Сјећа ли се неко да је Народна скупштина Републике Српске у фебруару прошле године усвојила толико најављивани Закон о референдуму, поводом чега се у јавности у Српској и БиХ била дигла невиђена прашина и халабука?

Власт је најављивала да ће бити преиспитане одлуке високих представника, па да ће Српској бити враћене одузете надлежности, да ће се грађани питати шта мисле о Суду БиХ...све је то било у оптицају. Чак се спомињао и онај референдум.

А онда се десио-пети октобар љета Господњег двије хиљаде и десете. И прође прича о референдуму. Као да се никад није ни десила. Прољетос се, какогод, опет реактивирала. Па је опет и прошла. Како се буџет спорије пуни, како се деси најава да се против њега води нека истрага у Сарајеву-тако ми напрасно пропричамо о референдуму. Како престанемо да причамо о томе, то би сад била једна занимљива психолошка анализа.

Било како било, тренутно не причамо о референдуму. Да вас подсјетимо, исти је власт више пута обећавала. Морали смо, бар ако је вјеровати чврстим обећањима власти и одлукама Народне скупштине, имати референдум о свим наметнутим одлукама високог представника, а посебно оним о Суду и Тужилаштву БиХ. Та прича се покушала смирити доласком Кетрин Ештон у Бању Луку и отварањем фамозног „структуралног дијалога о реформи правосуђа у БиХ“ (успут буди речено, сјећа ли се ко тог „структуралног дијалога“ који је био актуелан прије само пар мјесеци?), али нити ми видимо какве резултате тог дијалога, нити видимо да се дијалог води, нити је јавности баш најјасније око чега се води. Ако ћемо потпуно легалистички, одлуке Народне скупштине имају примат над недефинисаним и нејасним договорима мимо званичних институција Републике Српске и, стога, свако нерасписивање референдума око наметнутих одлука високог представника не само да би било кукавичко понашање на језику храбре власти, већ би представљало и кршење основних начела и постулата о примату парламента над извршном влашћу, чиме бисмо дошли у ситуацију да одређене институције Републике Српске директно крше правне норме Републике Српске, док се истовремено жале што то чине други.

Нико не отвара ову тему. Нико не поставља питање због чега нам је ускраћено то основно демократско право да се изјаснимо о одређеним темама на референдуму. Предсједник Додик је тако често знао тако лијепо да објасни зашто је референдум потребан и зашто је он толико демократско средство. Само треба поновити његове ријечи и питати:

Шта би с референдумом?

Урош Симеуновић