Društvo
Vladimir Milutinović - Dačićev šou
Kada je postalo jasno da bi SNS mogao zameniti DS u vlasti, enigma nije bilo samo to kako će se naprednjaci ponašati na vlasti, nego i šta će raditi DS. U to vreme, pre 2-3 godine, bilo je jasno da DS kontroliše sve medije uz potpunu saglasnost biznis-klase, a ta moć nije mogla nestati u trenutku. Pitanje je zapravo bilo hoće li DS odmah krenuti u obaranje vlasti putem ovih resursa?
Danas, 9 meseci posle izbora i 6 meseci od formiranja vlade, dobili smo odgovore na ova pitanja. U toku tih 6 meseci DS je dobila novog predsednika, ali sudeći po rejtingu i utisku u javnosti nije rešila svoje probleme. Đilas je smatrao da je za popravljanje imidža DS dovoljno da bivši ministri plate neuspeh na izborima svojim poslaničkim mandatima i da se predstava o stranci krupnog kapitala i korupcije zamaskira kakvim takvim „socijaldemokratskim“ programom. Ali, taj „socijaldemokratski“ program, dočekan je više nego na nož od strane neoliberalne javnosti, gde je opisivan kao „uvredljiv“ „demo(n)kratski“. Na imidž DS uticale su i otvorene svađe sa bivšim ministrima i funkcionerima. U stvari, sve je ličilo na apstraktno disciplinovanje stranke, praćeno programom u 15 tačaka koji je u javnosti branio iskljućivo sam predsednik DS.
U tom nekom momentu otvorena je afera Dačić. Tipična za Srbiju, sa misterioznim inicijatorom, ali sa vojskom novinara i analitičara koji su bili momentalno spremni da se slože sa glavnim stavkama medijske kampanje. Ovaj inicijator može i ovde da ostane misteriozan, ali je činjenica da su funkcioneri DS bili u posedu informacija koje su objavljene, a da su nacionalisti u prošlim mesecima jasno Dačića označili kao izdajnika. Kada se tome doda i uzdržanost koalicionih partnera, afera je mogla da odgovara svima.
Ali, osim što u tome verovatno ima kršenja nekih normi, problem ovde nije u tome što se neko poslužio obaveštajnim podacima da bi poboljšao svoj politički rejting. Problem nije ni to, mada je pretpostavka za glavnu stvar, što su te stranke pokušale da na osnovu objavljivanja ovim podataka naprave dvodnevni pritisak u pravcu pada vlade i momentalnog raspisivanja izbora, kako je već u subotu 2. februara tražio predsednik DS, Dragan Đilas: "Danas postoje dva teorijska izlaza od kojih je samo jedan realan. To je momentalno raspuštanje vlade i raspisivanje izbora, koji ne odgovaraju Demokratskoj stranci, koja se nalazi u procesu reformi, ali odgovaraju Srbiji". Glavni problem je u tome kako su skoro svi mediji zalegli da ovu akciju isprate, čime se odjedanput pokazalo da su stari mehanizmi medijske kontrole za ovih 6 meseci rada nove vlade ostali netaknuti.
Đilasov „momentalni“ zaključak: „Vlada je izgubila kredibilitet“, tako je postao glavna parola koja se prošetala naslovnim stranama i vodećim člancima u Blicu, Politici, Danasu, Informeru, Vremenu, NIN-u, Novom Magaizinu i Nedeljniku, takođe i na B92, tako opisujući krug koji se može disciplinovati u svrhu kampanje. Ponavljanje istih rečenica, odsustvo svake volje za ulaženje u dubinu i kontekst svega, oprema naslova i naslovnih strana stvorili su poseban paralelni svet koji se zasnivao na nekoliko aksimoma: „Vlada je izgubila kredibilitet“ „Dačić je potpuno diskvalifikovan“ i „Rešenje su novi izbori“
Sva četiri pomenuta nedeljnika (Vreme, NIN, Novi magazin i Nedeljnik) na naslovne strane stavljaju delegitimisanog Dačića. Novi magazin ga prikazuje kao priliku koja se pomalja iza zavese pokazujući svoje pravo lice kriminalizovanog Boss-a.
NIN nastavlja kampanju malom manipulacijom. Objavljene veze sa Šarićevim ljudima nisu jedine Dačićeve veze sa kriminalom. Tu je i Ivica Tončev, kao nova veza. U stvari je Tončev bio u poslovnim odnosima sa sasvim drugim, kasnije osuđenim licima.
Vreme se koncentriše na momenat pada vlade i sugeriše da ona nije pala zato što je ostavka sada mala kazna, ostavku je potrebno i „odraditi“.
Pomalo zaboravljeni nekadašnji podlistak Pressa, Nedeljnik se takođe zadržava na slici Dačića koji puši tompus, što bi trebalo da je dovoljna asocijacija.
Među dnevnim novinama prednjačio je, naravno, Blic. Tu su analitičari i naslovi koji podvlače glavnu tezu kampanje: „Premijer izgubio legitimitet“
Međutim, celu kampanju od početka je pratila senka da ona možda nije ništa drugo nego ujdurma DS-a, sračunata na pad vlade, nove izbore i novu vladu u kojoj bi Dačić i Dinkić bili zamenjeni DS-om. Zbog toga su Tadić i Đilas morali da demantuju da stoje iza afere. Ali je pitanje ipak ostalo. Vesna Pešić napisala je uticajan članak u kome je za aferu optužila sve one koji žele da miniraju kosovsku politku trenutne vlade, što su podržali Basara, a i Marko Somborac, na svoj način.
To je navelo Blic da se baci u pravo istraživačko novinarstvo. Ali, u svom stilu, ovde nije bitno utvrditi ko jeste inicijator, nego ko nije. A svakako nije Đilas ili DSS. Objavljen je i foto robot ovog krivca, koji mora da ima ove karakteristike: „Član vlade Srbije“, „Čovek iz vlasti“, doduše i da ima „Dobre veze u tabloidima“.
Naslov članka je takođe nedvosmislen „Dačića minira čovek iz vlasti“ (Znači nije Đilas, ni neko od nacionalista).
U kampanju su se uključili i drugi mediji spekulišući o tome kako rejting SPS sigurno pada (Danas: Dačić ide „u minus“, i Politika: „Mediji menjaju predstavu javnosti o političarima“), i naslovima koji ponavljaju moto kampanje (Danas: Bojan Kosreš: Dačić izgubio kredibilitet)
Da bi dao pravi pečat kampanji predsednik DS Dragan Đilas je u ovoj nedelji dao intervjue Danasu, koji ekstenzivno prenosi i Blic, i NIN-u. Danas je stavio naslov „Dačić da se povuče“.
Međutim, pošto je prošlo 7 dana od izbijanja afere, Đilas više nije siguran da su rešenje „momentalni„ izbori. On kaže: „DS ne želi ni da se zaustave evropske integracije, ni da se ide na prevremene izbore dok se ne okonča proces pregovora na Kosovu i ne dobije datum za EU”. Prevremeni zbori sda više nisu tema, možda i zato što je Đilas dobio podatke o tome kako “građani Srbije nisu za izbore”. Đilas je čak uveren da ova vlada koja je izgubila svaki “legitimitet” može da dobije datum za pregovore, odnosno, da postigne isti onaj cilj, koji je nekoć za DS predstavljao ključni i jedini dokaz uspešne politike. Đilas je uspeo da u jednom intervjuu bude i direktno protivrečan. S jedne strane: “izbori su u interesu države, kako privreda i ekonomija ne bi stale, a mi kao stranka podređujemo svoj stranački interes višem, državnom, i boljem životu građana.”, pa bi onda sledilo da je DS za izbore, kao što je bio na početku kampanje, ali zar predsednik DS malopre ne reče da “DS ne želi da se ide na prevremene izbore” dok se ne dobije datum?
I u Blicu naglasak je na povlačenju Dačića, a ne na izborima. Izbori su sada “jedino demokratsko rešenje”, ali je problem što trenutno ne odgovaraju Zapadu koji čeka da Dačić odradi posao oko Kosova, gde se Dačić indirektno optužuje da je izdajnik: “Druga je stvar što Zapadu u ovom trenutku odgovara vlada koja će da uradi bukvalno sve što se od nje traži oko Kosova.”
Danas, 12 dana od početka kampanje “Dačićev šou”, stvar je umnogome promenjena. Vreme i NIN izlaze sa naslovnim stranama na kojima više nema Dačića. Glavni urednici vajkaju se zašto akcija nije uspela. Za NIN je kriv Vučić koji u ponedeljak, dva dana po izbijanju afere, nije odlučio da ide na nove izbore. Vremenu je najzanimljivije da nastavi kampanju protiv Vesne Pešić. Teofil Pančić sugeriše da niko živ ne može da složi sa Vesninom verzijom događaja (možda, doduše, Basara i Marko Somborac, ali koga još oni “impresioniraju”), fabrikujući da je glavni krimen Vesnine “teorije urote” to što je optužila jednu novinarku da se jasno uključila u kampanju “Vlada je pala”.
Tako dolazimo do glavne pouke ove kampanje. Ona je eksplicitna manifestacija da se u medijima od majskih izbora ništa nije promenilo. A činjenica da su u ovoj aferi skoro svi samo zauzeli strane, potpirujući kampanju protiv Dačića ili se upadljivo držeći sa strane kao Vučić, pokazuje da se po svoj prilici ništa neće ni promeniti. Naše mišljenje treba da se kreće u okviru indukovanih kampanja, svojevrsne paralelne stvarnosti u interesu političkih i tajkunskih aktera, i to stanje, po svoj prilici, nikome ne smeta.
Ali, zato ima ko smeta. Svako ko celu šaradu dovodi u pitanje.
(Tekst uz odobrenja autora Vladimira Milutinovića prenosima sa www.filozofijainfo.com)