Нисам гледао Српски филм. Кажу да је из умјетничких разлога пун бизарних сцена насиља, а ја више немам желудац за то. Из истог разлога не бих гледао ни Уземљизнатевећчега.

То је као и са црном хроником. На порталима је то најчитанији садржај. Народ воли, изгледа. Али ја више не могу да то читам. Када поредите број страница у новинама посвећених црној хроници и култури или умјетности (филму, ако хоћете) добићете катастрофалан резултат. Али за то је вјероватно крива она прва новинарска лекција – није вијест да је пас ујео човјека, већ човјек пса. Бизарно, зар не?

Не знам коју лекцију је већина новинара проскочила, али ово што је у српским медијима направљено око анти/про-српских филмова у протеклих неколико мјесеци је за јавно спаљивање ПРЕС картице или дипломе дипломираног журналисте.

Шта значи „антисрпски“?

Био бих јако безобразан када бих се упустио у дефинисање термина „антисрпски филм“ (али и да теоретишем о филму), али сам схватио да је довољно да пронађете „утицајног“ представника одређеног српског удружења, па да он каже своје мишљење. Када он, након гледања или не одређеног филма, каже да је филм српски, онда се јавно мњење може позитивно информисати. У супротном, добијемо текстове попут „Анђо марш“, али и „недостатак интересовања за приказивањем филма у Републици Српској“.

Али, није Анђа једина лоше прошла међу „српском“ „филмском“ критиком. То је само најновији случај. У недостатку српских филмова, „критичари“ су имали пуне руке посла, јер то што се не снимају српски филмови, не значи крај кинематографије. Од „Лепих села“ „Турнејом“ преко „Монтевидеа“ до „Параде“ су неки од филмова са негативном оцјеном.

И док се јавно мњење на све три стране филује ставовима и порукама филмова о рату у БиХ мање или више успјешних аутора, на сјеверу Европе, стабилним Скандинавским земљама, скупили су се озбиљни свјетски аутори и снимали докумнетарне филмове о овим просторима који су емитовани на тамошњим Јавним сервисима.

Огромне реакције су изазвала два филма: „Сребреница – издани град“ и „Трагови из Сарајева“. У тим мирним земљама организовани су протести подршке слободи медија (већином Срби тражили емитовање филма), што је наравно с друге, стране бошњачке дијаспоре, изазвало захтјеве за цензуром.

Медији из Републике Српске су издашно информисали о иницијативи на фејсбуку „Истина за све“ која је покренута с циљем да пружи подршку слободи говора због великих притисака на јавни сервис у Шведској. Као што су, након „припреме терена“, издашно објашњавали да је нормално да (једини) дистрибутер вођен финансијском логитиком има право да не откупи права за одређени филм и не емитује га на територији РС.

Из тих „медијских“ разлога у појединим градовима Републике Српске публика је прошле године остала ускраћена за приказивање најгледанијег филма у Бањалуци.

Из истих разлога јавни емитери у БиХ вејроватно неће никада емитовати „Сребреницу – издани град“ и „Трагове из Сарајева“.

Биће тужно ако ће привилегију гледања филмова имати само они који имају приступ интернету, а то највише говори о слободи која није ни српска, ни бошњачка, ни хрватска, већ универзална.

У памет се, другови!