Умјесто енергичнијих настојања и покушаја да уистину постанулидери двије најјаче опозиционе партије у Републици Српској, Младен Босић и Младен Иванић су се претворили у своје политичке антиподе.

Њихову пасивност, безидејност и тоталну демотивисаностда се наметну као алтернатива или макар коректив актуелне власти, можда је лакше схватити ако се има у виду то да се ради о људима који су свој политички ангажман солидно уновчили, што у странкама, што у заједничким органима Босне и Херцеговине. Уљуљкани у предсједничким фотељама матичних партија, са готово идолопоклоничком подршком чланства и ушушкани мјесечним приходима који износе најмање десет просјечних плата у Републици Српској, Младен & Младен чине све да не учине ништа.

Не прође много, а да се неко (медији, НВО, социјалне категорије, …) не упита има ли опозиције у Републици Српској? Ако се изузме Драган Чавић, који у скупштинским клупама прилично отворено и аргументовано решета по гријесима владајуће структуре, тешко да би неки други предсједник партије, код нас, могао подићи опозициони барјак. Али, авај,“мало руках, малена и снага, једна сламка међу вихорове…”, јасно је Чавићу. Зато и посустаје, па је недавно иступио из скупштинског Одбора за ревизију. Опозициона харизма ту бива исцрпљена. Миланко Михајлица је одавно дио политичког плусквамперфекта и џаба му прес - конференције свака два дана, кад на њима буде један новинар. А баш се Миланко зажелио медијске пажње, макар и у негативном контексту, само да га неко опет назове“најгрлатијим опозиционаром”. Шалу на страну, опозиција је у проблему. Тачније, двије најјаче опозиционе партије су у проблему. Њихови лидери се за ралику од великог броја чланства или симпатизера, обичног народа, не боре у утакмици која за циљ има преживјети од првог до првог.

Не узимајући у обзир остала примања, само као чланови тијела на нивоу БиХ према званичним подацима, Младен Босић, као посланик у Представничком дому Парламента БиХ, мјесечно добија између 5.500 и 7.500 КМ. (основна плата 4. 500, паушал 750, накнаде за комисију, топли оброк, смјештај, одвојен живот...). Простом математиком се може израчунати да само својим ангажманом у Сарајеву Босић заради око 90.000 КМ годишње. Опет математика каже да је то око 10 годишњих просјечних плата у РС или стан у центру Бањалуке од 45 квадрата. За само годину дана. Овом се треба додати да је прије ступања на ову функцију лидер СДС-а примао посланичку плату у дистрикту Брчко и плату у странци (око 3.000 КМ) , што је опет износило више од 7.000 КМ мјесечно.

Ништа мање не зарађује ни Младен Иванић. Званично, као делегат у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ мјесечно добија око 7.200 марака. Тако је, рецимо, у 2009. години, иако је имао највише изостанака са сједница Дома народа, зарадио највише - 103. 000 марака, или 8. 500 мјесечно. Рачунајте колико је то хљебова или пензија или ... Осим овог примања, Младен Иванић прима плату као универзитетски професор од око 2.000 КМ.

За политичара предизборна кампања никад не стаје. Милорад Додик то добро зна, као што зна и да сопствену популарност преточи у популарност партије коју води. И зато га је тешко пратитити. И зато је агилан, свеприсутан и нападан. Наравно, уз обилато коришћење медијско - ваздухополовно - буџетске логистике. Младена & Младена нигдје нема. У медијским наступима су млаки и неубједљиви. Не знају да запале масу. Нити да припријете. Нити да причају бајке. Нити да запјевају под шатором. А и зашто би то радили - кад им је добро.