Вашингтон - Месецима је владала приметна „суша“, негде од пролећа наовамо, а онда се наместило да су прошле недеље, један за другим, овде боравили двојица најистакнутијих регионалних представника Срба ван Србије - Милорад Додик, председник Републике Српске и Слободан Петровић, вицепремијер и министар у Тачијевој влади.

Специјално за Данас

АУТОР: СЛОБОДАН ПАВЛОВИЋ

Обојица у полузваничним мисијама: као гости угледне трибине за међународне односе Џонс Хопкинс универзитета, што је уходана овдашња варијанта којом се, из другог плана, аранжирају контакти Стејт департмента и Конгреса са одређеним саговорницима из белог света. Или обратно, ако ти странци имају овде одговарајућу лобистичку подршку која ће им то обезбедити.

- Раније сам чешће долазио у Вашингтон, али сад су, ево, прошле четири године. А, то није добро - рекао нам је Додик пред одлазак из Вашингтона у Чикаго, где је у суботу одржан скуп подршке дијаспоре Републици Српској.

Гост из РС у Вашингтону није лансирао неке посебне новитете досад непознате америчким дипломатама у Бањалуци, Сарајеву или у њиховој овдашњој централи. И поред тога, судећи према првим реаговањима, утисак је да неће остати без одјека чврсти Додикови ставови о предизборној ситуацији у БиХ - посебно кад је реч о путевима за превазилажење тешкоћа у формирању Савета министара, као и нека његова виђења перспективе за превазилажење кризе на Косову.

Суштинска размимоилажења око неких од тих питања, међутим, почела су у последње време да бивају амортизована (а повремено и потискивана у други план) безрезервним Додиковим одбацивањем међународне иницијативе за признавање независности Палестине и њено укључење у чланство УН.

То ускраћивање сагласности из Бањалуке - подударно ставу САД о том питању - зауставило је протеклих месеци настојања Сарајева да БиХ (са својим садашњим мандатом привременог члана Савета безбедности УН) директно подржи предлог о палестинској независности на гласању у извршном телу светске организације.

Додиково активно сврставање на израелску страну (неки кажу, много више на анти-изетбеговићевску, у обрачуну на домаћем терену) потрајаће, међутим, само још једно три месеца. Јер, у јануару предстоји редовни избор, за период од следеће две године, нове половине несталних чланова СБ уместо петорке, укључујући и БиХ, која је тај статус стекла јануара 2010.

У једном од првих реаговања на посету „неподобног Србина из Босне“ (како Додика одавно овде идентификују политичари, експерти и медији) чуле су се и неке неуобичајено позитивне оцене. Као, рецимо, у изјави Џоа Грибовског, високог функционера Стејт департмента, који је - у складу са рабљеном мантром „слажемо се да се не слажемо око неких ствари, али уважавамо принципијелност“ - о разговорима са највишим представником РС рекао и следеће:

- Председник Додик ужива висок ниво поштовања у Вашингтону, премда су његови ставови често у супротности са неким америчким ставовима. Као што видимо, то је у последње време случај и око питања Косова. Ипак, он показује добру вољу и спремност да разговара о свим темама и посвећен је проналажењу решења за сва отворена питања из области међусобних односа.

Што се тога тиче, од Додикових јавних иступања - а он нам је потврдио да је у билатералним сусретима у администрацији и Конгресу (са онима који се још озбиљније баве Западним Балканом, а таквих је све мање) око тога био „још отворенији и са више аргумената“ - у центру пажње била је његова теза о трима концепцијама за излазак из садашње блокиране позиције дејтонске БиХ.

- Једна је концепција централизације, што није реална опција. Друга је да БиХ буде високо децентрализована држава, што је најреалније. А, трећа опција је дисолуција, што није наша жеља и што је табу тема за политичаре у БиХ, али што не значи да и то није реална алтернатива - рекао је Додик студентима Џонс Хопкинса, у поруци која је, према првим реаговањима, примљена са великом пажњом.

- Мислим да смо значајно поправили нашу позицију. Има све више разумевања за оно што радимо - закључио је председник Републике Српске пред одлазак из Вашингтона, где је, поред осталих, разговарао са замеником помоћника државног секретара Филипом Рикером, сенаторима Ричардом Лугаром и Џин Шахин и конгресменом Робертом Аделхортом.

Додик је начињао и питање Косова, али је главни амерички саговорник на ту тему био Слободан Петровић, председник Српске либералне странке и најекспониранији званичник из редова Срба у приштинској хијерархији. Он је постао чест гост у Вашингтону (ово му је био трећи долазак од јануара 2010.), при чему је прошле недеље, како нам је рекао, био посебно ангажован у настојањима да се у САД „стекне реална слика и добије додатна подршка за све оно што се ради у циљу опстанка Срба и побољшања њихове перспективе на Косову“.

У јавном иступању (као и Додик, пред експертима и заинтересованим студентима Џонс Хопкинса) Петровић се заложио за наставак дијалога Београда и Приштине - изражавајући уверење да је садашњи прекид само привремен, као и да ће се у наставку разговарати и о процесу децентрализације на северу Косова. Са сличном проценом огласио се и његов главни саговорник у Вашингтону Филип Рикер, уз поруку да „развој дијалога између Косова и Србије има кључну улогу у изградњи политичке стабилности у региону“. Петровић је, према домаћим изворима, на свим вашингтонским адресама посебно указивао на „неопходност спровођења децентрализације на северу Косова“, уз упозорење на „критичну ситуацију на северу Митровице, чији су становници таоци неправедне политике“.

ПЕТРОВИЋ: Срби у Приштини нису само декор

Слободан Петровић је указао да новоформиране општине на југу Косова, у којима припадници српске заједнице имају одређену аутономију, представљају пример применљивости и успеха постојећег (Ахтисаријевог) плана децентрализације.

- То је очувало српски заједницу јужно од Ибра и донело јој одређене перспективе... С друге стране, постало је очигледно да је држава Србија имала две политике према Косову - једну за оне јужно од Ибра, другу за оне северно од Ибра. Нема праве политике за Србе на Косову у целини, све је чињено тако да се, пре свега, водило рачуна о страначким интересима. Наше је искуство да је управо учешће у косовским институцијама одржало српску заједницу јужно од Ибра. А, наш највећи резултат је тај што је српска заједница остала да живи на Косову, јужно од Ибра, и после проглашења независности, упркос предвиђањима тадашње владе у Београду да ће доћи до исељавања - рекао је Слободан Петровић у Вашингтону, уз закључак да Срби у косовским институцијама „нису само декор, да имају могућност да одлучују и о стварима које се њих тичу - што је, уједно, и објашњење зашто се криза са севера није пренела и на нас, на југу Косова“.

(www.danas.rs/Фронтал)