Кисеоник је детектован у горњој атмосфери Сатурновог мјесеца Диона једног од 62 небеска тијела која орбитирају око шестог “камена” око Сунца.

До овог открића је дошао инструмент на летјелици “Касини” – која је лансирана 1997. године – који се зове “Касини плазма спектрометар”, током прелетања овог мјесеца 2010. године.

Овај малени мјесец је тек 1,126 километара пречника, и изгледа да је начињен од густог леда који окружује мало језгро. Око Сатурна обиђе на свака 2.7 дана и непрестано је бомбардован јонима које избацује снажна магнетосфера његове планете. Они ударају у површину Диона, ослобађајући молекуларне јоне кисеоника, да би их Сатурн поново усисао услијед ка себи.

Концентрација кисеоника у Дионовој атмосфери је отприлике слична оној коју можемо да нађемо на неких 500 километара изнад Земље – каже Роберт Токар, истраживач из Националне лабораторије Лос Аламоса.

То није довољно да подржи живот, али је дефинитивно примјер процеса у коме се кисеоник ствара на залеђеним небеским тијелима која су бомбардована наелектрисаним честицама или фотонима са Сунца или било ког извора свјетлости који се налази у близини – додаје он.

Научници – који нису вјеровали ни да је Дион довољно велики да подржи егзосферу – сада копају по подацима које је скупио “Касини” како би пронашли још неке податке који би им могли помоћи у потрази за живим свијетом ван наше “домаће” планете.

Неки од њих сматрају да би на мјесецу који испод површине има воду, као што је случај са Јупитеровим сателитом Европа, молекуларни кисеоник комбинован са угљеником у потповршинским језерима могао имати блокове животног простора: иако су истраживачи са Универзитета Јужне Флориде објавили да су Европини океани исувише кисели за тако нешто.

“Касини” се сада окреће ка другом Сатурновом мјесецу, Енкеладусу: једном од најсјајнијих објеката у нашем соларном систему, који рефлектује готово сву свјетлост коју прима, захваљујући површини од ледених кристала. Шта ће тамо открити, сазнаћемо нажалост тек кроз неколико година.

(Vestionline/Фронтал)