Društvo
Кустурица гради руско село на Требевићу?
На планини изнад родног града, прослављени редитељ започиње изградњу новог насеља. Поклон Срспкој и допринос мултикултуралности Сарајева. У току откуп земљишта.
Власник двије канске "Златне палме" Емир Кустурица у понедјељак је ексклузивно "Новостима" саопштио: послије Дрвенграда у Мокрој Гори и Андрићграда у Вишеграду, прослављени редитељ на прољеће започиње изградњу трећег "утопијског насеља"! Не било гдје: на олимпијском Требевићу, одакле поглед пуца на његово родно Сарајево, биће изграђено Руско село, као поклон великог умјетника Републици Српској. Али и допринос мултикултуралности која је заказала "на овим просторима"!
- Људи који су послије рата у Сарајеву сјели у фотеље, слабо су радили на мултикултурализму мог града. Ортодоксно, Руско село ће обогатити сарајевску околину, а биће изграђено на најљепшем мјесту гдје се жичаром, из града, некада стизало на Требевић - каже Кустурица. - Разговарамо и о могућности да се траса жичаре, дуге 1.700 метара, обнови. За овај посао имамо финансије јер је важно да Сарајлије лакше стигну до нас. Увјерен сам да ће нови утопијски град заблисати изнад Сарајева, на 1.600 метара надморске висине! Градња почиње на прољеће.
Из главног града сусједне државе, Сарајлије ће лако закорачити у "руски", православни амбијент. На три и по хектара, наћи ће се реконструисано руско село с краја 19. вијека. Биће баш онакво какво у каквом су се скупљали сликари, са свим "симптомима умјетничке колоније". Идејно рјешење је завршено, откуп земљишта је у току, услиједиће израда главног пројекта. Има ту и државног земљишта, али је сарадња са властима у Источном Сарајеву одлична, зато неће бити проблема да се идеја реализује - додаје прослављени редитељ. - Ријеч је о партнерству двије фирме: једна је моја, са 51 одсто учешћа у овом послу, друга припада бившем руском генералу Алану Глазову, човјеку који се данас успјешно бави бизнисом у Москви.
Објашњава Кустурица да му је Глазов недавно предложио да заједно изграде насеље на Кавказу, слично Дрвенграду. Лако је договорено да се у завичају руског бизнисмена идеја реализује. Кустурица је понуду прихватио, "уз клаузулу" да се и на Требевићу гради Руско село.
Својевремено, Кустурица је рекао јавно да се у Сарајево неће вратити. Стварност га само донекле демантује: његова родна Горица не види се са Требевића, "окренута" је према кошевском брду, скривена...
- Нема то везе! Неким стварима је мјесто у срцу. Тамо су најсигурније. Враћам се, дакле, не баш у Сарајево, већ на мјесто са идеалним погледом на град - говори Кустурица. - Ријеч је о сљедећем: идеја о мултикултурализму тражи саговорнике на најмање двије стране. Важно је да смо близу и да заједно освајамо нову слободу.
- Ја сам сав посвећен комшијском начину живота, одговара Кустурица на питање шта очекује од сусрета са досадашњим комшијама. - Можда нећу баш викати: гдје сте сусједи, дуго се нисмо видјели... Једноставно, националне конфронтације још постоје, оне су емоционалне природе, а када се стање "на терену" јасније сагледа, мора се тумачити и рационално - истиче редитељ. - Поред тога, све што градим постаје корпорација. Жеља ми је да са Дрвенградом, Андрићградом и Руским селом не станем. Желим да до краја живота изградим још један град, негде у Херцеговини, али о томе неком другом приликом...
Није тешко предвидјети да ће у Сарајеву бити оних који ће у изградњи Руског села видјети "завјеру". Питаће јавно: "где је Кустурица био током рата"... Други ће се, опет, чудити што је редитељ, почасни грађанин двадесетак свјетских градова, намјерно "заборављен" у Сарајеву.
- Рат сам провео правећи филмове. То је далеко дјелотворније, него да сам у складу са својим темпераментом бирао ратну страну. Избјегао сам страхоту страдања једног града. Међутим, није само тадашње руководство СДС затворило Сарајево. Криви су и неки од оних унутра. Да сам у том тренутку био "руководилац" Сарајева, можда се не бих предао, али једно је сигурно: у рат не бих улазио - говори Кустурица. - Да се насиље заустави, апеловао сам и 24. априла 1992. године, "гађао" сам савјест свјетских моћника ауторским текстом "Европо, мој град гори", у француском листу "Ле Монде". Од почетка сам био против рата. Сада блиско сарађујем са предсједником Милорадом Додиком, који се залаже за почетак мира, а своје ставове у Милошевићево вријеме, замало је платио главом. Ко хоће да зна, сјетиће се: савјест Европе није "прошла", Кутиљеров план је одбијен.
Зли језици тврде, додаје Кустурица, да је Кутиљеров план одбијен послије једне, не превише дуге посјете америчког амбасадора Алији Изетбеговићу. Али ко то тачно зна...
- Због свих Сарајлија добре воље, изградња на Требевићу је важна. Почетак суживота и приближавање, морају се догодити без обзира на различита тумачења новије и старије историје. Ако обична, једноставна чињеница да сам ја Србин некоме смета, ако боли то што припадам српском и интернационалном, а не бошњачком корпусу културе, ту помоћи нема - објаснио нам је Кустурица, у разговору обављеном у Вишеграду, на градилишту Андрићграда, који већ баца прве сијенке, пред пут до Требевића, у Кустуричин комшилук, сарајевски.
Лекције о мултикултури
Рушевине "бивше државе" још су биле вреле од проливене крви, када су ми из новонастале државе понудили "велику част", да будем део документа "Ко је ко у Бошњака". Натјерали су ме да поново истражујем своје коријене. Отписао сам им тада текстом објављеним у "Новостима", поручујући да бих се можда могао наћи у књизи "Ко је ко у БиХ" - јер сам ја, Емир Кустурица, Србин. Пошто Бошњак нисам, а расуђујући и по "стању на терену", преостало ми је сада да некадашњим суграђанима будем добар комшија.
Истог тренутка када сам одбио да будем "углављен" у корпус бошњачке културе, у Сарајеву су ме прогласили за непријатеља. До данас то се није промијенило. Истовремено, из мог града је нестао мултикултурализам. То је сада монолитна средина са 97 одсто Бошњака. Одатле се чују лекције о мултикултурализму, а ја нудим прилику да се тај концепт покаже и развија у пракси.
Прије четири мјесеца Ангела Меркел је изјавила, да је мултикултурном друштву у Њемачкој дошао крај. Замислите да је исто то рекао, например, предсједник Републике Српске Милорад Додик. Вјероватно би "милосрдни анђео" одмах бацио атомску бомбу на Бањалуку, а предсједника би стрељали! Дакле, чак и овако негативан, поражавајући став о "смрти мултикултурализма", најмоћнији, међу којима је и она, себи могу да приуште. Мене то вријеђа, јер сам идеју интернационализма развијао кроз своје филмове, за њих сам добио и неке награде. Са Европом се нисам идентификовао слушајући шта модерни политичари кажу на телевизији, већ читањем Андрића, Црњанског, Селимовића, гледајући слике Шумановића, дивећи се достигнићима Тесле и Миланковића, па чак и кроз достигнућа Титове Југославије, јер је та држава била "фактор" на овом континенту...
Они мену дугују
Када је ријеч о мом односу с родним градом, ту су ствари једноставне, због старих потраживања и дуговања: они мени дугују све, а ја њима ништа! По мојим филмовима Сарајлије могу да реконструишу сопствену прошлост. Ја од њих нисам добио ништа! Бити Сарајлија, а Србин, тежак је то задатак, а ја баш такве изазове волим. Због овог мог "гријеха", нећу никоме да се правдам.
Миран дијалог на међи
Издрагња Руског села на Требевићу коштаће око 40 милиона марака. Кустурица каже да је циљ "стварање услова за отварање мирног дијалога" између двије стране, на југоистоку Репубике. - Инвестиција није прескупа, нарочито у односу на жељени циљ. Сви напори морају бити уложени у пацификацију на "овим просторима", на сцену се мора вратити идеја коју су многи од нас без успјеха заступали, а која гласи: рата није смјело бити!
(Вечерње новости/Фронтал)