
-    Sigurno su vam poslali na kućnu adresu.
-    Ja stanujem na – kućnoj adresi. I nisu poslali ništa. Šta to sad znači?
-    Da ne možete da podignete novu dozvolu.
-    Do kad?
-    Dok ne prođe mjesec dana zabrane.
-    Pa, koliko je prošlo?
-    Pa, zabrana nije još počela da teče.
-    Pa, kad će početi?
-    Kad podignete novu dozvolu.
-    Dobro. Dakle, ja dođem po novu dozvolu, a onda je razdužim u SUP (već razmišljam kako ću tu dobiti 2 sedmice, koliko mi treba)?
-    O, ne. Ne možemo vam dati dozvolu. Vi se od srijede počnite interesovati je li nova dozvola gotova, pa se prijavite da počne da teče rok zabrane.
-    Interesovati?
-    Pa, dođite ovdje u srijedu da vidite je li vam stigla nova vozačka.
-    Da uzmem broj i čekam 3 sata i da mi vi onda kažete da nije? A sve to da bih vam mahnula i mignula da možete sad i službeno da mi oduzmete vozačku?
-    Pa, onda vi dođite za 15 dana.
-    I šta onda?
-    Onda počinje rok zabrane.

I završava strpljenje.

Mi živimo u sređenom društvu. Ovdje kao da su svi sređeni nekim ludim drogama i sve im je ovo normalno.