Ни за шта се не кандидујем, нити шта важно хоћу да будем у Србији, па сасвим слободно могу да говорим чак и истину и оно што мислим, кад немам важнија посла. Одавно већ, уопште не водим рачуна шта ћу, где, кад и коме рећи и толико пута сам ту непромишљеност тако скупо платио, да скоро и не постојим. Није ме срамота што нисам јунак нашег доба и што ни по чему на њих не личим.

Пише: Миломир Марић

За џаб-џабе сам у свакој прилици спреман да ланем стабилно против власти, народа и државе, иако се то овде јако лепо плаћа. Паметнији од мене су то увек умели да наплате. И кад мудро одћуте и кад нешто кажу. Једноставно - закон тржишта, понуда и потражња. Да сам бар мало паметнији, господски бих капитулирао, да будале још мало дођу до изражаја.

Некад се приповедало да се озбиљни народи уче на најпрестижнијим универзитетима - Харварду, Оксфорду и Кембриџу, а трагични Срби - на сопственим грешкама. И то је, чак, престало да важи. Нема те несреће и заблуде, коју већ нисмо одушевљено изабрали за своју судбину. А, стално нам је неко други крив. Донекле смо и поносни на светску заверу против Срба. Да не ваљамо, не би сви били против нас. Све је мање сведока који памте да смо некад били миљеници и мезимци не само историје, него и великих сила, јер смо неопрезно и забадава проћердали два века модерне српске историје.

Не може нам, заиста, нико ништа. Који се још народ, само у двадесетом веку, најмање пет пута усудио да се супротстави највећим империјама, баш кад су биле на врхунцу: Турска, Аустроугарска, Немачка, па опет Немачка. Стаљину смо 1948. рекли НЕ, као и Европи и Америци, после пада Берлинског зида. Нисмо скинули петокраку ни кад је била смакнута са Кремља. Исмевали смо када су људска права ушла у моду. Понашали смо се као да нас је сто милиона и као да имамо сто атомских бомби. Поносили смо се својом пропашћу, бедом, сиромаштвом и неправедно наметнутим санкцијама међународних заједница, далеко више него што се богати и моћни хвале својим богатством и силом. Победили смо НАТО, а добро смо знали да нам нема спаса, без Трећег светског рата.

И даље смо веровали - нека буде, што бити не може. Да ће истина о Србима победити и кад нас ни оволико не буде.

Сви други су на време купили корисну истину о себи, пошто није била ни скупа. Нудили су је и нама, готово на распродаји и испод цене. Недоследно - јефтино!

Кад видим да су у Србији сви у праву, срећан сам што нисам с њима. Уживам у својим грешкама. Једноставно, немам слуха, па никада нисам ни могао да певам у хору.

Нико се не узбуђује што више нико неће с нама, што су се уз међународну подршку комшије и браћа од нас разбежали, побегли и негде другде, лако нашли много више среће. У самоодбрани смо наставили да бунцамо да смо, опет, лидер у региону. Нико нам ништа није опростио, ма колико се около извињавали, унапред нудећи опроштај за све што су они нама кроз историју учинили.

Не осећају нам се дужни ни за заједничку прошлост, која нам је, очигледно, била неупоредиво успешнија од неизвесне садашњости, а можда и будућности. Никад нису ни крили да смо им тек узгредна и успутна транзитна станица, јер су одавно знали тачно куда су пошли и где ће стићи.

Да није било оних злокобних санкција и строгог визног режима, ни оволико Срба не би остало - ни у Србији. Ко је успео да се избави и снађе, пронашао је нешто далеко боље. Када су српски политичари обећавали да ће нас од нечег одбранити, био је то најбољи знак да треба бежати бестрага.

Што смо више патили и тумарали од немила до недрага, настављали смо по старом. На све смо били спремни, осим да се освестимо, опаметимо и макар променимо.

Оно што мени често пада на памет, не мисле ни најгори домаћи издајници - за велике паре. Чак и највећи непријатељи су далеко нежнији. Њима се, углавном, допадају наше катастрофе, мане, заблуде и промашаји. Код нас долазе, отприлике, као на сафари. Као да смо заиста дивље звери, како су Србе сатанизовали њихови светски медији.

Много се изненаде што смо исти, као и сви остали. Чак и далеко симпатичнији и добродушнији. Тога се највише и прибојавамо. Најболећивији смо према свима који нам раде о глави.

Издали бисмо саме себе, кад бисмо дозволили да нас припитоме у калупе, упристоје и сведу на праву меру, да не будемо лош пример осталима.

Боље да останемо страшила него да им се после свега, случајно, не допаднемо. Да смо то хтели, не бисмо овако ни прошли. На муци се познају јунаци. Ово сигурно нико не би издржао, осим нас.

И од горег смо непогрешиво бирали - много горе. Тек толико да останемо у кондицији. Зато се с носталгијом сећамо Југославије, Тита, Милошевића, а помало и оних петсто година робовања под Турцима.

Кад је Европа одлучила да укине границе, решили смо да заратимо и око непостојећих граница.

Можда би се неко лако и у свом националном интересу нагодио око Косова, као и раније - око распада Југославије, слома комунизма и непостојећег пројекта Велике Србије. Али само смо ми поносно изгубили четири-пет ратова у којима нисмо учествовали и већ неколико пута платили ратну штету, на коју нисмо осуђени. Међународне санкције смо дочекали као јединствену развојну шансу и спас од свеопштег глобализма и терора Новог светског поретка. Искључиво најпокваренији међу нама, искористили су то да се бесрамно обогате. Они паметнији, нису хтели да се брукају и срамоте. Поштено су се држали подаље од тога, самозадовољно и достојанствено уживајући у патњи и сопственој пропасти.

Има ли земље на свету, која је као Србија, с олакшањем дочекала најновију светску економску кризу, чврсто убеђена да ће је мимоићи? Наравно да нема! То могу једино они који су толико пута на својој грбачи доказали да су јединствени и непоновљиви. Најбољи, а најгори понављачи историје, како нас деценијама лажно представљају у свету. Мало смо се били уплашили после петог октобра и рушења Милошевића, кад су изненада почели да нас хвале, славе и да нам се диве. Срећом, то је врло кратко трајало! Нисмо лаковерно загризли ни мамац Европске уније, као ни толике шаргарепе којима су нам махали, док су нас крвнички ударали по глави. Србија се сагињати неће и у Европу ће ући тек онда када се она распадне и потпуно пропадне.

Све друго, било би понижавајуће. Доста су се они хвалили својом економијом и слатким животом. Нека и они мало пате.

(www.pressonline.rs/Фронтал)