Служба за информисање Министарства саобраћаја и веза РС упутило је свим медијима саопштење у којем реагује на колумну потпредсједника РС, Емила Влајкија објављену 4. новембра у дневном листу Фокус. Саопштење преносимо у цјелини.

Министарства саобраћаја и веза Републике Српске упутило је реакцију на колумну, г. Емила Влајкија, недавно објављену у дневним новинама „Фокус“, Бања Лука, под насловом „Доста је неодговорног и штетног инаћења“:

Господин Емил Влајки је, у дневним новинама „Фокус“, у колумни под насловом „Доста је неодговорног и штетног инаћења“, изнио низ неистина и приједлога који нарушавају позитивне правне прописе.

Прије свега, није ријеч о „инаћењу државе“, у вези са случајем бојкота мажиновођа, како то наводи г. Влајки, већ о досљедном поштивању позитивних законских прописа.

Наиме, г. Влајки показује да није упознат са ситуацијом у ЈП „Жељезнице Републике Српске“ и да суди на основу полиуистина, а не на основу званичних информација које су доступне јавности а које су, у више наврата, износили представници Министарства саобраћаја и веза, управе „Жељезница“ и други званичници Републике.

Истина је да су машиновође, самоиницијативно и незаконито обуставили рад, 10. октобра и тиме нанијели несагледиву штету привреди Републике Срспке, свом матичном предузећу и свим запосленима у „Жељезницама“. Иако је управа „Жељезница“ успјела 12. октобра да дјелимично покрене теретни саобраћај, цјелокупна привреда, а посебно предузећа која зависе од транспорта жељезницама, свакодневно трпе велике губитке. (Нпр: Рудник жељезне руде „Митал арселор“, Фабрика цијеви „Унис“, Фабрика глинице „Бирач“...)

Такође, држава није вршила репресивне мјере, како наводи г. Влајки, већ је асистенција МУП-а тражена од управе „Жељезница“ како би се омогућио несметан рад других радника запослених „Жељезницама“

Машиновође, које незаконито бојкотују рад, траже исплату разлике у заостатку додатка на плату, који се у стручној терминологији назива километар-час, по цијени од 2,4 КМ. То значи да машновође траже исплату накнаде коју им претходна управа предузећа није ни одобрила. Ријеч је о стимулативној исплати коју машиновође траже чак и за период када су радници „Жељезница“ били у штрајку.

Да подсјетимо, ријеч је о два штрајка у овој години који су резултирали договором са Владом Републике Српске и који су били организовани у законским оквирима. Такође, из постигнутог договора проистекла је обавеза управе „Жељезница“ да спроведе мјере финансијске консолидације овог предузећа, укључујући и рационализацију свих трошкова, дакле, и трошкова по основу плата.

Због несавјесног бојкота рада, покренут је дисциплински поступак против машиновођа. Напомињемо да је Инспекција рада одмах, по обустави рада, утврдила да је ријеч о незаконитом бојкоту машиновођа, тако да се ти поступци не могу подвести под штрајк.

Такође, чињеница је да групу машиновођа који протестују, не подржавају ни други синдикати који дјелују у оквиру „Жељезница“. Због бојкота машиновођа, посљедеце трипи и око три хиљаде других радника запослених у „Жељезницама“.

Поштујући намјеру г. Влајкија да се, као потпредсједник Републике и јавна личност, ангажује око рјешавања битних друштевних питања, ипак, било би боље да се детаљније информише прије него што јавно изнесе суд о стању у „Жељезницама“.

Е. Влајки - Доста је неодговорног и штетног инаћења

Машиновође и држава су стварно претјерали у њиховом инаћењу. Да је држава одмах на почетку пристала да испуни оно што је било записано у колективном уговору у погледу обавеза према машиновођама, исплатила би око милијун марака и ствар би се била завршила. Као одговор на овај потез државе, машиновође су ступиле, како тврди држава, у нелегалан штрајк. Машиновође опет тврде да поред непоштивања колективног уговора, нису мјесецима добијали ни плаћу, ни топли оброк те, с обзиром на тежину њиховог посла, да нису због тога могли осигурати истинску безбједност саобраћаја па је штрајк био, људски и професионално гледано, неминован. Све у свему, каснија међусобна дискусија се свела на прастаро питање: да ли је старија кокош или јаје.

То би надмудривање, у некој другој области, могло бити предмет јалових политолошких дебата и истраживања, да економија и грађанство од тога нису трпјели директну штету. Да је држава одмах исплатила потраживања радника, то би је коштало око милијун КМ. Овако су укупне штете премашиле пет милијуна и сваким даном штета је све већа. Поред тога, грађани се више не возе жељезницом, осим што се пријевоз осигурава на међународним линијама.

Ескалација овог штетног инаћења довела је и до "колатералних штета". Држава, која мисли да је јача, увела је, дјеломично, у посао штрајкбрехере, позвала полицију да удаљи раднике с мјеста догађања и суспендирала већи дио њих. Поред тога тврди како премијер и предсједник стоје иза ње. Све у свему, држава се понијела као репресивна творевина из доба раног капитализма када су радници били онемогућавани на сличан начин.

С друге стране, машиновође, свјесне да се без њих локомотиве не могу покренути, практично су уцјењивали државу својом акцијом. Поред осталог, бринули су се искључиво за своју добробит и није их пуно занимало што ће убрзо неколико стотина њихових колега из других служби из ЖРС изгубити посао.

Трагикомично је то што ми хоћемо у грађанску Европу, а не постоје јаки синдикати као непревазиђени социјални партнери унутар истинског грађанског друштва. Такво стање када се не исплаћују плаће зато јер ето нема пара, а купују нова луксузна кола за возни парк ЖРС и када се репресијом гуши спонтани раднички покрет, не одговара универзалним људским правима за која се формално залажемо.

Да се ова прича не би наставила, како се нови милијуни не би губили и како би конструктивна демокрација захватила синдикате, износим као гњевни грађанин слиједећи приједлог. Нека до краја ове године буде исплаћено што се радницима мора исплатити. Нека до десетог новембра буде исплаћена тражена тарифа од 2,5 КМ по километру умјесто једне марке колико нуди држава. Нека се на основу овога радници одмах врате на посао. Нека се држава обавеже да неће накнадно проводити чистке "неподобних". Нека се одмах покрену преговори о новом колективном уговору.

Нитко с овим приједлозима неће бити ни побједник ни побијеђени. Једини губитници смо ми, грађани, који све ово плаћамо. Али, као и до сада, већ смо навикли на сличне ситуације, мада све теже и теже праштамо.

(fokus.ba/Фронтал)