piše: Vladimir Milutinović

Do juče je glavni problem bio to što je deo javnsti odbijao da vidi bilo kakvu promenu na novim vlastima. „To nije moj predsednik“, „ne očekujem ništa“ bile su mantre koje su se ponavljale. Međutim, iako je i opozicija tvrdila da ova vlast „nije uradila ništa“, realna mogučnost da ta ista vlast dosegne dojučerašnji cilj nad ciljevima DS i LDP – datum o početku pregovora o pridruživanju sa EU – nekako je previše protivrečna sa zvaničnim „nihilizmom“.

Zbog ovoga se od nedavno indukovana pometnja dodatno uvećala. Kako je postajalo jasno da bi nove vlasti mogle da imaju neke rezulatate, DS i LDP su izgleda odlučili da će ono što im je do juče bilo alfa i omega politike, od sad postati kiselo grožđe. A kad nas već bivši nacionalisti vode u EU, nije li najnormalnija stvar na svetu i u Srbiji da mi postanemo nacionalisti? Ovaj preokret započeo je čini mi se lider Nove DS koji je posle neuspelog pokušaja izazivanja vanrednih izbora na slučaju „Banana“, počeo da stabilnost vlade objašnjava „podrškom Zapada“, koja je tu zbog toga što je nova vlast spremna da pomenutom Zapadu isporuči rešenje za Kosovo, „na koje demokrati nikada ne bi pristali“. Kud je krenuo Đilas, odmah se zaputila i svita. Večni urednik Vremena, hrabro je istupio na bioskopskoj projekciji skresavši Amerikancimau lice da njihov Linkol nikada ne bi pristao na cepanje teritorije Sjedinjenih država, dok oni od nas traže upravo tto. Ako je ovo mogao da čuje, Milošević se složio sa Žarkovićem, zažalivši što ga nije bolje upoznao.

I čuveni datum za pregovore je u demokratskoj sviti umnogome izgubio na privlačnosti. Lider Nove DS se požalio da je i on i narod „umoran“, od politike štapa i šargarepe i stalnog uslovljavanja. Zbog nečega više niko ne priča da bi u EU trebalo da idemo zbog „fondova“ koji će pomoćii da izradimo puteve i bilnice. Sada u EU treba da idemo zbog sebe i zbog evropskih vrednosti, ali i to samo zato što nema druge alternative. Đilas bi skoro mogao da parafrazira Čanka, „zapušie nos“ i glasajte za ulazak u EU.

Pošto ova politika baš i ne nailazi na veliku podršku, lider LDP se dosetio da je sada pravo vreme da se konfuzija još više poveća udruživanjem svih bivših „demokratskih“ stranaka u nov DOS. Izgleda i ne samo demokrstkih. Miljenko Dereta je izjavio da se razgovara sa “svima koji su programski bliski i koji spadaju u demokratske, proevropske, patriotske i prosrpske snage”.Manipulativna retorika koja je uvela podelu na partiote I izdajnike prosrpske I proevropske snage ovde se prihvata samo se svemu dodaje i momenat „sabornosti“, sve te snage bi sad trebalo da su zajedno, u cilju obaranja vlasti „koja nije uradila ništa“

Sada dakle nemamo samo konfuziiju oko toga postoje li promene u ponašanju nove vlasti. Dok „demokrate“ šalju nacionalističke poruke o izdajnicima na vlasti, dok umanjuju značaj pridruživanja EU i vode kampanje u cilju izazivanja izbora, kad im po mišljenj svih vreme nije, „patuljci“ o svemu tome pojma nemaju. Ako i primećuju da je novu politiku demorata teško podržavati, onda se drže straih tema diskvalifikacije bivših nacionalista. Tako uvek mogu reći, vas kritikujem, ali ovi su diskvalifikovani, pa vi razmilste da li sam ja na vašoj strani ili ne.

Za brojne novinare, analitičare i intelektualce oni koji nisu spremni da prate ove promene DS i LDP i koji primećuju da tu nešto nije u redu, oni koji nisu uvek spremni na disvalifikaciju jedne strane, su „promenili stranu“. I tako smo dobili današnju navodnu konfuziju koju u stvari nije teško objasniti i ukloniti. Tačno je da u javnosti, čak u okviru „građanske“ Srbije imamo dijametralno suprotne ocene stvarnosti, posebno učinaka novih vlasti. Ali je dosta jasno i da konfuziju izazovaju ocene koje su stabilne koliko i vetrokazi.

Ili bi mogli ovako to da izrazimo. Čovek u životu ima dve mogućnosti. Ili če slediti neke ljude, ili će slediti neke ideje. Ako bude sledio neke ljude ili stranke moraće da isprati sve zaokrete koje izaziva promena u njhovim mišljenjima i potrebama. Ako bude pak sledio ideje onda će ponekad doći u sukob sa ljudima, ali će makar biti u skladu sa sobom i vlastitim ciljevima.

A mišljenju koje se okreće kako vetar duva, činiće se da se on okreće.

(tekst uz dozvolu autora preuzeli sa filozofijainfo.com )