Преко 8000 чланова Фејсбук групе „Александар Конузин Fan Club“ упутило је писмо подршке руском амбасадору у Србији поводом његовог иступа на „Београдском форуму о безбједности“. Писмо преносимо у цјелини.

Господине амбасадоре Руске Федерације! Ваша Екселенцијо! Александре Васиљјевичу

Наш по вери брате!

Овим писмом – поруком, желимо да Вам се захвалимо на Вашем иступању на „Београдском форуму о безбедности“ и покажемо да у Србији живи народ коме су Ваше речи дошле као мелем на рану. Коначно је неко у Србији рекао наглас оно што је истина! Показали сте да је наша власт обукла „ново царево одело“ и зато су овако на нож дочекали Вашу истину.

Ми смо поносни на Вас и на речи изговорене на скупу у Београду.

Уједно нам је веома жао, што сте се нашли у ситуацији, да Вам председавајући на овом антисрпском скупу упути речи непримерене и неприхватљиве за упономоћеног амбасадора једне суверене државе, тим пре што је то Руска Федерација, држава која је одувек била пријатељски наклоњена према српском народу и што је представник те државе управо Aлександар Васиљјевич Конузин, човек који је препородио утицај руске амбасаде у Србији и тај утицај поставио на оно место, које му по историјској улози и припада.

У Србији је на сцени политичка и национална фантасмагорија. Сви они, који подржавају отимање Космета у политичким круговима Србије бивају радо виђени гости, а они који, као Ви, штите интересе српског народа, бивају у прилици да буду вређани. Та страшна битка која се води на тлу Србије је све очигледнија и ово писмо подршке Вама је део те борбе.

Ако је ишта добро у овој ситуаццији је то што су почеле да падају маске. Ево до данашњег дана ни једна странка се није огласила у знак протеста против непримереног понашања председавајућег овог скупа у Београду према Вама.

Зато смо се ми у оквиру интернет групе "Александар Конузин Фан Клуб" окупили и одлучили да Вам се обратимо овим путем и јавности покажемо да је много оних који не мисле као наша владајућа политичка гарнитура. Обзиром да би окупљање свих наших чланова било највероватније окарактерисано као хулиганско понашање, једини безбедан начин предаје овог писма је интернетом, а волели бисмо да нам се укаже прилика и да Вам једна делегација од неколико људи лично преда ово писмо и поздраве преко осам хиљада чланова наше групе.

Господине Александре Васиљјевичу! Ми смо онај део Србије, који не допушта да га на ветрометини историје одува ветар заборава. Ми памтимо и поштујемо Ваш труд да помогнете Србима. Ми памтимо!

• Вама се овом писмом обраћа она Србија, која воли руски народ, она Србија која добро памти речи Николаја Велимировића изговорене у Београду 1932. године:

"Велики је дуг наш пред Русијом. Дужан може бити човек човеку, али и народ може бити дужан народу. Дуг Србије пред Русијом за помоћ Србима у у рату 1914. године је огроман: сва будућа покољења за многе векове неће битти у стању да га врате. То је дуг љубави, која спашавајући другог, без размишљања иде у смрт. Да је руски цар Николај II тежио царству земаљском, царству ситних личних рачуна и себичности, он би и данас седео на престолу у Петрограду. Али он је изабрао Царство Небеско, Царство жртве у име Господње, Царство Јеванђелске духовности, за шта су дали животе његаова деца и милиони поданика. Још један Лазар! Још једно Косово! Тај нови Косовски завет открива нову духовну дубину Словена. Ако ико у свету може и треба да зна, онда су то – Срби!"

• Ми знамо да се судбина Срба и Руса често сливала у једну судбину.
• Ми смо деца српског народа, деца Светог Саве који је својим постригом у руском манастиру Свети Пантелејмон дао Србима основни верски и цивилизацијски путоказ. Тај путоказ данас води до Косова и Метохије које Русија као држава признаје само као српску територију. Између ове две историјске тачке су непребројни српско-руски контакти и родбинске везе наша два народа.
• Ми знамо како је била богата помоћ руских царева српским манастирима у време робовања под Турцима.
• Ми знамо да је црква Свете Тројице у Тројице –Сергијевој лаври, изграђена напоримаа српских монаха избеглих са Косова и Метохије, после Косовсске битке.
• Ми се поносимо српским пореклом првог руског цара Ивана Васиљјевича Грозног, као и тиме да је кћерка принца А. Сербсткого,– Софија Фредерика Августа – Будућа руска царица Катарина II Велика – иначе била Српкиња из Лужице.
• Знамо како су многи Срби пратећи путоказ православне вере, бежали од унијаћења и у осамнаестом веку населили две области у царској Русији (Новаја Сербија и Славјано-Сербија). Ми смо народи – истог корена, исте вере, исте писмености.
• Ми знамо да је Русија била је једини српски спољнополитички савезник од 1804 – 1813.године.
• Ми знамо да је из Русије Карађорђу стигла помоћ већ крајем 1804. у износу од 3600 холандских дуката, у јуну 1805. још три хиљаде, а априла 1806. још 6.000 дуката, а први одред руске армије је ступио на тло земље Србије већ у мају 1807. године. Овај одред под командом Ивана Ивановича Исајева наноси пораз Турцима код села Штубник, а заједно са српским устаницима у првој заједничкој бици осваја тврђаву Неготин.
• У укупним историјско – културним односима између Србије и Русије, - време Првог српског устанка (1804-1813 г) је једна, посебна и светла страница, јер је тада руски утицај на српску историју, на стварање српске државе, војске и на организацију државних органа, био свестран и огроман, а захваљујући руској помоћи Први српски устанак се и одржао толико дуго.
• Знамо да је погрешно је кривити Русију што није била у могућности да до краја подржи Први српски устанак. Армија која је кренула на Русију 1812. године је била највећа у дотадашњој историји човечанства и Русија је била у опасности да изгуби сопствену независност. Руска војска је била приморана да се врати са Балкана у отаџбину.
• Знамо да је 6.3.1833. у Санкт-Петербургу Петар Петровић II Његош рукоположен за Владику Црне Горе и Брда – у коју се вратио са богатим даровима, новчаном помоћи и са око 400 књига и да је тамо кренуо, упућен аманетом Петра Цетињског:'' Моли се Богу и држ'се Русије''.
• Знамо да се Руска јавност буквално дигла на ноге и да су се по целој Русији формирали одреди добровољаца који су ишли на Балкан у помоћ православној браћи у Србији, када је Србија 18. јуна 1876. године објавила рат Турској.• Знамо да је у том трeнутку у јавном мњењу Русије Српско ослободилачко питање постало руски национални задатак.
• Знамо да је у Српско – турском рату 1875. године учествовало око 20.000 добровољаца из Русије, од чега је било 1000 официра.
• Знамо да ни тада у српској власти, није било јединственог става према помоћи братске Русије.
• Знамо и то да су многи српских политичари и официри плели сплетке и интриге око угледних руских официра, међу којима је најзначајнији ''Лав од Ташкента'', командант српске војске, генерал Михаило Григорјевич Черњајев.
• Знамо шта је о томе писао Фјодор Михајлович Достојевски:

„Да су интриге (сплетке) против Черњајева ишле тако далеко да су високи чиновници земље (Србије) у неоправданој мржњи према њима сумњивом руском народу у најкритичнијим тренуцима остављали његове најважније молбе и требовања за војску без одговора, чак су га уочи последњих и одлучних битака остављали и без артиљеријских граната. Све ове интриге и читав овај бес су просто невиђени, јер је овај, њима сумњиви генерал, ипак био на челу њихове воојске и штитио приступ у Србију, а они из беса и мржње жртвују све – и војску, чак и отаџбину, само да би уништили човека који им је непријатан“.

• И данас у политичком животу Србије актуелна власт никако да сагледа сву величину и јачину, како техничку, војну, индустријску, стратешку, тако и културну, уметничку и образовну велике руске државе и свакако њену добронамерност када је Србија и српски народ у питању.
• Историја се – понавља: на власти су политичари који, попут Европе од Русије имају само страх од непознатог, а према Русији, а уједно и свом народу осећају само мржњу.
• Ми нисмо део те Србије. Ми смо део оне Народне Србије о којој је баш поводом интрига уперених против руских добровољаца у Српско – турскокм рату писао ''врх над врховима'' – пророк са Истока, Ф.М. Достојевски:

„Нас Русе са Словенима не треба ништа да разједињује. Постоје две Србије: Србија горњих слојева - ватрена и неискусна, која још није живела и стварала, али већ са партијама и са интригама које понекад достижу такве размере каквих нема ни код већ политички развијених и већих нација.

Упоредо са том Србијом постоји и – Србија народна која баш Русе сматра својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, она Србија која воли Русе и која им верује. И на крају ћу рећи: неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су већина Срба ватрени патриоти. Они ће се сетити Руса који су дали живот за њихову земљу… Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава. И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси гинући за Србију нису имали намеру да је освајају.“

• Знамо да су уз руске официре у том рату стасао и обучио се млади српски официрски кадар који ће на својим леђима изнети голготу Првог светског рата и чији су стратешки потези постали предмет изучавања на војним академијама широм Европе.
• Знамо да су ти млади српски официри, за разлику од политичара одавали част руској сабраћи, па је тако Живојин Мишић са дивљењем писао о мајору српске армије – Русу Николају Кирјејеву, који је увек био испред своје војске, као див увек усправан, у црвеној рубашки. Тај руски витез је дао свој живот за Србију.
• Знамо да се у бици код Ђуниса Руси нису повукли и да их је у тој борби против Турака од 1000 – погинуло 690.
• Знамо да и овде наша историографија подмеће да се на Ђунису борила само српска народна војска.
• Знамо да је споменик својим саборцима – руским добровољцима, подигла – не Србија, него Михаил Черњајев поред Шуматовачког манастира и о свом трошку.
• Знамо и да срце Николаја Рајевског почива у земљи за коју је дао живот – у Србији.
• Знамо да почетком 20. века 1914. дан након аустријског ултиматума Србији 24. јула, српски краљ Александар Карађорђевић шаље телеграм руском цару Николају II у коме га обавештава да Србија може прихватити само оне захтеве који не руше достојанство независне државе, али је спремна да прихвати и оне које би му саветовао руски цар. Српски краљ моли руског цара за помоћ.
• Знамо да је 27. јула руски цар Николај II одговарио да ''Русија ни у ком случају неће оставити Србију''.
• Знамо да у страшним балканским збивањима Првог светског рата патња српског народа приликом повлачења преко Албаније, без прецедента у историји, била је добро позната званичној Русији и њеним савезницима Француској и Енглеској, јер се цео руски дипломатски корпус акредитован у Србији повлачио са српском војском.
• Знамо да је енергични телеграм руског цара Николаја II Романова председнику Француске и енглеском краљу, у коме се прети да ће Русија напустити савез уколико се не помогне српској војсци, која је на обалама Јадранског мора чекала (изгледало је узалуд) помоћ – уродио плодом и да је тек тада српској војсци је дозвољено да уђе у најбољу и најсигурнију албанску луку, Валону и да се евакуација српске војске на Крф и Бизерту тек тада убрзала.
• Знамо да је после Октобарске Револуције талас избеглица из Русије запљуснуо Србију, али да је тај таалас на најблаготворнији начин утицао на српску наауку, књижевност, уметност.

Тада су руске архитекте подизале најлепше граађевине по Београду и другим већим градовима србије. Руски глумци су оживели српска позоришта, прорадиле су бројне музичке школе. Руски лекари су предано радили, како у већим градовима, тако и у мањим местима. Речју: са доласком Руса у Србији се културни ниво живота нагло и високо подигао.

• Ми знамо до које мере је мајка трагично настрадалог руског цара Николаја имала поверења у Србе и српског регента Александра Карађорђевића. Управо њему је дала на чување светиње витезова Малтешког реда и хришћанског света уопште: Руку Јована Крститеља, делове Часног Крста и икону Богородице Филермосе, које се сада налазе у Црној Гори.
• Знамо да је иста судбина задесила наше народе и у Другом светском рату.
• Знамо да је победа над фашизмом дело словенског народа – руског народа, који је са преко 26 милиона жртава, за ову победу дао немерљив допринос.
• Ми смо као Словени поносни на чињеницу да је на Рајхстаг пободена Застава Победе Црвене Армије СССР, у чијем су саставу преко 90% били Руси.
• Ми са радошћу гледамо како Русија негује тековине Другог светског рата и надамо се да ће се то усскоро догађати и код нас.
• Ми смо поносни на чињеницу да је први језик, којим је човек, Рус Јуриј Гагарин проговорио из Космоса – руски језик.
• Знамо да је и савремена Русија живо заинтересована за субину своје браће у Србији. Тако је и руски великан, добитник Нобелове награде за књижевност (1970. г), Александар Солжењицин 21.2.2008. а поводом проглаашења тзв независног Косова поручио Србима са Космета:

„У току недавних тешких година ви сте већ искусили разарања и уништења православних храмова и спаљивања српских школа и директне нападе са убиствима. Нека вам Бог да снаге и храбрости да останете и даље поред својих гробаља.“

• Солжењицин је страшне 1999. године изјавио:

„Не треба гајити илузије да је главни циљ Америке и НАТО пакта – заштита косовара. Да их је заштита угњетених барем и мало озбиљно бринула и да су имали добру вољу они би за 45 година свог постојања заштитили Тибет и Курде. Најужасније од свега је то што се дешава данас. Ма колико је страшно то изговорити – није најстрашније бомбардовање Србије, него то да нас је НАТО увео у нову епоху: владавину силе, а не права.“

• Ми знамо и ону: ''Сила Бога не моли'', али знамо и наставак: „Ал' Бог силу не воли!“

• Ми верујемо да ће речи Владимира Владимировича Путина изговорене 23. фебруара 2008. године бити пророчанске.

„Преседан Косова је страшан преседан. Он суштински ломи цео систем међународних односа који су се формирали не само деценијама, него и вековима. Он ће без сваке сумње за собом повући читав низ непредвидивих последица. Они који признају независност Косова не размишљају о томе. Заборављају да јеконачно то батина са два краја и да ће их други крај кад – тад лупити по глави.“

Ми Словени смо као травка упорница, која и испод камена нађе пут ка сунцу. Наше Сунце је Истина и Христова вера и зато наш пут није лак, али је победа наша, јер она се не добија силом, него истином.

Срећни смо што је представник Руске Федерације у Србији човек који се служи само истином јер смо сигурни да ћемо заједно победити лицемерје и лаж који су се већ одавно настанили у нашој напаћеној земљи.

Ми Вам желимо свако добро и остајемо и даље Ваши поштоваоци.

Септембар 2011.

Oд

Радојка Тмушић Степанов,

Професор руског језика и књижевности

Нови Сад

и администрације интернет странице ваших поштовалаца

„Александар Конузин Фан Клуб“

Везане вијести:

Има ли Срба у овој просторији? - СРПСКИ ТИТЛ (ВИДЕО)