Нова рунда састанака лидера шест политичких странака које имају своје представнике у Парламентарној скупштини БиХ (Представничком и Дому народа), одржана прије неколико дана у Брчком, суштински ништа ново није донијела на политичкој сцени БиХ: нови Савјет министара опет није конституисан, легитимне власти на нивоу БиХ нема већ годину дана након избора, а политичке странке и њихови лидери и даље мимо очију јавности сасвим лијепо сарађују, док на сцени глуме сасвим другачије односе.

пише: Урош Симеуновић

Ипак, један човјек има посебан разлог за задовољство након брчанске сесије. У питању је предсједник СДС-а Младен Босић, домаћин на поменутом састанку. Иако његов приједлог за формирање власти на нивоу институција БиХ није усвојен од стране осталих странака „шесторке“, Босић је својим маневром показао да постаје веома озбиљан играч на политичкој сцени у БиХ.

Наиме, Младен Босић је у посљедњих пет година од потпуног политичког анонимуса, чак и за већину чланова СДС-а, постао човјек од чијег дјеловања све више зависи на који начин ће бити посложене многе политичке коцкице у Републици Српској и БиХ. За тих пет година он је успио да просто помете некадашње политичке але СДС-а и Републике Српске, Драгана Калинића и Драгана Чавића. Потом је политику странке поприлично вратио њеном изворном национализму, с тим да је знатно побољшао односе СДС-а са међународним фактором. Заправо, Чавић и Калинић, колико год да су се трудили да пред странцима СДС учине што мекшим, нису успјели да ту странку ослободе пред њима хипотеке „ратне“ и „странке Радована Караџића“, што је имало велике посљедице како са сам СДС, тако и за Републику Српску док је ова странка била на власти. С друге стране, Босић данас редовно одржава састанке са амбасадорима Русије, САД, Енглеске, Њемачке и других земаља, при чему је постао ништа мање релевантан саговорник од предсједника других странака у РС и БиХ. Исто тако, са данашњим СДС-ом у власт желе сви, од СДП-а, преко ХДЗ-а до самог СНСД-а, док је до прије само пар година ситуација била потпуно другачија, кад су се чак и радикали тешко одлучивали да иду заједно са СДС-ом.

Затим, Босић је успио да СДС, који је од самог свог настанка био веома хетероген и са снажним тенденцијама да локални моћници на своју руку воде политику странке, претвори у модерну партију, у којој се зна „ко коси, а ко воду носи“ и гдје нема мјеста неком већем „искакању из система“. Наравно, ово не звучи превише демократски, али такве су све озбиљне модерне политичке странке.

Послије састанка у Брчком сљедеће је неспорно: Младен Босић је изашао са конкретним приједлогом како формирати власт на нивоу институција БиХ. Тај приједлог је био рационалан и компромисан. Тај приједлог је, што је посебно значајно, подржао и страни фактор у БиХ. У ствари, Босић је направио маневар који је српској преговарачкој страни по први пут омогућио да буде у активној, а не пасивној позицији, односно да она буде та која ће нудити конкретна и објективно могућа рјешења, док други то прихватају, не прихватају или блокирају. Овај пут су Срби ти који у БиХ нуде рјешења, док друга и трећа страна праве проблем. А прављење проблема је прије било резервисано за Србе, а код Срба се у том смислу посебно знао истицати управо СДС.

У наредном периоду треба очекивати да ће странци највише притискати бошњачки и хрватски политички фактор, а не српски. Такође, поменуте двије стране биће изложене притисцима да прихвате управо „Босићев план“, што је ваљда први пут откако се Југославија распала да међународни, а посебно западни политички фактор инсистира да се у БиХ прихвати неки српски приједлог.

Босићев маневар морао је да прихвати и сам Додик, иако он интимно вјероватно никако није пресрећан због тога што се показује да Босић не само да умије размишљати својом главом, него показује потенцијал да генерише одређене ситуације на политичкој сцени. У наредном периоду треба очекивати наставак сарадње ове двојице на нивоу институција БиХ, док ће се у Српској наставити њихово међусобно тактичко надмудривање, које за крајњи циљ има да се или Додик полако демонтира „бочним ударцима“ по његовим најближим сарадницима, што је очигледна намјера СДС-а, односно да се СДС увуче под политичке скуте Додика, чиме би та странка за дужи период била неутралисана, а СНСД би остао још дуго без праве пријетње, што је циљ предсједника СНСД-а.

Иако је евидентно да Босић полако али сигурно израста у све озбиљнијег играча, јасно је и да СДС још увијек нема капацитет да понесе терет власти у Републици Српској. Босић ће морати пронаћи рјешења која ће његову странку учинити атрактивнијом у смислу нуђења конкретних рјешења за нагомилане проблеме у Српској, идентификовање квалитетних кадровских рјешења која ће имати ту врсту ауторитета да ће моћи да носе терет представљања економског, социјалног и сваког другог програмског дијела СДС-а. Заправо, иако је покушао да наметне одређену гарнитуру људи. Босићу ће требати знатно озбиљнији кадрови од оних које је наметнуо у посљедњих пет година. Наравно, то је лакше рећи него и пронаћи такве људе, али ово не може и неће бити оправдање предсједнику СДС-а уколико тај посао не обави.

До тада, неће у свргавању ове власти превише Босићу помоћи сви његови политичко-тактички маневри.