БИЈЕЉИНА - Бивши српски борац Јован Стевановић из Попова код Бијељине, тешко оболио и готово непокретан, живи у некадашњем јавном купатилу у центру села и преживљава од хране коју му дају мјештани.

Од Центра за социјални рад из Бијељине мјесечно прима 60 марака, а од општине је само једном у 20 година добио 200 марака једнократне новчане помоћи. У садашњем стамбеном смјештају од 25 метра квадратна - најстаријем јавном купатилу у Босни направљеном 1924. године - Јово нема ни струје, ни воде. Упркос свему, наглашава, никада ништа ни од кога није тражио.

Дрва за огрев добије од хуманих људи и од Центра за социјални рад који му је ове године додијелио 210 марака да купи три метра дрва што је и учинио, али не зна до када ће му моћи послужити.

Купатило у којем живи Стевановић веома је хладно и тешко га је загријати. Ту га нико, осим малобројне родбине, не обилази, али је било пријетњи мјештана да ће га и одатле истјерати. Жао му је, каже, што су га заборавили у Борачкој организацији, иако сматра да то није заслужио, јер је као припадник Прве семберске биграде цијели рат провео на мајевичком ратишту.

"У рату сам био од почетка до краја, а сада сам заборављен од општинске Борачке организације. Тада ми је обољела кичма. Ноге ме боле од посљедица смрзавања у рову. Готово сам непокретан. Код љекара нисам био од рата, иако ми је потребан, јер све вријеме имам болове", прича шездесетшестогодишњи Јован.

Његове муке, присјећа се, почеле су 90-тих година прошлог вијека, када је кренуо у рат. Тада је био приморан да прода око два дунума земље да би, како је рекао,"имао шта да стави у руксак".

Послије се, упркос здравственим тегобама, вратио кући и имању у Попове и ту је живио до 2000. године, јер више није могао да обрађује земљу. Све је продао у бесцијење, а од тог новца купио је камп-кућицу у близини Павловића моста и ту је живио осам година.

"Када више нисам могао да устанем, дошао сам овде. То је било у децембру 2009. године. У селу има напуштених кућа, али ми нико не нуди смјештај, већ ми кажу - `Што си ишао у рат, што си продао своје?`. Да имам већа примања изнајмио би себи једну собицу, купио дрва и лијекова који су ми пријеко потребни", прича Јован.

Рођак Јеленко Стевановић истиче да би Јовану требало помоћи, јер је ријеч о борцу прве категорије с обзиром на вријеме проведено на првој линији фронта, али му је додијељена четврта категорија.

"Сви који познају Јову знају да се он неће жалити, нити шта тражити. Док је био способан сваком је хтио помоћи, а сада му се то враћа на веома ружан начин", каже Јеленко Стевановић.

У Мјесној заједници Попови сматрају да су на овај начин дјелимично ријешили стамбено питање Јована Стевановића.

Предсједник Савјета Мјесне заједнице Драган Кулић рекао је Срни да очекују да се из објекта старе читаонице, који се налази у непосредној близини јавног купатила, исели избјегличка породица којој је истекао уговор о привременом смјештају, па ће онда размишљати на који начин да помогну Јовану.

У Борачкој организацији општине Бијељина обећали су да ће у наредних седам дана обићи Јована Стевановића, јер нису били упознати са његовим случајем.

"Отићи ћемо на лице мјеста да видимо на који начин да помогнемо човјеку. Чињеница је да је борачка популација најугроженија категорија становништва, а ми помажемо у складу са својим могућностима", рекао је Срни предсједник општинске Борачке организације Зоран Миљановић.

(Срна/Фронтал)