Транскрипт дијела емисије Пулс, РТВ БН : Дејтонски споразум свето слово или омча око врата? Да ли су превазиђени национални концепти? Каква је улога интелектуалне елите у друштвеним процесима?

Сузана Рађен - Тодорић: Вријеме је да БиХ пређе из Дејтонске у Бриселску фазу. Да ли Бриселска фаза која подразумијева значајније приближавање нормативних аката сама по себи искључује Дејтонску фазу?

Радомир Лукић: Ја мислим да она не искључује дејтонску фазу у највећој могућој мери. Постоје у ЕУ државе чланице које су задржале своју федералну структуру и нису је драматично мењали и то није била препрека да буду у ЕУ. То је најснажнији аргумент томе. Имају неке чланице које су ишле на пут даље федерализације раније унитарно уређење и снажнијих елемената као што је Белгија. И она је постала чланица ЕУ, она испуњава своје обавезе и то не смета њеном чланству. На политичаре гледам као правник који се бави јавним правом и мене одмах иза тога занимају структуре, органи и надлежности, међусобни односи. Ја још увек не видех осим Бутмирског пакета који се у овој или оној верзији појављује увек када се зачне разговор о уставним променама. Ја не видех тај неки план реорганизације. Ја не видех неки снажнији и потпунији пакет промена. Бриселска фаза ублажава трагове Дејтона. Не иде ни она од федералне структуре БИХ. И оно што се предлаже није у потпуности прихватљиво, јер ако из начина одлучивања власти БИХ, прије свега Председништво БИХ извучете механизме којима се оспорава доношење одлука и блокира, онда сте ви ипак поставили услове да се пређе на принцип већинског одлучивања и већинске воље, а нисам баш сигуран да би већинска воља водила рачуна о мањинама пре свега нашим националним и етничким мањинам и другим политичким мањинама. Такав принцип већине без обог овде колектива не би могао да делује. Да ли је то добро или лоше са обзиром на министарски већински модел и друге моделе политичких система у којима ипак царује већина о томе се може причати да је и потпуна примена начела већине без гаранција, без зауздавања већинског начела добра и тамо где постоји. Не можете се ви оријентисати на политичку структуру без институција. То је оно што се не сме дирати у БиХ, јер би нас то вратило близу оног несретног стања 1989. 1990. 1991. 1992. године.

Сузана Рађен - Тодорић: Како коментаришете ову ситуацију која тренутно постоји у БИХ? Сада имамо два супервизора, имамо шефа ОХР - а имамо шефа ЕУ за БИХ?

Радомир Лукић: Нисам ја сигуран да они који то раде имају јасну визију односа та два представника.

Сузана Рађен - Тодорић: Високи представник треба да води рачуна о спровођењу Дејтонског споразума. Представник ЕУ води рачуна о том бриселском путу?

Радомир Лукић: Установа високог представника са овим овлаштењима којима жели да замијени домаћу власт и да увери и народе и политичаре у БИХ да је она више неприхватљива. Она враћа ствари у многоме уназад, над нама чини једну врсту старатељства као да смо потпуно неподобни да сами одлучујемо о својим пословима. На тај начин онеспособљава домаће људе да о томе раде, а с друге стране коче све демократске процесе. Та ситуација је неко прелазно решење, јер ће представник ЕУ да преузме послове и високог представника. То је борба између концепата САД - а и њених европских савезника. Европског представника нема ни у једном мировном споразуму који се тиче БИХ. Високи представник јесте део мировног споразума, али је у свом функционисању доста превазишао и ти на начин који уопће није предвиђен самим споразумом. Од некога ко треба да помаже БИХ он је постао орган који замењује политичку вољу народа. Нисам баш моћан да објасним шта се има у виду.

Сузана Рађен - Тодорић: Канцеларија високог представника би требало да буде измјштена. Чули смо и изјаве да постоји могућност гашења канцеларије високог представника. Да ли је БИХ сазрела за то да се канцеларија високог представника угаси?

Радомир Лукић: Високи представник са својом власти коју није сам приграбио, већ су приграбиле светске силе које су покушале да легитимишу Савет за спроведбу мира. Тај орган је превазишао оно што је у Дејтону написано. БИХ је зрела да живи без високог представника. Високи предсатвник ЕУ би могао да ради свој посао саветовањем, разговорима, убеђивањем. Ми морамо то решити у БИХ уз помоћ неких људи који имају ешто више искуства, идеја како се те ствари решавају. Измештањем неће бити ништа замењено. Неће трчати у згради ОХР - а гдје је канцеларија високог представника, ићи ће се авионима, аутомобилима. То није добро за БИХ, њене људе, нас грађане демотивише да се прихватимо својих проблема, да им погледамо у очи, па понекад можда и нешто што је тренутно проузроковано неком оштром ситуацијом, да ми то ублажимо.

Сузана Рађен - Тодорић: Не чини ли вам се да су овдашњи политичари из сва три конститутивна народа своју неспособност да ријеше проблеме користили као алиби постојање канцеларије високог представника?

Радомир Лукић: Бошњачки лидери се највише залажу за останак канцеларије високог представника. Хрватски политички лидери и странке нису толико гласне да кажу за укидање а опет ћете мању улогу високог представника, док РС не жели никако канцеларију високог представника. Ви нећете водити озбиљне преговоре ако знате да има неко коме се можете жалити и молити се својим савезницима широм свијета. Морат ћете само да решавате проблеме. Осим ако ови нису радикални, не знам шта моће да остане од било које инстуитуције. Све почива на томе да је искрено прихватање оног што је дао Дејтонски споразум његове уставне структуре.

Сузана Рађен - Тодорић: Немеће се да о онама увије одлучује неко други, не само САД већ и наши први сусједи Србија Хрватска. Ево сада у цијелу причу је ушла и Турска. Колико је то добро за БИХ?

Радомир Лукић: За БИХ је добро да сарађује са свима. БИХ као ниједна друга држава не може да се изолује у комплетну драму. Ви знате да су велике силе увеле Хрвастку и Србију као неки врсту гаранта да ће дијелови њиховог народа који живе у БИХ искрено примјењивати Дејтонски споразум. Мислим да се прича о мешању суседа о претераном мешању не заснива увек на реалним чињеницама. Не видим да је то непосредно мешање. Земље из суседства имају право да кажу како виде стање. Не видим да се Србија и Хрватска и Црна Гора претерано мешају. Постоји констатација бошњачких политичара да че стање увек зависити од онога шта се дешава у суседним државама. Ја не видим да се Хрватска оштро мешала у БИХ. Нико не може очекивати да нестану везе Срба са Србима из Србије или Хрвата из Хрватске.

Сузана Рађен - Тодорић: Да ли се дешавања у сусједним земљама, напримјер избори у Хрватској могу пресликавати на дешавањау БИХ? БИХ једина остаје са тим јако израђеним националним концептима. Да ли ће се та ситуација одразити на БИХ?

Радомир Лукић: Увек је проблем дефинисати неке појмове као што су нација, национално, национализам. Представља се нешто што је наказно, нетолерантно. Присетите се кабинета који је водио Ивица Рачан. Нисам сигуран да је његова политика била драматично другачија од ХДЗ - а. Када је СДП ослабио због лошег економског стања и пада животног стандарда у Хрватској. Онда је дошао ХДЗ и рекао враћају се националистичке странке. Ако се овако настави у Хрватској ће за 4 године опет на власт доци ХДЗ не зато што је то нешто што је драматично другачије, већ просто бирачи немају могућност да неког другог бирају. Дате сад мандат ХДЗ - у па он не успе, па на следећим изборима дате СДП - у или коалицији.

Радомир Лукић: Пошто стање у БиХ јесте такво какво јесте и пречи су ови проблеми опстанка националних група, идентитета и достојанства у овом часу или су барем мало пречи од економских ствари или су повезани са њима, не видим да се може овдје преломити и да ће примјера ради Хрвати из ФбиХ да гласају за СДП или да ће се појавити нека таква социјалдемократска странка међу хрватима па ће она повући са собом бирачко тијело. Узмите сада дугогодишњу ситуацију у Србији. И тамо је била врло компликована полиција и тамо су политичке странке имали различите погледе шта Србија треба да ради у унутрашњем законодавсству и међународној политици па су се разишли. Ипак та ситуација није утицала на промјену захтјева свих Влада које су биле у Републици Српској. Присјетите се ситуације у којој је Милорад Додик постао предсједник Владе са два народна посланика. То је незабиљежено у нормалном парламентаризму. Присјетите се шта је онда причао. Присјетите се како је критиковао све концепте које су тадашњи људи СДС - а нудили а видите гдје је сада. Да ли се вама чини да је велика разлика у ономе што Милорад Додик данас излаже и за шта се бори, од онога што се СДС борила када је он први пут постао премијер са два народна посланика. Дакле, ту постоји неки континуитет јер није ипак могуће нудити програме, концепте, пројекте другачије од ове ситуације.

Сузана Рађен - Тодорић: Чињеница је да се БиХ и оба ентитета налазе у изузетно сложеној ситуацији. Чини се такође да је политичка елита постала некако безидејна, нема нешто ново да понуди и то још више збуњује људе. Намеће се питање, шта се то дешава код нас са интелектуалном елитом? Да ли интелектуална елита код нас постоји, и ако постоји зашто ћути?

Радомир Лукић: Исто тако је проблем дефинисати појам интелектуалца па и елите која би требала својим знањем да помогне држави и народу да буде нешто боље.

Сузана Рађен - Тодорић: Чини ли вам се да живимо у једном тотално поремећеном систему вриједности гдје се елита мјери дубином џепа, марком аутомобила које вози, брендом одијела које носи?

Радомир Лукић: Сигурно је да таквих промјена заиста има а тако је и у неким земљама Западне Европе и САД - у. Пред дјецом која гледају око себе, ипак нешто разазнају, иако не могу да спознају суштину и супстанцу али виде оно што шљашти, оно што блијешти, они наравно виде особе које возе скупе аутомобиле, који носе скупа одијела, и наравно да ће пожељети да живе као они. Тај систем вриједности јесте поремећен али је велики проблем овога што ви говорите - интелектуална елита. Многи паметни људи који су веома образовани у својим областима, па и успјешни мислећи људи нису у стању да се окупе у оним различитим облицима невладина удружења која слободно мисле. При томе, не мислим на невладине организације које су увезене извана. Тог облика кориштења слободе удруживања код нас нема. Људи су упућени или да остварују своје материјалне амбиције кроз политичке странке или да покушају да то раде кроз предузетништво или слободне професије. У таквој ситуацији свако се запослио о свом послу и јаду и практично људи нити имају жељу да се удружују, нити имају жељу да раде. Ви немате никакве клубове интелектуалаца који ће имати довољно техничких средстава, дијелом материјалних, да почну да раде и да се упусте почну да критикују власт. Имате на нашим просторима појединачне људе који су у тој некој својој врсти аналитичког жара и жеље да се супроставе ономе што није добро постали институције, али ја знам колико они раде. Један од таквих институција у одређеним стварима као што су рјешавање националних питања на Балкану, заштита универзитетских слобода – професор Коста Чалошки. Али ја знам шта он улаже да би он то био. Код нас нема таквих људи који су спремни толико да улажу и због тога су сви орјентисани на политичке странке, да добију какво мјесто у јавним предузећима, да добију неко мјесто у органима извршне власти. Слободе удруживања овако како ја говорим код нас се не користи. Ти људи су постали изоловани, не могу да уједине своје снаге, а на другој страни имате ове који оду у извршну власт који опет имају боље услове да се тиме баве: имају податке, имају сараднике; и због тога нема интелектуалне елите која дјелује на један независан начин изван државних органа. Ако ви пођете за политичком каријером, ви ипак морате да будете неко ко слиједи неку партијску већину а наше партије нису редовно демократски организоване. О свему одлучују највиша партијска тијела или можда чак свега неколико људи. Тако да морате да се повините томе, јер у супротном они ће вас одбацити или ћете се наћи на неком трусном терену и мораћете изнова да градите те неке каријере које ће вам они разбити.

Сузана Рађен - Тодорић: Једном приликом када смо разговарали рекли сте ми „Партијско одијело ми је превише тјесно“. Да ли партијско одијело заиста постаје тјесно људима који желе да на тај начин дјелују?

Радомир Лукић: То постаје и са годинама и са сазревањем, то дође и са ширењем ваших хоризоната кроз ширење чињеница о различитим догађајима, људима, појмовима, институтима и тако даље и онда се нађете у ситуацији када се осјетите да знате нешто више од других и да мало другачије гледате. Не можете да пристанете да вас неко у цијелим низу ствари спушта на нижи ниво. Са друге стране, то кочи ону пријеко потребну критичност људи. Зато кажем и мени је партијско одијело постало одавно тијесно.

Сузана Рађен - Тодорић: Да ли друштво има оправдања за такав однос према људима који припадају, што их називамо „интелектуалном елитом“?

Радомир Лукић: Тешко је говорити о мени. Ја прије свега имам критички однос према себи и према свему што сам до сада у животу урадио. Једна добра стваралачка енергија тих људи који би могли да предложе и да укажу практично или одлази у вјетар или буде спутана па се људи окрену свом унутрашњем животу и унутрашњем сазнању које не могу у том часу да користе. Постоји прилично таквих људи на нашим просторима који су под притиском оваквих ствари одустали од тога, Они се баве писањем стручних и научних радова, баве се наставом, неким приватним предузетништвом и виде да оно што би они могли да дају управо као независни, да то никоме не треба и покушавају да раде за своју добробит у оквиру својих моралних вриједности које су увијек строге.

Сузана Рађен - Тодорић: Када сам најављивала овај наш разговор поменула сам још један датум а то је 10. Децембар, Међународни дан људских права. Ви сте човјек који се за људска права бори годинама. Колико успјешно?

Радомир Лукић: Потпуно безуспјешно, морам да вам кажем. Јавност једноставно већ зна па можда је некоме досадно али ради се о начелним стварима као право сваког грађанина која могу да буду одузета, како су одузета нама. Мени је мој универзитетски или стручни живот пресјечен 2004. Године 2006. Сам одстрањен са Универзитета у Источном Сарајеву, са дејством високог представника, ондашње Владе РС коју је предводио госп. Перо Букејловић, ондашње министрице образовања Снежане Божић са Сокоца, садашњег ректора Универзитета у Сарајеву, Митра Новаковића, дјеловањем мојих старијих и млађих колега. Ја сам се те двије године борио за своја људска права, нисам хтио да одем, јер је управо требао неко да се томе успротиви је било доста оних примјера да људи испрепадани покупе ствари и кажу „ово је мајка мила шта може да ми се деси“. Нисам се успио изборити за своја људска права. Покушао сам се изборити са оним што је мени било доступно и мом џепу. Заштита људских права ипак кошта. Нашао се један храбар судија кога ја нисам практично познавао, који је у правом степену пресудио у моју корист, одлучио је да сам незаконито отпуштен. Правни факултет односно људи који су га тада водили а водили су га Проф. Дијана Марковић - Бајаловић и Ранка Рачић су уложоли жалбу да је другостепени суд преиначио пресуду у корист факултета а против мене.

(Фронтал)