Поводом предстојеће расправе у оквиру Савјета безбједности УН о БиХ, али и ставова изнесених од стране Високог представника за БиХ у којима се оптужују Република Српска и њено руководство за кршење Дејтонског споразума, предсједник РС упутио је писмо генералном секретару УН, Бан Ки Муну и члановима Савјета безбједности.

Писмо преносимо у цјелини.

Ваше екселенције,

Поводом предстојеће расправе у оквиру Савјета безбједности Уједињених Нација о Босни и Херцеговини , те у свјетлу ставова изнесених од стране Високог представника за БиХ о појединим питањима у којима се експлицитно оптужују Република Српска и њено руководство за кршење Општег оквирног споразума за мир (Дејтонски споразум), осјећам потребу да Вам се на овај начин обратим и скренем пажњу на одређене чињенице које указују на потпуно другачију слику од оне која се покушава представити од стране Високог представника.

На самом почетку, осврнућу се на изнесене ставове Високог представника којима се интерпретирају намјере и природа политичких активности руководства Републике Српске. Ријеч је, нажалост, о потпуно нетачној и искривљеној представи о легитимним политичким активностима. Симптоматично је да Високи представник износи најтеже могуће оптужбе о кршењу Дејтонског споразума, а да при томе не нуди ни једну конкретну референцу на конкретан дио неког од анекса Дејтонског споразума који је наводно прекршен. Изузев у једном случају гдје се реферира на одредбу о међународном и међу-ентитетском криминалу, а на који ћу се накнадно специфично осврнути, у свим случајевима говори се паушално о кршењу анекса 4 и 10, али без указивања на конкретну одредбу која се крши.

Разлог због којег се не помињу конкретне одредбе је веома једноставан: такве одредбе нема, па тиме нема никаквог кршења Дејтонског споразума.

Високи представник својим ставовима покушава да завара СБУН и на тај начин прибави неопходну подршку за наставак свог дјеловања изван мандата који му је дат Дејтонским споразумом и релевантним резолуцијама СБУН.

Управо су те и такве активности Високог представника и проузроковале правни и политички хаос у БиХ, те произвеле ситуацију у којој је готово немогуће домаћим органима да уређују легислативу.

Када је у питању конкретно референдум, јер се евидентно главнина оптужби односи управо на Одлуку Народне Скупштине Републике Српске да распише референдум, покушаћу да Вам представим аутентичан правни и политички оквир који је одредио понашање руководства Републике Српске о овом питању.

Референдум који је расписан није референдум о сецесији, нити о статусу Републике Српске, нити је увертира у неки од ових референдума. Референдум у Републици Српској расписан је потпуно легално и представља легитиман начин да се утврди став грађана Републике Српске о питању која по Уставу Републике Српске, али и анексу 4 Дејтонског споразума јесу надлежност Републике Српске, а то је правосуђе.

Наиме, Дејтонским споразумом је јасно и недвосмислено наведено да све надлежности које нису изричито наведене као надлежности заједничких институција БиХ припадају ентитетима. Устав БиХ не познаје надлежност за правосуђе, правосуђе није изричито у анексу 4 наведено као надлежност БиХ, према томе простора за различиту интерпретацију једноставно нема.

Такође, референца Високог представника на одредбу Устава БиХ по којој у надлежност институција БиХ спада питање „спровођења кривичних закона на међународном плану и између ентитета, укључујући ту односе с Интерполом“, представља покушај да се нетачном интерпретацијом СБУН наведе на криви траг и тиме по сваку цијену обезбиједи основ за оптужбе да је Република Српска прекршила неку од одредби Устава и Дејтонског споразума. Као и у свакој другој земљи, провођење кривичних закона на међународном плану не представља основ за правосудну надлежност, него за безбједносне агенције које се баве истим, а које у БиХ наравно постоје. И конкретно помињање Интерпола у цитираном дијелу Устава БиХ то веома јасно имплицира. Као што из назива и произилази, међународни и међуентитетски криминал је правосудно детерминисан од стране међународних и ентитетских правосудних инстанци, те не подразумијева потребу формирања посебних БиХ правосудних институција које ће се тиме бавити. Устав БиХ познаје искључиво Уставни суд БиХ и ту правосудну надлежност нико из Републике Српске не спори. Међутим, Суд и Тужилаштво БиХ нису дио Устава БиХ и као такви не могу се сматрати категоријом коју познаје Дејтонски споразум. Доказ су и покушаји промјене и допуне Устава БиХ као анекса 4 Дејтонског споразума којима се тек предлаже да се као надлежност БиХ уврсте правосудни органи. Да су они већ сада уставна категорија, како тврди Високи представник, онда не би било потребе да се допуњава Устав БиХ.

Молим Вас да у оквиру Ваших мисија, као и са другим релевантним ауторитетима, провјерите ову тврдњу, те да се и сами увјерите да Вас се на најгрубљи начин покушало обманути.

Надаље, Високи представник оптужује руководство Републике Српске да је самим референдумским питањем довело у питање овлаштења Високог представника која му обезбјеђују Дејтонски споразум, релевантне резолуције СБУН као и Бонска декларација. Ова тврдња је потпуно нетачна. Наиме, неколико пута Високи представник истиче како Република Српска оспорава његово оваштење да намеће обавезујуће одлуке и законе, међутим, мандат који му је одређен Дејтонским споразумом, релевантним резолуцијама СБУН, па чак ни Бонском декларацијом која правно нема статус документа којим се може проширивати мандат мировне и политичке мисије УН-а, не предвиђа могућност да се Високи представник понаша као законодавац. Тај дио мандата Високи представник је обезбиједио сам себи.

Чак и Бонска декларација, чија је, поново наглашавам, правна снага упитна, не предвиђа таква овлаштења Високог представника. У њој се помиње „доношење одлука од стране Високог представника из надлежности Предсједништва БиХ и Савјета Министара БиХ“, али не и доношење закона што је надлежност законодавних органа власти, а не Предсједништва БиХ нити Савјета министара БиХ.

Дакле, реферндумским питањем се не доводи у питање ауторитет Високог представника дефинисан Дејтонским споразумом, релевантним резолуцијама СБУН, па чак ни Бонском декларацијом, већ искључиво чин наметања закона који није предвиђен ни једним од поменутих докумената.

Специфично, референдум тражи став грађана Републике Српске о наметнутим законима од стране Високог представника о Суду БиХ и Тужилаштву БиХ. Оно што ова два закона чини додатно спорним, поред чињенице да не постоји овлаштење за њихово наметање, јесте и податак да су то једини закони наметнути од стране Високог представника у чијим преамбулама се Високи представник не позива ни на један члан или одредбу Устава БиХ, за разлику од свих других закона које је наметнуо. За свакога ко познаје правне норме потпуно је јасно да је доношење закона који нема уставне основе правно неваљана радња која ствара правни хаос. Управо то је и случај са наметнутим законима о Суду и Тужилаштву БиХ.

Даље, Високи представник тврди да референдумским питањем оспорена законодавна улога Парламентарне скупштине БиХ, чиме се посљедично крши Дејтонски споразум. У случају да један од ентитета доведе у питање одлуке Парламентарне скупштине БиХ (ПСБиХ)о питањима из Уставом дефинисаних надлежности заједничких институција БиХ, ја бих се потпуно и безрезервно сложио са Високим представником да је ријеч о кршењу Дејтонског споразума. Међутим, у конкретном случају не преиспитује се одлука ПСБиХ о питању из надлежности заједничких институција БиХ, већ напротив доношење закона у области правосуђа које према Уставу БиХ није надлежност заједничких институција БиХ, него надлежност ентитета. Управо због тога ентитет, у овом случају Република Српска, и спори право ПСБиХ да доноси законе из области које Уставом нису дефинисане као његова надлежност.

Дејтонски споразум познаје три начина да се надлежности пренесу на ниво заједничких институција, и то:

• за послове о којима се ентитети договоре;
• за послове предвиђене анексима 5 до 8;
• за оне који су потребни за очување суверенитета, територијалног интегритета, политичке независности и међународног статуса, у складу са подјелом надлежности међу установама БиХ.

У случају правосуђа ни једна од три могућности није испуњена, нема споразума ентитета, не спада у послове дефинисане анексима 5 до 8, нити у питања која се наводе у трећој могућности.

Према томе, довести у питања Дејтонска овлаштења Високог представника, као и дејтонски капацитет институција БиХ би заиста био дубоко погрешан потез који заслужује критику и казну. Република Српска, међутим, доводи у питање вандејтонско и вануставно дјеловање и управо инсистира да вандејтонско одузимање надлежности од ентитета, представља кршење Дејтонског споразума на исти начин као и оспоравање дејтонских надлежности заједничких институција БиХ.

И поред недвосмислених аргумената, Република Српска ипак није отворила ово питање у жељи и намјери „да оспори све одлуке и законе Високог представника“, јер многе од надлежности које су пренесене Република Српска никада није оспорила и то управо оне које су у пракси показале да функционишу и дају добре резултате.

Међутим, свака критика лошег рада појединих институција креираних на вануставан начин, и покушај да се њихов оквир постојања и рада доведе у сагласност са Уставом и потребама свих у БиХ, био је проглашаван за напад на институције БиХ, а арогантан став Високог представника и његове канцеларије одрицао је било какву могућност да се отвори дијалог за измјене рјешења која су се у пракси показала лошим.

Суд и Тужилаштво БиХ су један од најеклатантнијих примјера те врсте, а било каква могућност да се промијени накарадан оквир постојања и рада тих институција, и поред бројних процедуралних покушаја из Републике Српске, био је одбијен.

Република Српска је, управо због тога, расписала референдум да би прибавила нову политичку снагу да се коначно отвори дискусија и дође до рјешења огромних проблема у раду ових институција које више нико не негира нити може да прикрије.

Према томе, прагматични приступ Републике Српске је присутан и жив. Уколико је могуће доћи до рјешења која ће постојеће институције поправити, онда је могуће и обезбиједити начина да се на Дејтонским споразумом предвиђен начин обезбиједи и уставни основ за њихово постојање.

Република Српска је, међутим, била суочена са ситуацијом у којој неуставне институције дјелују на катастрофалан начин, а да при томе не постоји воља других нити могућност да ишта у томе промијените.

Пут правних аргумента, према томе, није била преференција Републике Српске, већ једини могући пут који је преостао, јер су сви други прагматични начини да се дође до корисних и добрих рјешења онемогућени арогантним и игнорантским односом Високог представника и његове канцеларије.

Осјећам се дужним да Вам скренем пажњу на, према мом мишљењу, кључни дио писма Високог представника из којег се препознаје и главни мотив због којег се тражи подршка СБУН:

„УН, а нарочито СБУН, настављају да играју кључну улогу у вези с БиХ. У том погледу, затражио бих од СБУН да размотри изражавање пуне подршке Општем оквирном споразуму за мир, а нарочито суверенитету, територијалном интегритету и уставном оквиру БиХ, као и свим званичним актима од стране Високог представника, потврђујући да су ти акти донесени уз одобрење СБУН поступајући у складу са ауторитетом Поглавља ВИИ Повеље УН.“

Молим Вас да будете свјесни да на овај начин Високи представник покушава да прибави покриће за све радње које је предузео, како оне које су заиста у складу са Поглављем ВИИ Повеље УН-а, а које нико у БиХ и не спори, али и за оне које је донио на своју руку, изван свих овлаштења која су му дата Дејтонским споразумом, резолуцијама СБУН-а, па чак и изван Бонске декларације.

Република Српска, њено руководство, и ја лично остајемо у потпуности предани Дејтонском споразуму, свим његовим анексима. Потпуно смо одлучни да ни једним својим актом не доведемо у питање Дејтонски споразум нити резолуције СБУН. У случају да се у неким активностима препознају елементи таквог чињења ми смо спремни на бази аргумената да промптно дјелујемо и отклонимо исте, међутим, када је у питању референдум, све што је наведено у образложењу које је доставио Високи представник, представља груби покушај манипулације при којем се рачуна да у кратком временском року нећете бити у могућности да уђете у меритум проблема и уочите нелогичности и нетачности.

Понављам, уколико су неки од наших потеза у супротности са Дејтонским споразумом, онда би било за очекивати да се предочи конкретно о чему се ради. У овом случају конкретне примједбе нема, све врви од тешких оптужби на уопштеном нивоу, а једина конкретна референца која је дата представља , како је горе образложено, најгрубљи покушај манипулације.

Увјерен да ћете се овом питању посветити на критички начин и донијети исправну одлуку која ће углед СБУН ставити изнад локалних и приземних политичких игара, шаљем Вам изразе најдубљег поштовања.

Искрено,

ПРЕДСЈЕДНИК

Милорад Додик