Vaskršnja poslanica patrijarha srpskog Irineja

Zaista je istinita ova reč proroka Božjeg kojom nam blagovesti svetli praznik Hristovog Vaskrsenja, praznik velike hrišćanske radosti i duhovnog veselja. Ako postoji dan među svim danima za radovanje, to je današnji dan – dan u koji proslavljamo Vaskrsenje Hrista Boga našega. Blagodareći ovom svetom danu, svi dani ljudski – od nastanka pa do kraja sveta – dobijaju svoj pravi smisao, i sve ono što se u te dane dogodilo i događa dobija svoje pravo značenje. Ako se odigrao događaj na koji se može svesti Hrišćanstvo, onda taj događaj jeste Vaskrsenje Hristovo. Ako ima praznika na koji se mogu svesti svi praznici, to je, opet, Vaskrsenje Hristovo. Crkva zato praznik Vaskrsenja Hristovog i naziva Praznikom nad praznicima. A u crkvi pojemo: Evo dana koji stvori Gospod! Radujmo se i veselimo se u njemu! (Ps 117,24).

Vaskrsenje Hristovo je temelj Hrišćanstva, temelj Crkve, jer je njime Gospod potvrdio Svoje celokupno učenje. Do Vaskrsenja On je učio o večnom životu; Vaskrsenjem je potvrdio to Svoje učenje i dokazao da je On zaista Život večni. Do Vaskrsenja, On je učio o neprestanoj ljubavi Božjoj prema ljudima; Vaskrsenjem je posvedočio tu ljubav, jer je radi čoveka pobedio najvećeg neprijatelja ljudskog – smrt. Da nije vaskrsao, Hristos ne bi bio ni Bog ni Gospod, ni Spasitelj ni Iskupitelj, već običan čovek. Jedino u svetlosti Vaskrsenja Njegovog postaje jasan i objašnjiv Njegov život na zemlji i sva dela Njegova. O tome Prepodobni Justin Ćelijski kaže: „Oduzmite Vaskrsenje Hristu, oduzeli ste Mu Božanstvo, jer ste Mu oduzeli ono što Ga čini Bogočovekom, i Spasiteljem, i Vaskrsiteljem.“ Tek Vaskrsenjem Hristovim ljudi su stvarno poznali u Njemu Bogočoveka. Bez Hristovog Vaskrsenja, vera hrišćanska bi bila besmislena i nemoguća, jer bi smrt, glavni neprijatelj roda ljudskog, ostala nepobeđena. Ova istina omogućava Apostolu narodâ da kaže: …ako mrtvi ne ustaju, to ni Hristos nije ustao. A ako Hristos nije ustao, uzalud vera vaša; još ste u gresima svojim. Onda i oni koji usnuše u Hristu, propadoše. I ako se samo u ovome životu nadamo u Hrista, jadniji smo od sviju ljudi. No zaista je Hristos ustao iz mrtvih, te postade Prvenac onih koji su umrli (1. Kor 15,16-20). Hristovo Vaskrsenje daje smisao i nebu i zemlji, i čoveku i ljudskoj istoriji. Klanjajući se Živome Bogu, mi se klanjamo i svom besmrtnom, neprolaznom ljudskom dostojanstvu. Kada je Hristos vaskrsao, sveti kvasac besmrtnosti ušao je u ljudsku dušu, u ljudsko biće i u ljudski um, i obasjava čoveka da bi ljudski život zadobio večni smisao i večno značenje.

Istina Vaskrsenja posebno snažno odjekuje u našem vremenu, prepunom patnji i stradanja – vremenu u kojem se, kao retko kada ranije, postavlja pitanje smisla i cilja života. Svedoci smo toga da je iz dana u dan sve više usamljenih i ostavljenih; toliko je domova bez tople ljudske reči, toliko je dece lišeno roditeljske pažnje i ljubavi. Pune su bolnice stradalnika, onih koji boluju telom i dušom. Pojave kao što su nasilje, teror, pljačka tuđe imovine, neviđen nemir koji je danas zavladao u dušama ljudi širom sveta, sklonost kriminalu, ugrožavanje mira i sreće drugih, proizilaze iz duhovno opustelih i moralno raslabljenih duša, i to najčešće kod mladih ljudi koji se gube pre nego li i nađu neki put u život. Sebičnost i nepoštenje i danas, kao i juče, uništavaju svaki pravi život u zajednici, zajedničko dobro i imovinu. Nepoverenje i gramzivost, nasilje i otimanje tuđeg, ugrožavaju ličnost i njenu sigurnost i dostojanstvo.

Za čoveka nema veće tajne i nepoznanice od postojanja zla u svetu. Ponekad nam se čini da se ono toliko sklupčalo i zgusnulo da ga možemo sasvim jasno videti, gotovo opipati. Zlo nastupa spektakularno, ono voli da se eksponira i da napuni sve štampane i elektronske medije porukom: ja sam nepobedivo – život je besmislen jer u njemu ja vladam. Ovakva poruka ukazuje na događaje Velikog Petka: zlo ne vlada samo zemljom, već je jače i od Boga, jer i Njega Samog može da otera u grob – poručuje nečastivi, ne shvatajući da Hristos smrću Svojom pobeđuje smrt.

Od kada postoji, čovek čitavog života žudi za mirom, srećom i uspehom u životu. Voli da bude priznat i poznat, da čini dela koja će ga nadživeti, da iza sebe ostavi svoje ime. I krajnje običan čovek, a ne samo obdareni, genije i svetska veličina, uživa kada neko hvali nešto njegovo, ili se divi njegovom postupku. Vrlo često, međutim, u životu ne uspevamo, nismo srećni, niti umemo dar Božji do kraja da upotrebimo na dobro. Mnogobrojniji su oni koji iza sebe ostavljaju više dana sa mukama i nemirima, nego li oni sa mnogo dana sreće i spokojstva.

Da li je to tako zbog toga što je zlo jače od nas, ili zato što ne umemo da živimo? Šta nam nedostaje da bismo i mi bili srećni? Odgovor je Hrišćanima poznat: na prvom mestu je da naučimo istinski voleti, a na drugom, da naučimo dovoljno praštati. Nikada čovek ne može dosegnuti istinsku visinu kao kada voli i iz ljubavi daje sebe. Takođe, visini stremi i kada prašta i kada se u praštanju ne osvrće na uvrede. Nikada čovek ne liči toliko na Boga kao kada moli Boga za oproštaj, i brata da mu oprosti. Ljubav i praštanje pružaju čoveku neizmernu radost. Čovek je najveći kada shvati da se svaka rđava reč koju uputi drugome vraća njemu i povređuje ga. Ne možemo drugom da nanesemo zlo, a da pre toga ne povredimo sebe. Sve što otrpimo i praštanjem poravnamo daje nam snagu da pobedimo, bilo šta da je u pitanju. Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božji nazvati – rekao je Spasitelj naš (Mt 5,9); a mirotvorci su svi ljudi velikog srca koji vole i koji praštaju.

Život je lep samo kada je prožet ljubavlju, a osmišljen je samo onda kada se sa ljubavlju unosimo u tuđi život, kada smo zajedno sa gladnima i žednima, sa siromašnima i prognanima, kada smo i u tamnici sa osuđenicima. Ljubav nije samo ogoljena reč. Ljubav je sila Božja samo kada je prožeta i ispunjena žrtvom, davanjem sebe za drugog, za dobro drugog. Život sa smislom je poziv na ljubav, na služenje Bogu i svakom čoveku. Dokle god život budemo shvatali kao služenje sebi, u svetu će vladati sukobi, nemiri i ratovi. Kada čovek prihvati da je pozvan da sebe daje za opšte dobro svih ljudi, i da svoj talenat umnožava time što ga razdaje za dobro bližnjeg, i svaki put kada učini dobro delo, on predokušamo Carstvo Nebesko u istoriji.

U velikoj i sveobuhvatnoj Tajni Božanske Ljubavi, prožete Vaskrsenjem Hristovim, otkriva se i ostvaruje Tajna Crkve Hristove, u koju su pozvani svi ljudi i sva stvorenja Božja. Časni Krst, koji je Ravnoapostolni Car Konstantin video na nebu i pod čijim znakom je pre 1700 godina pobedio, svojom vertikalom i horizontalom ukida sve pregrade među ljudima i stvorenjima, i sabira sve čovečanstvo u jednu zajednicu, jedinstveni živi organizam koji je prizvan na večnost i neprolaznost Carstva Božjega.

U toj zajednici, sabranoj oko Vaskrslog Hrista, nema Jelina ni Judejina …, roba ni slobodnjaka, nego je sve i u svemu Hristos (Kol 3,11). Zato mi pravoslavni Hrišćani ispovedamo Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu, jedan Božji Narod sabran oko Hrista sa svih krajeva zemlje, iz svih naroda u svim vremenima.

Iz ovog proizilazi da je neoprostiv greh temeljiti Crkvu, u ovom i u onom svetu, bilo vaseljensku bilo pomesnu, na bilo čemu ili bilo kome drugom, izuzev na Vaskrslom Hristu i Njegovom Časnom Krstu. Crkva je utemeljena na Hristu kao krajeugaonom Kamenu, na Prorocima, Apostolima i Svetim Ocima, i ispunjena je svetim Tajnama i svetim vrlinama. Svoje ustrojstvo i istorijski poredak zasniva na toj svojoj unutarnjoj Tajni, prizivajući svezemaljske narode da se krste u ime Oca, Sina i Svetog Duha, i da drže sve što je Gospod zapovedio Svojim učenicima (Mt 28,19-20). Posebno naglašavamo da se Crkva temelji samo na Vaskrslom Spasitelju; jer, nažalost, i u naše vreme pojedini ljudi – u neznanju ili u zloumlju – pokušavaju da utemelje Crkvu na sebi, a tako razaraju živi organizam Crkve Božje, odvodeći pojedince u propast „Zemlje nedođije“. Čuvajmo se, braćo i sestre i deco duhovna, starih i novih idola! Živimo večnom istinom Saborne Crkve Božje, koja jedina daje slobodu od greha, đavola i smrti!

Utvrdimo svoj život u Crkvi na ljubavi i praštanju! Imajmo na umu da će Bog svima biti poslednji Sudija, i da će On meriti isključivo po merilima dobra, Bogoljublja i čovekoljublja. Ove vrednosti je neophodno slediti u našim životima – i to bez izuzetka, bez opravdanja i bez izgovora na lake ili teške životne okolnosti – ukoliko želimo da se svrstamo među decu Božju. Poslednja reč neće biti ljudska, već Božja. Ovaj nauk naših svetih predaka nikada ne zaboravite ni vi, deco Svetog Save, koji ste rasejani voljno i nevoljno po svim meridijanima, od Australije i Amerike do Evrope i Azije.

Pozivajući vas sve na Bogoljublje i čovekoljublje, deco naša duhovna, pozivamo vas i da svagda ostanete uz Onoga Koji je pobedio sva stradanja i iskušenja, Koji je na kraju pobedio smrt kao našeg najvećeg neprijatelja; da, ostajući uz Njega, ostanemo dušom i srcem i uz naš stradalni narod na Kosovu i Metohiji, i u svim krajevima zemaljskim gde pravoslavni stradaju zbog svog imena i svoje vere u Hrista, Koji je rekao: Ne bojte se, Ja sam pobedio svet (Jn 16,33).

Smrću i Vaskrsenjem Gospod je pobedio našu smrt i podario je ljudima nepobedivu i neuništivu snagu, kojoj ne mogu odoleti nikakve sile ovog sveta. Ta se snaga ne ispoljava kao zlo – samoreklamom i svetskom bukom. Naprotiv, ona se projavljuje u miru, trpljenju, u prividnim slabostima dece svetlosti. On Koji je pobedio svet daruje snagu onima koji su Njegovi, da i oni pobeđuju mirom i trpljenjem strah u sebi, kao i svoje neverje i maloverje; da pobeđuju sva nasilja koja se vrše nad decom Božjom; da odolevaju nasilju, opet mirom i trpljenjem, sigurni da je Božja sila svevremena, a ljudska privremena; da su sve sile ovoga sveta dolazile i prolazile dok je Bog ostajao, i svetinja Njegova ostajala, uspravno i nepokolebivo. Tako je bilo, tako jeste, i tako će biti. Ovu istinu iz tamnice svedoči i Arhiepiskop ohridski i Mitropolit skopski Gospodin Jovan, kome upućujemo reči ljubavi, utehe, ohrabrenja i nade da će Vaskrsli Hristos otvoriti oči i njegovim progoniteljima.

Verujući u Vaskrsenje Hristovo, mi verujemo u neprekidno obnavljanje ljudskog dostojanstva. Verujući u Vaskrsenje Hristovo i uopšte vaskrsenje, mi verujemo u mogućnost vaskrsenja ljudskog morala, stida i dobrote! Samo vera u Vaskrsenje može obnoviti veru i vernost nesebičnoj ljubavi. Samo vera u besmrtnost spaljuje svojim plamenom samoživost kao lažno načelo života, otkrivajući da je u samožrtvenoj ljubavi prema Bogu i bližnjem izlaz i spas iz naše tame i svih naših bezizlaza!

Braćo i sestre, deco naša duhovna, radujmo se Vaskrslome Gospodu! Radujući se Njemu, mi se radujemo samima sebi jer postajemo večni i besmrtni. Klanjajući se Njemu Vaskrslome, mi se klanjamo večnom životu! Pričešćujući se Telom i Krvlju Njegovom, postajemo jedno sa Njim i zadobijamo život večni. U Vaskrslome Hristu otkrivamo sve naše pretke. Sve što je dobro u istoriji sveta i u istoriji našega roda nalazi se u Njemu, i postaje neprolazno i neuništivo. U Vaskrslome Hristu mi smo u zajednici sa našim Svetima i oni su sa nama! U Vaskrslome Hristu pravda uvek pobeđuje! Njime i u Njemu ona će pobediti i u naše dane! Ako je Vaskrsli Hristos sa nama i mi sa Njim, onda – ko će protiv nas? Sa ovim mislima i željama, mi vas pozdravljamo najradosnijim pozdravom:

Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse!