ПРИШТИНА - Данас се навршило осам година од мартовског прогона косметских Срба - црни биланс је 19 погинулих, више десетина рањених, док су албански есктремисти запалили и оштетили око 800 српских кућа, уништили 39 српских духовних светиња, протјерали око 4 000 Срба, а 900 људи било је претучено и тешко повријеђено.

Све је почело послије објављивања лажне вијести да су Срби одговорни за утапање двојице албанских дјечака у ријеци Ибар, код села Чабра, на сјеверу Косова.

Албански медији објавили су под ознаком "хитно" да су Срби утопили двојицу албанских дјечака. Објављен је и позив Албанцима да се окупе у јужном дијелу Косовске Митровице и крену на сјевер како би се осветили Србима.

Око поднева у сјеверној Косовској Митровици убијено двоје Срба. Истовремено, у центру Приштине и на прилазима српским селима у остатку Косова почело је масовно окупљање млађих Албанаца.

УНМИК полиција и КФОР били су нијеми посматрачи похода албанских демонстраната на Чаглавицу код Приштине, на Косово Поље, Липљан …. Око поднева десетак хиљада Албанаца пробија полицијску блокаду "Индијска полиција" на прилазу Чаглавици. Запаљено је првих пет кућа и рањено петоро Срба.

Српски извори са терена јављали су о паљењу српских села, рушењу цркава и прогону. У Подујеву је срушен крст са локалне цркве, у Приштини је запаљена црква Светог Николе, у Призрену су горјели Свети архангели , Богословија и храм Светог Ђорђа.

Сестринство манастира Девич одбило је да напусти манастир, а исто су учиниле и сестре у Гориочу надомак насеља Исток. У Косовској Митровици убијена је Јана Тучев на тераси стана око 13.00 часова, док је од снајперског хица погинуо Боривоје Спасојевић, а неколико стотина људи је рањено и повријеђено.

У јужном дијелу града спаљена је црква Светог Саве, из ње је протјеран свештеник са породицом, а српско село Свињаре на око три километра од центра Косовске Митровице (око пет стотина метара удаљено од базе француских војника) потпуно је опљачкано и спаљено.

У Облићу је опљачкано и спаљено педесетак српских кућа у Церској улици. Гориле су све до једне куће у насељу Тодоровићи, као и црква у центру града тик уз полицијску станицу у којој су скрштених руку сједили полицајци УНМИК-а.

Информације о општем нападу на живе и мртве Србе, на њихове светиње "стизале" су једна другу, али то није било довољно да Команда КФОР-а изда налог о активирању јединица КФОР-а. Чекала се одлука Команде америчког КФОР-а из војне базе "Бондстил" код Урошевца.

Тадашњи администратор Косова Марти Ахтисари тврдио је новинарима да УНМИК и КФОР "контролишу ситуацију" и да, према њиховим информацијама, како је појаснио на ванредној конференцији за новинаре, "нема опасности од ширења немира".

За то вријеме у призренском региону страдали су скоро сви објекти Српске православне цркве, убијен је Драган Недељковић. Спаљено је сједиште епископа, катедрални храм Светог Ђорђа је затрпаван запаљеним аутомобилским гумама, на улицама Албанци су са заставама САД, Њемачке, Турске, Албаније и Косова славили.

Пиромани су, славећи чишћење Душановог града од Срба, наставили "пир" паљењем најстаријег насеља на Космету - Поткаљаје. Нијемци су евакуисали у своју базу у центру града стотињак преосталих Срба, који се никада више нису вратили у своје домове.

У Ораховцу је општи напад почео око 19.00 часова; претучен је један старији брачни пар, а зграда поште је потпуно демолирана. У Штрпцу, у селу Драјковце убијен је Добривоје Столић, а његов син је тешко рањен и током ноћи је подлегао повредама.

У Гњилану су попаљене све српске куће, убијен је Бобан Перић, док је Славољуб Дабић претучен до смрти; Срби су евакисани у црквено двориште, а било је и неколико покушаја напада на село Шилово. У Витини је лакше рањен свештеник Драган Којић и запаљена новоподигнута школа.

У Косовској Каменици, која је била промовисана у најтолерантнију средину на Косову, започела су каменовања, пребијања и застрашивања. Из аутомобила са српским регистарским таблицама извучен је тешко претучен Југослав Савић који је неколико дана касније, од посљедица пребијања, преминуо.

У региону Пећи спаљено је свих 25 повратничких кућа у Белом Пољу, на свега колометар удаљености од италијанске базе КФОР-а. Срби из центра града евакуисани су у Пећку патријаршију. Пуцано је на села Грабац и Бичу надомак Клине, чији су повратници евакуисани и пребачени на сјевер Косова. Манастир Високи Дечани био је мета припадника ОВК-а који су на ову српску светињу испалили пет минобацачких пројектила.

Пред налетом екстремиста из Ђаковице је евакуисано пет старица и смјештено у локалну цркву. Црква Светог успења Господњег спаљена је и порушена, а, истовремено, грађевинским машинама, док су снимале камере, до темеља су срушени и уклоњени темељи саборне цркве Свете Тројице, миниране 1999. године.

Током дводневног погрома британски војници су евакуисали зграду УН програма у Приштини, гдје се налазило и око 200 Срба, који су успјели да избјегну линч. Срби су евакуисани у базу Британаца надомак Косова Поља, одакле су три дана касније борним аутима пребачени у сабирни центар, односно "фискултурну салу" основне школе у Грачаници.

Хајка на Србе у Липљану је 17. марта у ноћним сатима организована по методу "од куће до куће". У акцији прогона и ликвидације Срба смртно је страдао Ненад Весић, расељено лице из села Коњух из околине Липљана.

Исте ноћи у Косову Пољу запаљено је око 150 домова, руска болница и Дом здравља, пошта, црква Светог Николе и сви објекти које су користили Срби. Из своје куће извучен је Златибор Трајковић и пред очима његове супруге поливен бензином и спаљен

Мартосвки погром је стао тек пошто су албански медији емитовали дириговану вијест да су из "Бондстила" пут Приштине кренули амерички маринци. Док су пролазили кроз Чаглавицу, маринцима су демонстранти отварали пут уз повике "УСА - ОВК". Маринци су без испаљеног метка или потезања једне једине палице промарширали до Приштине и тог тренутка је погром стао.

До данас ни једно лице - било да је припадало организаторима погрома, било да је извршилац или саучесник - није ухапшено нити је УНМИК полиција или сада Еулекс покренуо икакву једину истрагу!

Неке истраге јесу покренуте - оне које се односе на Србе којима се послије осам година од мартовског погрома и даље забрањују да се врате на своја имања и наставе живот тамо гдје су рођени и одакле су силом, у присуству мировњака, протјерани.

Осам година послије погрома Срба, изузев неколико стараца, нема у Приштини, Обилићу, Косову Пољу, Урошевцу, Призрену, Гњилану, Дечанима, Ђаковици, јужном дијелу Ораховца и јужној Косовској Митровици, у Вучитрну и Подујеву, у Сувој Реци и Истоку. Има их још по сеоским срединама - заборављени су и препуштени на милост и немилост старости.

(Срна/Фронтал)