Као што смо већ информисали, протекле седмице је Удружење новинара Републике Српске поднијело кривичну пријаву против одговорних у Федералној телевизији због намјере да подстакну националну мржњу и нетрпељивост према српском народу у БиХ. Ову кривичну пријаву преносимо у цјелини.

ОКРУЖНОМ ТУЖИЛАШТВУ БАЊА ЛУКА

Удружење новинара Републике Српске, подноси

КРИВИЧНУ ПРИЈАВУ

Против:

1) Синана ШАРИЋА, новинара ФТВ, Сарајево

2) Дамира КАЛЕТОВИЋА, уредник Информативног програма ФТВ, Сарајево

3) Дарјан Бабић, новинар ФТВ

4) Азра Пашукан, уредник Информативног програма ФТВ

5) Жељко Тица, уредник Вијести ФТВ

6) Бакир Хаџиомеровић, уредник Интермедија ФТВ

Што су:

1) Дана 09. 01. 2012. године, Синан Шарић, у својству аутора, Дамир Калетовић у својству уредника политичко - информативног програма ФТВ, а Бакир Хаџиомеровић као уредник Интермедија ФТВ, у намјери да изложе порузи националне и етичке симболе РС и на тај начин код грађана подстакну националну мржњу и нетрпељивост према српском народу у БиХ, у поводу обиљежавања Дана Републике Српске и свечаности која се уз учешће највиших политичких и државних званичника Републике Српске и предсједника Србије и чланова Владе Републике Србије, одржавала у Бањалуци, у специјалном прилогу политичко - информативног магазина „60 минута“, гледаоцима у најгледанијем термину, на експлицитан начин, кроз избор снимљеног материјала, избор саговорника и избором из контекста њихових изјава, историју српског народа приказали као „геноцидан културни модел“ који се спроводи посљедњих 150 година, а Републику Српску као „једини успио политички пројекат“ такве српске националне политике, тако што су:

а) Након пуштања насловљеног прилога «Крња велика Србија», аутор Синан Шарић емисију започео најавом: „У рату пријестоница (мисли се на Пале) , тај епитет почиње губити оног тренутка када се одлучи да се, умјесто експлицитним дивљаштвом, држава настави градити исто тако, али политиком“, а након тога закључио да је ово мјесто (Пале) четири године послужило као „бастион провођења своје двијестотине година старе политике“.

б) У наставку прилога, испред Основне школе „Србија“ на Палама, у очигледној намјери да гледаоце увјери у пројекат „велике Србије“, аутор рекао: „Ово је Србија. Србија на Палама, али осим симболичке, ово је заправо суштински велика Србија, тачније најсигурније улагање да то у будућности формално и постане, јер се ради о улагању у најмлађе. За будућност која ће се звати Србија, за генерације које ће се образовати у Србији, далеко од истине шта је заправо Србија учинила и далеко од принципа правичности да је милионе, ако већ шири дух помирења, требало да уложи у запаљене сарајевске школе. Заправо ради се о спровођењу националне стратегије Владе Србије под називом `Стратегија очувања и јачања односа матичне државе, дијаспоре и Срба у региону`, усвојеној фебруара прошле године, која опет није настала у Влади Србије, него као најновији великосрпски пројекат САНУ - а `Меморандум 2`. Није ништа друго него наставак двовијековног сна и јаве на стварању велике српске државе. Државе која се на јасним постулатима и једнаким интензитетом без прекида уз занемарљиве тактичке измјене стварала 150 година“.

ц) Након читања дијелова Начертанија из 1884. године, са истовременим убацивањем фотографија Драже Михаиловића са пјесмама "Спрем'те се, спрем'те, четници", цитирњем записе Стевана Мољевића и Светосавског сабора из села Ба 1944. године, аутор изјавио: „И након 150 година планова, докумената, те судски доказаних културоцида, урбицида, масовних злочина и на крају геноцида, велика Србија је остала само мит...“, након чега су приказане слике вјешала, избјеглица из Сребренице, и Ратка Младић како обилази избјеглице у Сребреници, а потом изрекао завршни суд:“Све оно ште се на Балкану дешавало након, а идентично је плановима зацртаним у Начертанију, јасна је потврда континуитета провођења, тачније претварања једног такорећи националноромантичарског плана у геноцид. Све до данашњих дана“.

д) Објашњавајући у наставку емисије слијед историјских догађања и исход Првог свјетског рата, аутор закључује: „... А Сарајево први пут након 1463. године и 1878. године без испаљеног метка, штавише уз добродошлицу, дочекује окупатора, јединице Степе Степановића“.

е) Коментаришући историјски развој након Првог свјетског рата, аутор потпуно игнорише антифашистичку борбу и југословенску идеју, и намјерно се фокусира на остатке политичких група блиских краљу и њихову колаборацију са Хитлером, да би гледаоцима, помоћу цитата са Светосавског сабора из села Ба, сугерисао како је основна грешка била што 1918. године нису ударене границе Србије, да би закључио: „... И без обзира на све, 60 година након тога у модерној Србији и српски културни круг и Дража Михаиловић су рехабилитовани. Постали су антифашисти, а континуитет злочина, великосрпског пројекта од Гарашанина до Мољевића, односно балканских, 1. И 2. Свјетског рата и Милошевићевом Србијом поново не постоји“.

ф) Након прилога о доласку у Сребреницу предсједника Републике Србије Бориса Тадића, аутор каже: „Јефтина имитација Вилија Бранта..., жртвама геноцида се крајње лицемјерно поклања, без да каже ко га је припремао и ко га је изводио... Све ово довољно говори о томе да суштина великосрпског пројекта и није у њеној политици. Политика је посљедица, суштинска полуга је културни модел, традиција која је српску идеју довела готово до антрополошких размјера“.

г) У намјери да и политику послијератне Србије прикаже као наставак „геноцидног културног модела“, аутор прилоге фокусира на групу интелектуалаца, писаца и научника за које каже: „Српску књижевну задругу почетком седамдесетих Матија Бећковић, Михиз, али и комунисти попут Љубомира Тадића, Михајловића, Мићуновића, Исаковића претварају у бастион национализма под кринком очувања Југославије. У Клубу књижевника чине све да великосрпска идеја не замре, не буде замијењена истинском југославенском. Био је то интелектуални центар Србије који је дјеловао плански и опрезно и врло перфидно, попут ротаријанског или масонског центра. Био је то клуб који је далеко од очију јавности повлачио конце културе и политике. Сви који су покушали докучити или доказати о чему се ту ради били су уклоњени“.

х) У јасној намјери да дискредитује и очигледне демократске процесе који су се у Србији појавили осамдесетих година, као што су јавне подршке оптуженим за „деликте мишљења“ и представници нове филозофске мисли, окупљени око часописа „Праксис“, аутор сугерише: „Крајње лицимјено су даване подршке муслиманско осуђеној групи из 1983. на челу са Алијом Изетбеговићем, све са изговором права на национално изражавање док је суштински циљ заправо био стварање једне такве групе која ће бити оправдање за великосрпско дјеловање и за злочине који ће услиједити 90 - их година прошлог вијека... Ни нови љевичари тзв Српски либерали, ни протагонисти тзв Праксис политичке филозофије нису дигли глас против хапшења албанских студената и ђака 1981. године на Косову. Чак и они који су условно речено платили главом и били искључени са Универзитета због подржавања децентрализације Југославије, попут академика Љубомира Тадића, оца данашњег српског предсједника, показали су сву перфидност дјеловања са краја 60 - их и почетка 70 - их“.

И) Настављајући историјски времеплов, аутор квалификује САНУ као легло српског национализма, а њен рад као развијње „геноцидни културни модели“ доказујући то тзв Меморандумом, да би за постмилошевићев период у српској државној политици рекао: „Вријеме након Милошевића тзв Ђинђићеве Србије свјесно се глорификује као европско, као вријеме прекида са великосрпском идеологијом, а што је посебно битно, у регији се крајње некритички као такво и прихвата. Уз уважавање свих околности под којима је Ђинђић водио ту тзв Србију са комплено наслеђеним злочиначким апаратом као бременом. Оправданим се поставља питање да ли је био принуђен поново у кабинет као савјетника увести Добрицу Ћосића. Да ли је био принуђен први потписати специјалне везе са РС када то није урадио ни Милошевић. Не, заправо се радило о индентичном програму“.

ј) У завршним сликама аутор се враћа пред основну школу „Србија“ на Палама, а потом, стојећи поред билборда на којима се честита јубилеј 20 година постојања РС, шаље завршну поруку: „... РС остала је једини успио политички пројекат Србије у задњих 150 година, `Велика крња Србија`“,

2/ Дана 09. 01. 2012. године, Дарјан Бабић, у својству аутора, Жељко Тица, у својству уредника вијести и Азра Пашукан и Дамир Калетовић, у својству уредника Информативног програма, у очигледној намјери да изложе порузи националне и етичке симболе РС и на тај начин код грађана подстакну националну мржњу и нетрпељивост према српском народу у БиХ, у поводу обиљежавања Дана Републике Српске и свечаности која се уз учешће највиших политичких и државних званичника Републике Српске и предсједника Србије и чланова Владе Републике Србије, одржавала у Бањалуци, у централној информативној емисији Дневник, у сету прилозима о прослави двадесетогодишњице РС, на експлицитан начин гледаоцима сугерисали закључак како је РС геноцидна творевина, тако што су:

а) Дамир Калетовић и Азра Пашукан, као уредница, а Жељко Тица као уредник Вијести, осмислили концепт информације о догађају (прослави двадесет година РС) на тај начин што су најаву Дневника отворили реченицом: „Жмире и окрећу главу од онога што је Хаг јасно прецизирао; БиХ, прецизније Република Српска, једини дио земаљске лопте на којој се обиљежава годишњица геноцида, ратног злочина, мучења и силовања“,

б) Репортер Дарјан Бабић, директно јављање из Бањалуке започео реченицом:“Добро вече Аида из Бањалуке, средишњег мјеста прославе двадесете обљетнице Републике Српске, прославе геноцида и агресије над Босном и Херцеговином...“, а завршавајући јављање, поновио: „Тако су Додик и одабрано друштво, који су подржавали све вријеме агресију и геноцид над Босном и Херцеговином, обиљежили двадесету обљетницу...“

чиме су починили кривично дјело изазивања националне, расне или вјерске мржње, раздора или нетрпељивости из члана 390. Став 2. У вези са ставом 1. Кривичног закона РС.

П р е д л а ж е м о:

а) да се против осумњичених отвори истрага у којој ће се осумњичени саслушати на околности припремања и емитовања инкриминисаних прилога,

б) да се у истрази прибави вјештачење комплетне емисије по вјештаку - стручњаку за етику на околности да ли емисија по идеји, саџају, концепту, времену емитовања и друштвеном контексту код просјечног гледаоца може изазвати националну и вјерску нетрпељивост, мржњу или раздор.

ц) да се прибави вјештачење стручњака за медијске комуникације на околности професионалног приступа у концепту емисије и кршења правила професионалног кодекса за електронске медије и јавне сервисе.

д) Да се саслуша више лица из разних друштвених области, укључујући и политичку сферу, на околности перцепције емитованог програма ФТВ.

Подносилац: Драган Јеринић, предсједник Удружења новинара Републике Српске