ЗАГРЕБ - У години у којој би све земље које би на Иву Андрића могле полагати право требале гласно прослављати 50. годишњицу додјеле Нобелове награде том писцу, судови ће, изгледа, морати дати коначан одговор на питање ко га има право својатати и под којим условима.

Питање неће бити тако сензационалистички постављено, него ће, у складу с временима, гласити - ко има право бити носилац ауторских права и има ли садашњи носилац права, београдска Задужбина Иве Андрића, законско право да заступа интересе писца.

У Сарајеву се управо очекује другостепена пресуда процеса на којем се одлучује о том питању, а изгледа да би се врло слично суђење могло поновити и у Загребу. У првом случају спорне су четири књиге које је 2007. године објавила Матица хрватска у Сарајеву у склопу едиције “Хрватска књижевност Босне и Херцеговине у 100 књига”, а које је уредио Иван Ловреновић.

Уредник цијеле едиције Мирко Марјановић уочи изласка упутио је уговор за објављивање Задужбини, но добили су одбијеницу уз образложење да се Андрић “за живота определио за припадање српској књижевности”, па не може бити објављиван у едицијама које имају неки други национални предзнак. Марјановић је свеједно одлучио објавити књиге.

Неколико мјесеци касније Задужбина је поднијела тужбу Општинском суду у Сарајеву, а он је 28. јуна 2009. неправоснажно пресудио у њихову корист.

Уложена је жалба. С првом тужбом у Сарајево је пристигло и Рјешење Општинског суда у Београду о оснивању Задужбине Иве Андрића на темељу документа, тзв. “Последње жеље”, својеврсне усмене опоруке коју је писац издиктирао двојици свједока - Гвоздену Јованићу и Милану Ђоковићу 5. децембра 1974. године, неколико мјесеци прије своје смрти. Тај је документ, сматра Марјановић, по свој прилици фалсификат.

Марјановић прозива Задужбину да на “темељу невјеродостојног документа од оснивања до данас манипулира и Андрићевим опредјељењем ‘за припадање српској књижевности’”, доводећи под упитник и наведени тестамент, али и легитимност Задужбине која је одустала од идеја које је заступала до почетка 1990-их. Наиме, анализирајући доступне материјале, Марјановић је утврдио да с тим документом у вријеме његова настанка нису били упознати најближи Андрићеви пријатељи и сарадници.

“Темељно је питање: како то да Андрић своју посљедњу жељу повјерену Гвоздену Јованићу и Милану Ђоковићу, умјесто Вери Стојић, својој вишегодишњој тајници, није и потписао, није датирао, нити судски завео и овјерио, ако је 5. просинца (децембра) 1974. године, дванаест дана прије одласка у болницу, још био при свијести? Неувјерљиво је да он овако важан документ, док још није био у болници, свјестан онога што у њему пише, не потписује својом руком, да то умјесто њега чине други. Може ли такав документ, уопће, бити правно важећи? Може ли проћи ваљану правну провјеру?”, наводи Марјановић.

С врло сличним проблемом, везаним уз објаву Андрићевих књига, суочила се Матица хрватска у Загребу.

(Јутарњи лист/Фронтал)