Документарни филм Сњежана Лаловића "Коњи, коњи", рађен у продукцији Радио-телевизије Републике Српске, уврштен је у званичан програм 16. Међународног филмског фестивала "Грин вижн", који ће од 22. до 26. новембра бити одржан у руском граду Санкт Петерсбургу. Са аутором филма разговарали смо о положају документараца у данашњем друштву, али и о поруци и мотивима који стоје иза филма „Коњи, коњи“.

Колико вам је селекција филма у такмичарски прогам фестивала "Грин Вижн" важна?

Грин Вижн је фестивал на којем учествујем први пут и, као и сваком аутору, импонује ми што се мој филм нашао у званичној такмичарској конкуренцији. Колико сам обавијештен било је доста пријава за фестивал а селектори су за приказивање изабрали 32 филма па је моје задовољство тим веће. Обично се каже да се о наградама не размишља али када дођу оне донесу додатну сатисфакцију за напор који се учини приликом стварања филма. Што се мене тиче до сада добиjене награде на тренутак су ме бацале у неко бестежинско стање у којем сам се осјећао лијепо. Касније се мора атерирати јер признања доносе и обавезу која се може испунити када си на земљи а не у облацима.

Како је дошло до идеје за снимање овог филма и укртако нам опишите његову радњу?

У условима борбе за опстанак у нашем тешко одрживом консоцијативном систему, излаз сам тражио у раду у природном окружењу. Што би рекао покојни Момо Капор: природа дјелује неприродно. Приликом једног таквог снимања обрео сам се на Борикама код Рогатице гдје се још увијек одржава ергела расних арапских коња. Ти пастуви су предивни, а амбијент Борика дар од Бога. Онда сам се сјетио да у непосредној близини други коњи извлаче тешка дебла из шуме, а на Борикама су били и трећи, они који вуку кола. Само сам исплео слику њиховог радног дана. Ови су у шуми вукли балване који су се након резања пребацивали до штала са „арапима“ који су се на та дрва гријали. И то је прича у којој су актери коњи, изговорена је само једна реченица и све подсјећа на људску подјелу рада. Да не кажем да је глобализација била можда и главни мотив да се направи овај филм мада је ипак човјек тај који је додијелио различите улоге овим животињама. Било је велико задовољство боравити у природном амбијенту Борика и Романије гдје су снимане сцене. Успут сам набрао 10-так килограма шипака за мармеладу и двије кесе вргања.

Од великог броја ваших документарних филмова који је на вас оставио највећи утисак?

Не могу причати о томе који је филм на мене оставио највећи утисак. То бисте требали питати оне који су гледали моје филмове. Могу само рећи да ми је најдражи филм „Егзодус поново“ за који сам добио златну медаљу Београда за најбољи документарни филм на Фестивалу 1996. То је филм о сељењу Срба из Сарајева након Дејтонског споразума. У тим колонама било је много чланова моје уже и шире породице. Напуштате родни град и не знате гдје ћете. Преносе се посмртни остаци хероја који су одбранили територију, цича је зима... То ме је потпуно потресло. Када сам завршио монтажу филма 10 дана сам лежао са темперетуром преко 39. Од муке. Ко то није видио и доживио не можени да схвати чемер који је владао код сарајевских Срба. Сви филмови на једну страну , а „Егзодус“ на другу.

Колико по вама имамо домаћег потенцијала за продукцију документарног филма?

Мислим да све око нас може бити инспирација за документарни филм. Наша историја је толико бурна, а постратни перод пун социјалних тема да је тешко не видјети неку од њих. Ствар је само уобичити их у документарни филм. До сада сам радио углавном теме које су биле продукт рата а то су болне приче. Документарни филм, између осталог, служи да се забиљежи тренутак у којем смо, да се остави траг који ће генерацијама које долазе, а које буду хтјеле да се баве истраживањем нашег времена, помогне да схвате ово доба. Замислите колико је вриједности у снимцима са неке свадбе из 1920. године гдје ви можете видјети обичаје, начин одијевања... много грађе за етнологе, музикологе, писце... Мислим да има доста аутора средње генерације који ће још много тога да кажу на плану документарног филма, али и младих, школованих који већ излазе из оквира анонимности. Штета је што се документарном филму не поклања велика пажња, што се он не форсира. Имате у свијету биоскопе који на репертоару имају углавном документарце или краткометражне фиилмове и те пројекције су веома посјећене. Документарни филм није скуп. Мислим да је за промоцију те врсте филма, поготово код нас гдје се полако губи навика одласка у бископ или на спорадичне фестивале, веома важна телевизија и да би тв програм био најбоје мјесто за приказивање документараца и њихову промоцију.

Шта је то што документарни формат издваја од осталих облика филма, шта је вас привукло њему?

Мене рад на документарном филму испуњава, даје ми осјећај креативности, могу неке своје идеје да преточим у филмску причу. Имам привилегију да се тиме могу бавити на РТРС, гдје радим. Никада прилике за рад нису идеалне али сналазим се. У Источном Сарајеву имам добру екипу са којом радим, али и Удружење филмских радника „Византија“ у Палама у оквиру којег такође стварамо. Имам добре другове, Војислава Стјепановића за камером и Мирослава Остојића у монтажи, који ме потпуно разумију и често врло мало комуницирамо за вријеме снимања јер се претходно детаљно договоримо. Они су једнако значајни у креацији филма. Имају више стрпљења од мене, а то ми много значи. Они су ми као седатив. Уживам док радим филмове јер су они производ мојих запажања и мог темперамента, често и једини начин ослобађења од мисли које ме прате из прошлости. Волим документарни филм јер су сцене које се снимају углавном спонтане, најчешће их можете снимити само једним потезом и ако успијете.... То или знате или не знате.

(Фронтал)