БЕОГРАД - Бивши градоначелник Београда и предсједник Европског покрета у Србији, Живорад Ковачевић, извршио је самоубиство вечерас око 18 сати у свом стану у Београду. Незванично, Ковачевић је себи одузео живот хицем из пиштоља.

Његове комшије из зграде кажу да су га виђали посљедњих дана и да је био упадљиво блијед, али нису могли са сигурношћу да кажу шта је Ковачевића могло да наведе на овај чин.

Живорад Ковачевић рођен је у Јагодини 30. маја 1930. године. Завршио је Шесту мушку гимназију и дипломирао 1952. године на Високој новинарско-дипломатској школи у Београду. Магистрирао је политичке науке 1961. на Универзитету Беркли у Калифорнији и специјализирао међународне односе 1963. на Харварду, САД.

Био је главни уредник часописа "Комуна" (1954-62), директор Републичког завода за јавну управу (1962-64), подсекретар у Републичком извршном вијећу Србије (1964-67), генерални секретар Сталне конференције градова и општина Југославије (1967-73).

Од 1974. био је осам година градоначелник Београда, а потом члан Савезног извршног вијећа (СФРЈ) и предсједник Комисије за односе са иностранством (1982-86).

Био је амбасадор СФРЈ у Вашингтону од 1987. до 1989. кад је опозван због неслагања са политиком Слободана Милошевића, кога је јавно критиковао у Вашингтону. Из тог мандата остао је упамћен његов допринос пребацивању заоставштине америчког научника српског поријекла Николе Тесле из САД у Београд.

По повратку из САД, дао је отказ у Савезном секретаријату (министарству) за иностране послове и са неколико пријатеља формирао консултантску фирму "Про-ман", из које се убрзо повукао и отишао у пријевремену пензију 1991.

Био је активан члан неколико невладиних организација. Од 1994. је био у Европском покрету у Србији, а од 1999. предсједник тог покрета.

Био је копредсједник Игманске иницијативе која окупља 140 организација из земаља тзв. Дејтонског троугла. Игманска иницијатива је зачетник пројекта "мини-шенгена", чија је основна идеја да се на територији Југоисточне Европе успоставе односи слични онима који постоје у ЕУ, прије свега по питању безвизних режима.

Био је у групи од 38 интелектуалаца антиратних активиста из тадашње СР Југославије, окупљених у тој иницијативи, који су у априлу 1995, преко Мађарске и Хрватске, прешавши планину Игман, стигли до Сарајева под опсадом. Учесници тог путовања остварили су намјеру да подрже Сарајлије и да присуствују сједници Српског грађанског вијећа у Сарајеву.

Ковачевић је био и функционер Цивилног (српско-албанског) дијалога; предсједник Асоцијације мултиетничких градова југоисточне Европе - ПХИЛИА, која је основана у јуну 2005. године у Загребу. Предавао је на дипломатским академијама у Београду и Подгорици.

Био је предсједник Спољнополитичког савјета Министарства спољних послова који је формиран 6. септембра 2007. на иницијативу шефа српске дипломатије Вука Јеремића.

Добитник је међународне награде "Хас интернешнал аворд" (2000. године).

Аутор је књига "Урбанизација у свету и у Југославији", "САД и југословенска криза", "Србија и свет: између ароганције и понизности", "Медјународно преговарање" и "Америка и распад Југославије", као и три рјечника на којима је радио 14 година: "Српско-енглески речник идиома, израза и изрека", "Енглеско-српски фразеолошки речник" и "Српско-енглески фразеолошки речник".

Говорио је енглески, француски и руски језик. Иза себе је оставио кћерку Јелену и сина Радована.

(Бета/Блиц/Фронтал)