Од нашег блогера, Бранислава Бореновића, добили смо текст универзитетског професора др Момира Ћелића у којем описује судбину свог покојног колеге Ратка Краварушића, професора математике на Економском факултету бањалучког Универзитета.

ПОВРАТАК У ЗАВИЧАЈ

Момир Ћелић

Иако сам за Ратка Краварушића чуо још док сам био ученик трећег разреда Гимназије у Бањој Луци, у којој се он 1974. године запослио као професор математике, упознао сам га тек неколико година послије тога.

Не сјећам се нашег првог сусрета али претпостављам да је то било 1982. године када сам се запослио као асистент на Машинском факултету Универзитета у Бањој Луци. Ратко је у то вријеме био асистент на Економском факултету. Тих година је постојала универзитетска катедра за математику у оквиру које су се сваки мјесец одржавала предавања послије којих бисмо се ми математичари дружили у некој од кафана. Сигурно сам се на једном од тих састанака упознао са Ратком Краварушићем.

Прве године мог рада на Универзитету у Бањој Луци обиљежила је једна афера на Економском факултету. На начин карактеристичан за тај период са Економског факултета је избачено неколико наставника и асистената. Били су оптужени да су говорили критички о стању у друштву (тако су, рецимо, једном од њих приписали да је говорио како у Совјетском Савезу сви имају посао и стан и како су тамо неке ствари боље ријешене него код нас), а примједбе на рад неких старијих колега Муслимана су окарактерисане као српски национализам. Њихове ријечи неко је по кафанама брижљиво биљежио и достављао тамо гдје треба, а онда је против њих покренута права хајка.

Задатак да се обрачуна с тим „непријатељима“ самоуправног друштва добило је руководство Економског факултета. Савјетима типа „Њима не можете помоћи, а себи можете одмоћи“ вршен је притисак на запослене да гласају за избацивање неподобних колега с посла. Било је много оних који су подлегли тим притисцима.

Међу ријеткима који су имали храбрости да се одупру налозима моћних и да не гласају за избацивање својих колега био је асистент Ратко Краварушић. Не знам да ли су му се због тог чина храбрости они други дивили или су га мрзили.

Рецимо да су поменути наставници и асистенти привођени у полицију, тамо држани и испитивани. На њих је вршен притисак да сами признају оно за што су их оптуживали. О тортури коју су при том преживјели свједочи и књига коју је о томе један од њих написао. По избацивању с посла скоро сви су отишли у Београд и тамо направили успјешне каријере. Један од њих није био довољно јак. Доживио је нервни слом. Није се више никад вратио на посао. Не знам шта је сада с њим.

Када се говори о овоме и о Ратку Краварушићу, треба забиљежити и оно што се десило десетак година касније када је већ био пропао претходни тоталитарни режим. На Економском факултету је покренута иницијатива да се неки од раније избачених колега поново ангажују у настави као гостујући професори. На сједници на којој се расправљало о том предлогу сви су гласали за, само Ратко Краварушић није дигао руку. Упитан зашто не гласа, одговорио је да он није ни гласао за њихово избацивање, па је ред да их на факултет врате управо они који су их са њега и отјерали.

Као што је раније, када су људи били прогањани из идеолошких разлога, било много више оних који нису имали храбрости да се супроставе злу, тако је било и 2007. године када се на удару моћника нашао сам Ратко Краварушић. Овај пут разлози за прогон нису били идеолошки већ потпуно приземни и лични.

Син једног политички моћног наставника Економског факултета није желио да спрема испит из математике (иако је Ратко био вољан да га посебно подучава), већ је очекивао да отац обезбиједи да му се само упише оцјена. Када се Ратко оглушио на захтјеве моћног колеге, овај је задужио декана да разговара са Ратком. До тог тренутка је Ратко био у добрим односима с актуелним деканом. Био му је први сарадник јер је претходни декан, који је у међувремену постао ректор (Nomina sunt odiosa, па их зато и не наводим) замолио Ратка да и даље остане продекан за наставу

и тако помогне његовом шурјаку који је изабран за декана чим се запослио на Економском факултету. И декан је добио негативан одговор. Став да се шестица мора заслужити за Ратка је био аксиом.

Како оно што су замислили нису могли остварити милом, удружена тројка је одлучила да то постигне силом. Покренут је цијели апарат и усклађеним дјеловањем органа Факултета и Универзитета постигнут је сљедећи резултат: Ратку Краварушићу престаје радни однос на Економском факултету (на којем је радио 29 година), па се он премјешта на одсјек за физику Природно-математичког факултета.

Умјесто Ратка доведен је наставник из Сарајева са циљем да обави оно што је Ратко одбио, а када се то заврши, неко други ће преузети наставу математике.

Вјероватно је моћна тројка сматрала да гријех који је починио Ратко Краварушић заслужује много оштрију казну, али их је чињеница да они нису били владари из периода комунизма онемогућила да своју правду спроведу до краја. На крају су се чак представили као демократе јер „нису угрозили ниједно његово радно право“ већ су му омогућили да „држи предавање много мањем броју студената и да им се тако више посвети“.

Када су се у јавности почела постављати питања у вези са случајем Краварушић, услиједила су демагошка образложења. Тако је декан Економског факултета говорио новинарима: „У неколико наврата покушавао сам да разговарам са професором Краварушићем о његовим критеријумима и о пролазности. Сваки пут сам добијао одговор како он има свој начин рада и да ја немам право да се мијешам. Одговоран сам за наставни процес на овом факултету и био сам дужан да предузмем мјере, јер су његов начин рада и остварени резултати били кочница спровођењу Болоњске декларације и Закона о високом образовању и сами његови резултати су га удаљили из наставе.“ (Да је којим случајем умјесто 2007. била 1983. образложење би било да је проф. Краварушић кочница развоја радничког самоуправљања и спровођења програма Савеза комуниста.)

На директна питања да ли је Ратко Краварушић добио отказ због сина моћног колеге, и ректор и министар образовања су са одглумљеним чуђењем одговарали да први пут чују за то и да они само знају да је лоша пролазност из математике разлог Ратковог уклањања.

Вјероватно би они устврдили и да је немогуће да један наставник страда на тај начин. Али ја могу да потврдим (а можда нисам једини са таквим искуством) да се и мени десила слична ствар на истом факултету.

Када је у току рата Економски факултет остао без наставника математике, тадашњи декан ме замолио да хонорарно држим предавања. Радио сам тај посао (Ратко ми је био асистент па сам се могао увјерити да је он веома савјесна и поштена особа) све док ме једног дана нови декан није позвао у своју канцеларију да ми каже да се међу студентима налази син једног важног функционера који би материјално помогао факултету ако бих ја уписао шест из математике том студенту.

Без размишљања сам му одговорио да ћу му уписати шестицу под истим условом под којим уписујем и другим студентима, тј. кад научи. Он је само кратко упитао „Је л’ тако?“, а послије добијеног потврдног одговора разговор је био завршен. Био је то и крај мог ангажмана на Економском факултету. Није ме о томе ни обавијестио већ сам од других сазнао да је умјесто мене довео другог наставника. Нисам тамо био у сталном радном односу, па декан није имао потребу да било коме објашњава зашто ми је дао отказ, а да је то којим случајем морао, сигурно би користио исте аргументе о пролазности који су коришћени у Ратковом случају.

Времена се мијењају а људи остају једнако зли, непоштени и лажљиви. Ако је то потребно, као у ово квазидемократско доба, они само навлаче маску добра и неупућенима подмећу лажна образложења, позивајући се при томе на вриједности које је неопходно заштитити.

Свима који имају било какве везе са универзитетима добро је познато да је одувијек била мала пролазност на испитима из математике, а да је тако и данас (не усуђујем се да тврдим да ће тако бити и у будућности јер су и многи наставници математике почели да поклањају оцјене, схвативши да је то најефикаснији, а можда и једини, начин да се значајно повећа пролазност).

Познато нам је у каквом очајном стању се налази привреда Републике Српске. Бивши студенти Економског факултета (о њему говорим, али би се сличне ствари могле рећи и о другим факултетима) годинама руководе том привредом. Док о малој пролазности сви воле да причају и то постављају као главни проблем нашег високог образовања, о квалитету оних који су завршили факултете мало се говори. Нико се не пита да ли је лош кадар који излази са факултета кривац за лоше стање у ком се налази цијело друштво. С обзиром на оно што се сада дешава у области образовања, још је више разлога за забринутост. Казне којима се данас кажњавају непослушни нису слање на Голи оток како је то било оне године када је Ратко рођен, али и такве, наизглед безазлене, могу довести до истог исхода када се примијене на осјетљиве, карактерне људе који се с њима не могу помирити јер их сматрају крајње неправедним.

Понашање Раткових колега са Економског факултета 2007. године личило је на њихово понашање у раније поменутој афери из 80-их година. Страх од комитета и државне безбједности замијенио је страх од ректора и декана који, ако им нисте по вољи, могу да вам направе велике проблеме и угрозе вашу егзистенцију. „Страх од зла горега“ претвара људе у саучеснике или равнодушне посматраче који сматрају да се злу не вриједи противити и да се неправда и туђе страдање не могу зауставити. Неки се можда и љуте на Ратка што није урадио оно што се од њега тражило, већ је и њих довео у неугодну позицију да се морају опредјељивати за једну или другу страну.

Не би декани и ректори били тако моћни да их таквима не чине њима потчињени. Многи од оних који управљају нашим животима најчешће немају посебних врлина и личног ауторитета. Злоупотребљавајући функције које обављају кажњавају непослушне и тако застрашују остале који својим ћутањем и непротивљењем дају шансу да се злоупотребе наставе и појачају. Тек када неко од тих силника изгуби функцију и када нестане онај ореол који им је функција давала, околина схвати како се те особе није ни требало плашити.

У том смислу ми је занимљиво оно што је Андрић рекао у својим забијешкама с пута кроз Аустрију 1923. године. Аустро-Угарска монархија се била распала. У Аустрији се живјело тешко. Свуда се осјећало стање општег пропадања. Андрић у једној кафани пуној чиновника и официра среће једног знанца из Далмације. На питање шта ради, овај одговара: “Ма ево се срдим. Има по сата гледам ове око себе, па ми долази да бијем у главу кад помислим: ко нам је владо сто година.“ Андрић послије овога у свом запису додаје још једну реченицу. „Сетих се тада да ми у све ове дане никад ни на ум није пало да су и ови некад негде над неким владали.“ Претпостављам да овако о неким бившим деканима и ректорима суде и многи наставници Универзитета у Бањој Луци, а да ту свијест немају у току њихових мандата него им покорно служе.

Познато је како су све завршавали људи који су долазили у сукоб са влашћу. Наша прошлост пуна је примјера који то показују. И послије одслужене казне муке страдалника често нису престајале. Код неких је осјећање прогоњености прелазило у праву болест. Ако се добро сјећам првог романа о Голом отоку, тамо је један бивши затвореник и по повратку кући био опсједнут страхом да га власт прати. Био је убијеђен да пегла, коју је један кројач из његовог комшилука држао у излогу своје радње, није ту случајно већ да су у њу уграђени уређаји којим се прати шта он ради и говори. Када је супруга тог затвореника схватила шта је разлог великог неспокоја њеног мужа, отишла је код комшије и замолила га да из излога уклони пеглу. Он се томе није противио, али јој је објаснио да правила налажу да кад већ има излог у њему мора нешто држати. Проблем њеног мужа био је друге природе и није се могао тако ријешити.

Велики српски писац, чије име ће свако погодити када се помене Лондон у коме је он као емигрант провео 25 година, страховао је подједнако и од Удбе и од српских емиграната са којима се често спорио, а у доброј мјери и од Енглеза код којих је с муком живио. Увјерен да би могао бити отрован, није смио куповати храну у оближњим продавницама већ је одлазио у удаљеније дијелове Лондона мијењајући и по неколико линија метроа да би тако заварао траг могућим пратиоцима.

Када су комунистичке власти допустиле да се врати и дали му стан у Београду, почели су проблеми тог писца са буком. Излуђивало га је неко чудно, упорно куцкање по цијевима централног гријања које није престајало ни послије жалби комшијама и утицајним пријатељима. Чим се увече у згради све смири и он почне да ради, нека „лоптица“ почне негдје да скакуће, а по цијевима почне лупкање. Он од тога губи концетрацију, нервира се, па престаје да ради и гаси свјетло, а бука се одмах утиша. Чини се да и за Ратка Краварушића проблеми не престају са избацивањем са Економског факултета. Он се с том одлуком никад није помирио и све је чинио да се тамо поново врати. Покренуо је тужбу против Факултета надајући се да ће суд бити тај који ће му вратити угрожено право. Али, правда је спора и, то сад видимо, недостижна.

У вријеме када се све ово дешавало и када је Ратко мислио да ће обраћањем јавности добити неку заштиту, у Бањој Луци се десило једно стравично убиство подметањем експлозива под ауто. Мета напада била је особа која је у јавности износила доказе о криминалним радњама неких моћника у области грађевинарства. Изгледа да је Ратко и због овог случаја био под јаким притиском да не иступа у јавности јер је видио да су моћници на све спремни. (У међувремену му је и син добио отказ у једној банци, у режији истих оних који су и њега избацили. Била му је то јасна порука да се покори.)

Био сам свједок узнемирености са којом је Ратко кренуо на раније заказану конференцију за штампу. Нити је могао да одустане, нити је смио јавности да све каже. Није, изгледа, желио ни потпуну конфронтацију јер је наивно вјеровао да ће ректор испунити своја обећање и вратити га на стари посао, а овај је, вјероватно, та обећања давао са циљем да Ратко ублажи своје ставове и престане са иступима у јавности.

Послије одржане конференције ипак се сазнало шта су прави разлози Ратковог страдања. На неким интернет форумима почеле су расправе о оном што се десило на Економском факултету. Иако је било и оних студената који су се радовали што је Ратко уклоњен, много више је било оних који су се згражавали над поступцима управе Факултета и Универзитета. Поруке подршке свом професору Ратку Краварушићу могле су се читати и на интернет страници форума Економског факултета све док декан није схватио да је то уперено против њега, па је тај форум напрасно угашен.

Подршка колега са Универзитета је изостала, па се Раткова узнемиреност појачавала. Причао ми је да су му неки бивши студенти, који раде у полицији, савјетовали да не вози ауто. Послушао их је па је у град ишао пјешке, а онда је почео да уочава неке непознате људе који су га пратили кад изађе из стана. Сваки пут кад би свратио код мене причао је о томе, а мене је питао да ли имам неких проблема због јавне подршке коју сам му пружио. Касније ми се почео жалити да од буке не може да спава. Сваке ноћи неко би у стану изнад његовог почињао да скаче тако да је мислио да ће му се цио плафон сручити на главу. Тај стан је био неком изнајмљен и он није знао ко ту станује, али је био убијеђен да зна по чијем налогу га они узнемиравају. Позивао је полицију. Полицајци су долазили пред означени стан, али им се из њега нико није јављао. Жалио ми се да га неко узнемирава и неким рефлектором који је постављен наспрам прозора његовог стана, а касније су се проблеми са буком почели јављати и на новом радном мјесту.

Пажљиво сам га слушао, али нисам знао шта да му кажем. Сам сам се питао да ли је могуће да његови прогонитељи иду тако далеко. Збуњивало ме оно што сам чуо од једног пријатеља који је био на некој забави земљака оног политичара због чијег сина се све ово десило. Неки гости су те вечери, желећи ваљда да се додворе свом моћном земљаку који је сједио с њима, наручивали пјесме за њега и у микрофон поручивали „Средићемо Краварушића.“ Тај мој пријатељ је био шокиран чињеницом да присутни политичар није реаговао иако су се сличне поруке те вечери чуле неколико пута.

Често сам Ратку говорио да својим прогонитељима не приписује толику моћ и да чува здравље. На жалост, није га сачувао. Нисмо се виђали у посљедње вријеме, па сам био изненађен кад сам сазнао да је тешко оболио (вјероватно само чланови његове породице знају какву драму је Ратко преживио за све ово вријеме). Видио сам га посљедњи пут у болници. Размијенили смо неколико ријечи. Гледао ме је директно у очи као да је хтио нешто важно да ми каже али је, схвативши ваљда да нема снаге за дужи разговор, резигнирано оборио поглед. Нијемо сам стајао поред његовог кревета неко вријеме, а онда сам отишао. Био сам потресен оним што сам видио. Неколико дана касније, када сам долазио на посао, видио сам на једном дрвету смртовницу. Ратко Краварушић је умро. Био је то трагичан епилог онога што се десило 2007. године.

Сахрана је обављена сутрадан у Ратковом родном селу Карловац крај Гламоча.

Тог врелог јулског дана окупило се много Раткових рођака, пријатеља и земљака испред породичне куће у пустом гламочком селу да свједочи о Ратковом коначном повратку у завичај. Од оних који га познају дуже од мене слушао сам како је био најбољи ђак гламочке гимназије коју је завршио за три године, како је у року завршио студиј математике у Сарајеву. Један његов пријатељ из студентских дана показивао је неку, у траву зараслу ледину, на којој су играли фудбал кад је долазио код Ратка у госте.

Ратко је сахрањен на сеоском гробљу које се налазило усред поља, недалеко од породичне куће. Успомену на његове претке и комшије чували су огромни једнообразни камени крстови какве до тада нигдје нисам видио. Било их је јако старих, што значи да је ту одавно постојао живот. Како су се хумке временом слијегале, камени крстови су се нагињали, па се чинило као да и они хоће да легну у гроб.

Село коме је припадало то гробље, као уосталом и сва друга села око Гламоча, временом се празнило, да би послије посљедњег рата практично остало без становника. У гробљу у Карловцу одавно нико није сахрањен, а могуће је да ово буде посљедња сахрана у том гробљу. Као што умиру људи, видимо да умиру и гробља и људске насеобине. На оној ледини више нема ко да игра фудбал. Тугу због Раткове смрти, коју сам тај дан осјећао, појачавало је свијест о општој напуштености и умирању краја у који сам први пут дошао.

Све што је у животу радио Ратко Краварушић могло је само да служи на част и Економском факултету и Универзитету у Бањој Луци. Оно што је урађено Ратку Краварушићу не служи на част никоме од нас.

Као што страдања из 80-их година прошлог вијека данашњим студентима изгледају нестварно, надам се да ће и Ратково страдање са почетка овог вијека изгледати невјероватно и бити неприхватљиво неким будућим генерацијама кад већ није данашњој.

Жалости ме чињеница да је могуће да неко на нашем Универзитету страда на начин на који је страдао Ратко, али ме исто тако растужује сазнање да је међу нама тако много оних наставника који под притисцима декана и ректора послушно уписују оцјене „татиним синовима“ и тако стичу статус привилегованих (не говорим о другим злоупотребама и додворавањима). Бојим се да ће послије Ратковог страдања број таквих наставника нагло порасти. Из овог случаја извлаче се различите поуке.

Ријетки су људи који поштено и часно проживе свој живот. О једном од њих и његовом страдању (али и о свима нама) говори овај запис.

У Бањој Луци, почетком септембра 2011. г.